Navigacija
PREDIZBORNA KRAĐA GLASOVA
Predizborna krađa glasova se odvija između dva izborna kruga, aktivnostima koje preduzima vladajuća stranka radi opstanka na vlasti. Razlikuje se od krađe glasova koja se odvija kupovinom glasova i drugim povredama izbornog procesa i demokratskih principa, na sam dan glasanja. Poznato je da sadašnja vladajuća stranka u Srbiji konstantno, tokom trajanja celog mandata, preduzima mere i aktivnosti na stvaranju ambijenta koji će joj omogućiti pobedu na narednim izborima, bez obzira na zakonitost tih aktivnosti. Ove aktivnosti su postale važnije od dobrobiti građana kojom bi vladajuća stranka prvenstveno trebala da se bavi tokom svoje vladavine. Oblici predizborne krađe glasova koji su za izbore u Srbiji postali dominantni od dolaska na vlast SNS stranke 2012. godine su izborni cenzus, trgovina uticajem na glasače i medijski mrak. Prisutno je i dodeljivanje državljanstva i lažnog prebivališta strancima koji bi glasali za vladajuću stranku, podešavanje (friziranje) biračkih spiskova radi evidentiranja što većeg broja glasova za vladajuću stranku, ali pošto se opozicija u Srbiji intenzivno bavi ovom problematikom ovde o tome neće biti reči. Ovakvim oblicima privlačenja glasača sam program stranke je postao marginalan, pa stranke ili nemaju program ili ga se ne pridržavaju, niti ga posebno ističu u predizornoj kampanji koja se sada zasniva na parolama i na napadima političkih protivnika.
Izborni cenzus
Izborni cenzus predstavlja jedinu krađu glasova koja se obavlja po samom zakonu. Cenzusom se onemogućava glasaču da raspolaže svojim glasom, oduzima se sloboda izbora kao jedno od osnovnih principa demokratije. Ovo sa razloga jer se glasovi dati strankama koje su osvojile manje od propisanog procenta – cenzusa prebacuju strankama koje su prešle cenzus, srazmerno broju osvojenih (ali i pokradenih) glasova, tako da stranci koja je osvojila najveći broj glasova pripada najviše mandata stranaka koje su ostale ispod cenzusa. Na ovaj način glasovi onih koji su glasali za stranke koje su ostale ispod cenzusa idu strankama za koje ne bi glasali na izborima ili protiv kojih su hteli da glasaju.
Na izborima u Srbiji 17.12.2023. godine cenzus je bio 3% od ukupno izašlog broja glasača na izbore. Od 18 stranaka učesnica na parlamentarnim izborima 8 stranaka je ostalo ispod izbornog cenzusa, ne računajući stranke manjina za koje izborni cenzus od 3% ne važi. Na izbore je izašlo ukupno 3.811.934 glasača. Da nije bilo izbornog cenzusa za jedan poslanički mandat u Republičkoj skupštini bi bilo potrebno 15.247 glasova, kada se ukupan broj izašlih glasača na izbore podeli sa 250 poslanika koliko ih ima u Republičkom parlamentu. Za 8 stranaka koje su ostale ispod izbornog cenzusa glasalo je 282.507 glasača. Kada se ovaj broj glasova podeli sa brojem glasova potrebnih za jedno poslaničko mesto vidi se da bi strankama koje su ostale ispod cenzusa pripalo 18 poslaničikh mesta u republičkom parlamentu, koja su ovim strankama oteta putem cenzusa, dok su njihovi glasači ostali bez svojih predstavnika u Republičkom parlamentu. Ova poslanička mesta su, primenom izbornog cenzusa a ne po osnovu dobijenih glasova, pripala strankama koje su prešle izborni cenzus, prema njihovom uspehu na izborima, dakle najveći broj stranci koja je dobila najviše glasova na izborima. Tako su glasovi glasača za stranke koje su ostale ispod cenzusa otišli strankama za koje nisu želeli da glasaju ili protiv kojih su glasali, odnosno ovi glasovi su “legalno pokradeni” od strane stranaka koje su prešle izborni cenzus. Da izbornog cenzusa nije bilo narodni poslanici iz stranaka za koje su glasali bi se našli u Republičkom parlamentu, sa izuzekom nekih od stranaka koje su ostvarile manje od 15.247 glasova ukupno, koliko je limit za jedno poslaničko mesto. Izborni cenzus je i osnov zbog koga je vladajučoj stranci, koja je očekivala najveći broj glasova na izborima (zbog broja članova i monopola moći koji je sebi obezbedila), odgovaralo da se na izborima pojavi što više stranaka koje će privući protivnike vladajuće stranke, ali koje stranke će ostati ispod izbornog cenzusa, tako da ti glasovi pripadnu njoj. Postoje indicije da je takvim strankama pomagala da se nađu na glasačkom listiću.
