Navigacija
Sindikalizacija radnika Starbucks-a u Americi – da li je prekarnost prepreka?
Bivši izvršni direktor Starbucks-a, Hauard Šulc, izjavio je jednom prilikom „nikada ne bih prihvatio sindikat”, a rukovodstvo ove korporacije je imalo jasan anti-sindikalni stav. Šta se promenilo od tad, osim Hauarda Šulca na mestu direktora, pa je ovih dana najavljeno da će 400 predstavnika iz preko 400 organizovanih Starbucks radnji sesti za pregovarački sto sa rukovodstvom, u cilju sklapanja Kolektivnog ugovora?
Sve je počelo decembra 2021. godine kada je jedna prodavnica u Americi ovog kafeterijskog lanca donela odluku da se sindikalizuje i bori za bolje uslove na radu. Uskoro, kampanja Starbucks Workers United-a sa jasnim ciljem poboljšanja položaja radnika u ugostiteljskom sektoru, u preko 400 radnji je uspela da organizuje 10.000 radnika, što predstavlja tek 10% radništva uposlenih u ovom ugostiteljskom lancu. Međutim, ako je samo deset posto radnika uspelo da natera rukovodstvo da sedne za pregovarački sto i napravi veliki iskorak ka kolektivnom pregovaranju i sklapanju Kolektivog ugovora, šta je moguće ukoliko se sindikalizuje mnogo veći broj radnika?
Radnici Starbucks-a 2021. godine | foto: IUF.org
Zahtevi Starbucks Workers United-a su: osnovna satnica od 20 američkih dolara, više slobodnih dana, dobijanje rasporeda na vreme i ujednačeno organizovanje svih prodavnica. Naime, rukovodstvo je, kao jednu od anti-sindikalnih mera u cilju razbijanja solidarnosti, uvela to da prodavnice koje su sindikalno organizovane ne mogu uzimati bakšiš preko aparata za naplatu, što je u Americi praksa. To je samo jedan primer koliko rukovodstvo nema potrebu da zamaskira svoj anti-radnički stav i da će učiniti sve da do organizovanja radnika ne dođe.
Pregovaranje koje je postojalo na nivou pojedinačnih radnji davalo je ograničene rezultate, međutim, ujedinjeni radnici širom zemlje, za jednim pregovaračkim stolom, jeste velika promena koja se desila i naterala Starbucks da obeća sastanak na kom bi se doneo predlog Kolektivnog ugovora koji će poboljšati živote svih radnika, a koji bi trebalo da ratifikuju sve sindikalizovane prodavnice pre usvajanja. Za sada, vreme i mesto odvijanja pregovora između Starbucks Workers United-a i Starbucks-a nije poznato.
Global Day of Action for Fast Food workers 2023. u Beogradu
Širom sveta i u Beogradu je 16. Novembra prošle godine povodom Globalnog dana akcije radnika brze hrane organizovana akcija od strane IUF-a i UGS Nezavisnost kako bi se skrenula pažnja na loše uslove rada u ugostiteljskom sektoru. Nebezbedan rad, niske plate, nesigurno zaposlenje, uz prisutno seksualno i rodno zasnovano nasilje, kao i aktivno gušenje svakog pokušaja organizovanja, razlozi su da se širom sveta uputi protest velikim ugostiteljskim lancima kroz akciju podizanja svesti o tome na koji način sve korporacije krše radna prava radnika u ugostiteljskom sektoru. Tom prilikom, kroz razgovor sa zaposlenima, gostima u kafeterijama Starbucks-a i prolaznicima, ukazivali su na sve probleme u ugostiteljskom sektoru, sa posebnim osvrtom na to da je Starbucks u Americi prekršio zakon preko 200 puta kada su u pitanju radnici i radnice. To je bio izraz solidarnosti sa radnicima ovog lanca širom sveta koji su imali slične akcije a nekim mestima i štrajkove.
Akcija u Beogradu u Starbucks-u u Rajićevoj| foto: lična arhiva
Sa istim problemima se suočavaju radnici u svim velikim korporacijama brze hrane gde je anti-sindikalni stav kompanija više nego jasan, kao što je u McDonald’s restoranima u Srbiji. Pre četiri godine osnovan je prvi borbeni sindikat radnika i radnica u ovoj korporaciji, pri UGS Nezavisnost koji se bori za bolje uslove na radu i protiv najotvorenijeg sabotiranja od strane rukovodstva.
Kako pretežno u ugostiteljskom sektoru rade mladi, najčešće preko omladinskih zadruga, dakle van radnog odnosa, eksploatacija koja se nad njima vrši je znatno veća a njihovo sindikalizovanje je otežano usled zakonskih prepreka ali i nedostatka sindikalnih organizatora u strukturama postojećih velikih sindikata.