Izborni cenzus je instrument za oduzimanje slobode izbora glasaču, način na koji se manjini oduzima pravo da učestvuje u vlasti i njenoj kontroli, odnosno način ugrožavanja prava političke manjine, te ga kao nedemokratsku pojavu treba ukinuti.
Trgovina uticajem na glasače
Trgovina uticajem na glasače, radi ponovne pobede vladajuće stranke na izborima, odvijala se u toku celog mandata vladajuće SNS stranke u Srbiji, između dva izborna ciklusa. Ovaj specifičan oblik trgovine radi pobede na izborima ima pojavne oblike ucena, pritisaka, uslovljavanja, stvaranja atmosfere straha za radno mesto, položaj, straha za ostvarivanje prihoda, egzistencijalnog straha. Krivično odgovorni za trgovinu uticajem radi pridobijanja članova i glasača su funkcioneri vladajuće stranke koji ovu trgovinu organizuju, te posreduju u njenom ostvarivanju, a kažnjivost je propisana članom 366 Krivičnog zakonika. Za izvršenje službene radnje zapošljavanja novog člana i glasača vladajuće stranke je zaduženo lice na položaju (službeno lice-direktor) koji na intervenciju posrednika (funkcionera vladajuće stranke) zapošljava novog glasača vladajuće stranke, čime ovo službeno lice vrši krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 Krivičnog zakonika. Masovna trgovina uticajem na glasače radi pobede na izborima dovodi do teških društvenih anomalija, do stranačke kontrole svih društvenih institucija, do ozbiljne degradacije pravnog poretka, do kontrole glasača koji se ozbiljnim egzistencijalnim pretnjama primoravaju da se učlane u vladajuću stranku i za nju glasaju.
Rasprostranjenost pojave se meri brojem članova vladajuće stranke, u situaciji kada se članom postaje kako bi se rešile lične egzistencijalne potrebe, ostvarila želja za promocijom, ličnim napretkom i bogaćenjem, a ne kako bi se poboljšao i unapredio položaj društva kao celine, odnosno iz programskih razloga. Ako se zna da vladajuća SNS stranka ima 750.000 članova te da ne poseduje čvrst program kojim bi se unapredio život zajednice kojom vlada, već se odluke donose ad hock, uz nejasne programske razloge, sumnjivu pozadinu i tajne državne dogovore i ugovore za pojedine projekte, jasno je da se učlanjenje u ovakvu stranku vrši iz čisto ličnih razloga, pod nekim oblikom neposrednog ili posrednog pritiska, radi ostvarivanja nekih privilegija ili izbegavanja pozivanja na odgovornost. Navedenom broju članova koji su naravno i glasači vladajuće stranke treba dodati i najmanje po jednog člana njihovog domaćinstva. Tako se stiže do brojke od 1.500.000 glasača vladajuće stranke. Toj brojci treba dodati i lica koja je vladajuća stranka dovela na položaj i tamo ih održava, ali zbog tog položaja po zakonu ne mogu biti članovi stranke, kao i druga lica koja su u raznim poslovnim odnosima sa vladajućom strankom, odnosno državom, te po tom osnovu ostvaruju značajne prihode koje ne žele da izgube, isto kao što ni lica postavljena od strane vladajuće stranke ne žele da izgube svoje položaje, a to bi se moglo desiti u slučaju promene vlasti. Ako se zna da je vladajuća SNS stranka u Srbiji na parlamentarnim izborima 17.12.2023. godine ostvarila 1.777.862 glasova napred navedena računica postaje verodostojna. Nikakvi loši programski principi, afere ili kriminalne aktivnosti vladajuće stranke ovim glasačima nisu bitni ako se na drugom tasu vage stave povoljan položaj glasača vladajuće stranke u društvu i njihovi lični interesi. Glasači vladajuće stranke će zanemariti kriminal, korupciju, ekonomske promašaje vladajuće stranke i opredeliti se na izborima polazeći od svojih ličnih interesa.