U toku ove akcije u DC Oktobar održana je tribina “Jedna borba” o položaju LGBT+ osoba i radnim pravima i klasne borbe u kome su učestvovali članovi LGBT+ komiteta IUF-a i sindikata McDonald’s-a, gde se diskutovalo o višestrukoj potlačenosti queer zajednice i problemima sa kojima se susreću prilikom zapošljavanja.
Osmomartovski marš – prilika da se čuje glas sindikata
Na ovogodišnjem maršu povodom borbenog dana žena, priliku da govori imala je Isidora S. koja je članica sindikata McDonald’s-a, omladinska radnica i studentkinja. U svom govoru, skrenula je pažnju na položaj u kojima se nalaze oni slični njoj, te da se u ugostiteljstvu uglavnom zapošljavaju žene. U uslovima rada sa jednim slobodnim danom, kašnjenjem rasporeda koje tera da radništvo svoj život podređuje kompaniji, niskim platama i nesigurnim oblikom zaposlenja, bez plaćenih prekovremenih sati, teško se može pričati o kvalitetnom životu ljudi koji rade u ugostiteljskom sektoru. Mahom ovaj položaj deli cela radnička klasa u nas. Govornica je takođe skrenula pažnju na zakonske prepreke da se ona, kao omladinka, prepozna od strane sindikata kao članica. Isti problem imaju svi oni koji rade van radnog odnosa – preko ugovora o autorskom delu i privremeno-povremenih poslova.
Isidora S. govori na maršu u Beogradu 2024. | foto: Igor Vasiljević Takeda
“Jedini način da se obezbede pristojni uslovi rada jeste organizovanje. Za mene, organizovanje predstavlja udruživanje svih radnika i radnica unutar kolektiva, kako radnika u punom radnom odnosu tako i omladinaca, u cilju borbe za svoja prava. U restoranima brze hrane širom Srbije omladinke i njihove kolege rade pod drugačijim uslovima. Radnici koji obavljaju isti posao zaslužuju ista prava, a i jedni i drugi zaslužujemo mnogo bolje” sa bine je poručila Isidora, ukazujući na nužnost da sami sindikati moraju da se bore za promene zajedno sa svima koje za sada ne prepoznaju i ne organizuju.
Kako je zadatak sindikata organizovanje radničke klase kao subjekta, a ne samo zaposlenih, neophodno je imati strategiju kako organizovati ne samo prekarne radnike iz naše države, već i možda najeksploatisaniju grupu radnika – radnike iz drugih zemalja, što pokazuju učestali primeri modernog ropstva na gradilištima širom Srbije gde se brutalno eksploatišu radnici iz Indije, Vijetnama, Pakistana, Nepala i drugih zemalja iz Azije, ali i izbeglice iz Rusije i Ukrajine u nekim drugim sektorima, kao što je ugostiteljstvo ili dostava hrane.
Šta sve možemo ujedninjeni u borbene sindikate?
Genocidu u Gazi koji sprovodi izraelska država vođena cionistima, izgrađena na najreakcionarnijim idejama etnički čiste države, usprotivili su se upravo radnici i radnice Starbuksa širom sveta, šaljući poruku za momentalnom obustavom vatre i nasilja koji se dešava na teriroriji Palestine.
Podrška Palestini | foto: Starbucks Workers United @SBWorkersUnited
Korporacija Starbucks je išla toliko daleko da je tužila sindikalne aktiviste “za narušavanje reputacije kompanije” jer su mnogi cionisti i kupci bojkotovali Starbucks jer su radnici otvoreno stali na stranu potlačenih, decenijama ugnjetanog naroda Palestine. Kompanija je otišla još dalje, tužeći sindikat za zloupotrebu logoa. Starbucks Workers United ne da nije poklekao pod pravnim pritiscima korporacije, već je još jasnije izražavao svoj stav po pitanju genocida u Gazi i odbio da promeni svoj logo.
Ako je samo deset posto radnika uspelo da natera ovog nesalomivog eksploatatora da pregovara, iako to iz rukovodstva kompanije nazivaju – novim načinom uspostavljanja odnosa sa zaposlenima, da li je nezamislivo da više od polovine radništva u ovoj korporaciji, sindikalno organizovanih, osim za bolje plate, i time smanjenje profita kompaniji, uspe da utiče na politiku kompanije?
Antiratni transparent na maršu 8. marta | foto: Igor Vasiljević Takeda
Starbucks je najavio pre nekoliko dana otpuštanje 2000 radnika na Bliskom istoku usled smanjenja profita zbog poziva na bojkot ovog lanca jer finansira izraelske zločine. Još jedan licemerni pokušaj kompanije da, ne samo zaplaši radnike od dobijanja otkaza, već se još jednom otvoreno stavlja na stranu zločinaca.