Sa druge strane otpor protivnika vladajućeg autokratskog režima slabi sa svakom novom pobedom ovog režima na izborima. U autokratskoj vladavini, uslovi za opstanak i lični prosperitet pojedinca postoje samo svrstavanjem uz vladajuću stranku. Oni koji su van vladajuće stranke ili su joj protivnici su osuđeni na suočavanje sa stalnim problemima i tešku borbu za opstanak. Što je duža vladavina autokratskog režima, to je duže vreme koje taj režim ima na raspolaganju da slomi otpor svojih protivnika i njih je sve manje, a njihove šanse za učešće i pobedu na izborima prestaje da postoje. Ako uzmemo za primer Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru čije je važenje produženo i za naredni period, iz dosadašnje primene se vidi da se on koristi za trgovinu uticajem vladajuće stranke, jer za zapošljavanje članova vladajuće stranke nema prepreka i za njihovo zapošljavanje se daje saglasnost bez obzira na zakonska ograničenja. Tako se gubi i smisao samih izbora jer je isključena mogućnost da vladajuća autokratska stranka ili ličnost, usled masovne trgovine uticajem na građanstvo, može biti pobeđena na izborima.
Postala je javna tajna da van vladajuće stranke nema opstanka. Konstantna masovna trgovina uticajem od strane vladajuće stranke je krivično delo koje se ne sankcijoniše i pojava koja, protekom vremena, višestranački sistem pretvara u jednostranački. Ova je tajna javna zato što se vladajuća stranka, svojim postupcima i nastupima, trudi da građanima stavi do znanja da samo uz nju, pristupanjem vladajućoj stranci i radom u njenom interesu, mogu ostvariti svoje lične ambicije i obezbediti sebi posao, pihode i egzistenciju. Sa druge strane to ostaje tajna za organe gonjenja koji bi ovu pojavu trebali da sankcionišu i suzbiju. Oni uporno izbegavaju da primete kriminalne aktivnosti vladajuće stranke, idući linijom konformizma i nezameranja, obzirom da je deo njih vladajuća stranka izabrala, te da bi ih postupanje po ustavu i zakonu moglo koštati položaja i karijere.
Sa svakim novim mandatom sadašnje vladajuće stranke na vlasti, u uslovima stalne i rastuće trgovine uticajem na građane, prostor građanske slobode i demokratije se smanjuje. Sve više građana gubi nadu u mogućnost promena te pristupa vladajućoj stranci želeći sebi da obezbedi opstanak, posao, zaradu i da sačuva svoju porodicu od problema, stradanja, pa čak i raspada. Iz tog razloga građani na kraju podlegnu trgovini uticajem, te vladajuća stranka dobija nove članove i glasače. I oni koji pružaju višegodišnji otpor trgovini uticajem vladajuće stranke, te zbog toga stradaju, gube snagu. Njihov otpor tom nasilnom procesu se protekom vremena smanjuje tako da raste broj onih koji nemaju dalje snage za otpor, te se priključuju vladajućoj stranci. Tako monopol vladajuće stranke postaje potpun a mogućnost da bude pobeđena na izborima ravna nuli, obzirom da organizovane, relevantne opozicije koja može izvojevati pobedu te izvršiti smenu režima više nema. Ostaju samo sateliti vladajuće stranke, radi zadržavanja privida demokratije. Pri tom nije od značaja da li je taj režim korumpiran, nesposoban i destruktivan po društvo, jer svoj položaj autokratska vladajuća stranka i ne zasniva na svojoj sposobnosti već na uspešnoj trgovini uticajem na građane, ucenjujući iste njihovim ličnim, individualnim potrebama, koje bi prema demokratskim principima i propisima trebali da ostvare bez obzira na političko opredeljenje. Apsurdnost ovakvog procesa je u tome što se on odvija uprkos zabranjenosti ustavom i pozitivnim propisima. U uslovima zarobljenih institucija od strane režima ova zabranjenost postaje irelevantna jer nema ko da sprovede ovu zabranu i da povrati pogažene građanske slobode i prava. Građani postaju taoci vladajućeg režima koji putem konstantne i dugotrajne trgovine uticajem u svim oblastima društvenog života postaje nesmenjiv.
Sa druge strane se čini da opozicija u Srbiji nije svesna srži problema nesmenjivosti vladajućeg režima. Nejasno je da li ga ne vidi ili ne želi da ga vidi. A da bi se taj problem rešio treba ga prvo uvideti i artikulisati prema njegovom značaju. Kada se problem uvidi trebalo bi se doći do zaključka da se on ne može rešiti bez sistemskih promena koje podrazumevaju jačanje narodnog suvereniteta, kombinaciju neposredne i predstavničke demokratije i eksterna kontrola vlasti posredstvom institucija (inspekcija, tužilaštva, sudova) koje su stvarno nezavisne te čije vrhovne organe bira narod na neposrednim izborima, prema stručnim (ne stranačkim) i etičkim kriterijumima. Podrazumeva se i obaveznost raspisivanja konkursa za zapošljavanje radnika, kako bi svako radno mesto pod jednakim uslovima, u skladu sa ustavom, bilo dostupno svakome i vraćanje stručnih, radnih i socijalnih kriterijuma za zapošljavanje i napredovanje radnika, posebno u javnom sektoru, čije bi poštovanje takođe bilo obavezno, te čije bi se nepoštovanje strogo sankcionisalo, čime bi svaka trgovina uticajem u ovoj oblasti prestala. Takođe bi režim koji želi zadržati vlast morao obezbediti punu zaposlenost stanovništva. Dok ne dođe do ovih sistemskih promena, građanski otpor krađi glasova se organizovano može pružiti samo narodnim pritiskom na institucije da rade svoj posao, to jest da spreče i sankcionišu krađu glasova.
Medijski mrak
Pored nerada institucija, krađa glasova je moguća i usled neinformisanosti javnog mnjenja o toj pojavi, kako u vreme izbornog procesa tako i u predizbornom periodu. Sam fenomen ima više pojavnih oblika o kojima bi javnost trebala biti informisana. Na žalost i sami mediji teško dolaze do podataka jer se, kao i svaki drugi prestup i ova nezakonita aktivnost vezana za krađu glasova drži u tajnosti.
Krađa glasova tj kriminalna aktivnost, u pojavnom obliku trgovine uticajem na glasače od strane vladajuće stranke, ima koren u potrebi građanina za socijalnom sigurnošću, radnim mestom, zaradom, uspešnim biznisom kojim bi se bavio, obrazovanjem, zdravstvenom zaštitom, a na ostvarivanje svih tih prava i potreba manji ili veći uticaj ostvaruje država, odnosno vladajuća stranka. Odatle i “pozitivna diskriminacija” članova vladajuće stranke kada je reč o ostvarivanju ovih prava te selektivna primena propisa kako bi njeni članovi bili privilegovani i zaštićeni. O tome međutim ima malo informacija u javnim medijima, a posebno nema rasprave o tome kako ove društveno štetne pojave, koje višestranački sistem pretvaraju u jednostranački, suzbiti.
Informativna uloga javnih medija o događajima i pojavama nije dovoljna. Javni mediji treba da vrše i edukativnu ulogu. Okončanje formalnog obrazovanja ne znači i kraj obrazovnog procesa. Mediji treba da daju svoj doprinos nastavku obrazovanja građana. Nova dostignuća, kako u prirodnim tako i u društvenim naukama, to zahtevaju. Pored toga u formalnom obrazovanju mogu postojati i zapostavljene oblasti od velikog značaja za život građana. U društvenim naukama posebno su značajna saznanja o funkcionisanju društvenog sistema i društvenim odnosima. Jednostrano formiranje ličnosti u toj oblasti mogu postati razlog za konfuzije, društvenu pometnju i revolt, za društvene protivurečnosti. Ogromne socijalne razlike, velika korupcija i kriminal, loše upravljanje društvenim sistemom, autokratski režim i društvena kriza, sve te negativne pojave se mogu otkloniti adekvatnim promenama u društvenom sistemu i njegovim poboljšanjem. Zbog toga se na javnim medijima, bez diskriminacije i klasne pristrasnosti, mora otvoriti debata o mogućim rešenjima navedenih problema. To se međutim ne čini. Na medijima se pojavljuju analitičari koji kritikuju sadašnje stanje ali ne nude rešenja. Po pitanju decembarskih izbora 2023. godine u Srbiji ovi analitičari navode da im nije jasno kako je vladajuća SNS stranka, pored svih afera, ostvarila takav uspeh. Iz drugog podnaslova u ovom tekstu se vidi da je to čak i matematički dokazivo i da je pobeda zasnovana na trgovini uticajem, korupciji i krađi glasova, dakle na opštepoznatom kriminalu koji ti analitičari ne vide. Na medijima se skoro nimalo o tome ne govori, ne identifikuje se problem tako da se ni o načinu rešavanja ovog problema ne govori. Građani se drže u mraku kako o suštini problema, tako i o mogućim načinima njegovog rešavanja. Pošto na javnim medijima nema kritike osnovnog uzroka problema, a kamoli predloga za njegovo rešavanje, medijski mrak dodatno olakšava krađu glasova.
Piše: Mohora Doru
* Stavovi izneti u tekstu nisu nužno stavovi organizacije Zrenjaninski socijalni forum.