U Knez Mihajlovoj ulici i ispred Filozofskog fakulteta, Zrenjaninski socijalni forum, kolektivi Oktobar i kvir.komm imali su zajedničku akciju zbog dešavanja u Gazi. U saopštenju naveli su:
“Nasuprot tome internacionalna solidarnost radnika i radnica daje nadu za konačnu obustavu genocida, mir, slobodu i dostojanstvo palestinskog, kao i svih naroda. Pored masovnih protesta protiv genocida koji sprovodi država Izrael a koji se održavaju širom sveta, svetli primeri organizovanja na radnom mestu dolaze iz Italije, Belgije, Južne Afrike, Španije, Indije i drugih zemalja, gde sindikati lučkih radnika i radnika u namenskim fabrikama odbijaju proizvodnju i blokiraju izvoz oružja u Izrael, odbijajući da bilo kako saučestvuju u genocidu.”
Sličnu poruku je poslala već pomenuta sindikalna aktivnistkinja Isidora S. u svom osmomartovskom govoru:
“Zato je vrlo važno da shvatimo da samo ujedinjeni možemo nešto da promenimo. Samo kroz formiranje sindikata možemo da se izborimo da se čuje glas radnika brze hrane. Pristojne plate, normalno radno vreme, pravo na život bez straha od iznenadne finansijske nestabilnosti, jedino su dostižni ako se svi zajedno za njih borimo. Borba protiv kapitalizma, a kapitalizam je svaka opresija klase kapitalista nad radničkom klasom – borba za ravnopravnost svih, za prekid rata, borba protiv genocida koji se trenutno dešava u Palestini, vodi se na radnom mestu. Već vidimo primere lučkih ranika, radnika namenske industrije i sektora brze hrane koji svojim udruženim akcijama osuđuju genocid u Gazi. I zato, u toku ovog marša imaćemo direktnu akciju ulaženja u ugostiteljske objekte gde ćemo pozivati radnice i radnike da se organizuju sa nama!”
Baba Radmila nema plantažu kafe
Kada je reč o povezanosti finansiranja genocida u Gazi i velikih korporacija, kao što je Starbucks, bilo je još nekoliko pokušaja da se ukaže na neophodnost da se utiče na poslovanje velikih korporacija. Komitet protiv rata i imperijalizma i Podrška narodu Palestine, imali su takođe akcije i proteste. Na protestu koji je organizovan na Trgu Republike od strane organizacija okupljenih oko stranice Podrška narodu Palestine, mogli su se čuti zahtevi protiv NATO-a, potpuno slobodanovsko-miloševićevkog tipa, gde se potenciralo stradanje Srba dok se radni narod na Kosovu albanske nacionalnosti, koji je stradalac miloševićevskog režima, nije ni pomenuo. Zahtev za nezavisnost Kosova se pripisuje isključivo interesima evroatlantskog, pre svega američkog imperijalizma, kao da niko nikad u rukama nije imao Tucovićevu “Srbija i Arbanija”.
Uzvikujući da je tlačenje Palestinaca nije od juče, da traje decenijama u nazad, jesu li se ikada zamislili nad odnosima Albanaca i srpske buržoazije koji takođe nije od pre trideset godina? Amerika, svakako u Kraljevini Jugoslaviji, nije imala palicu da donosi političke odluke o tome da li će se i kako će se srpski imperijalzam, nasuprot Tucovićevoj Balkanskoj federaciji kao razrešenju sukoba na Balkanu, postaviti prema albanskim stanovništvom. Amerika jeste iskoristila zgodnu priliku da svoje interese ostvaruje preko legitimnog zahteva naroda Kosova na samoopredeljenje. Borba protiv NATO imperijalista, kao i svakog drugog imperijalizma, mora ići preko klasne borbe, zajedničke borbe radnika u Srbiji i radnika na Kosovu protiv tlačitelja i njihovih sluga u buržoaskim vladama obe zemlje.
Takođe, uzvikivanje u toku protesta podrške narodu Palestine ispred hrvatske ambasade “Ustaše!” ili nemačke “Nacisti!” prebacilo je lopticu sa radničkog internacionalizma u borbi za mir na polje nacionalističkog blata, što je svakako bilo jasno od početka protesta kada je akcenat bio na stavljanju jednakosti između Srba i Palestinaca, uz uzvike “Kosovo je Srbija”.
U toku tih protesta i na akciji ispred Starbuksa koju je organizovao Komitet protiv rata i imperijalizma, dominirala je jedna šovinistička, doslovno licemerna stvar – baba Radmilina domaća kafa. Pozivajući na bojkot Starbuks-a zbog Gaze, aktivisti KPRI su nudili prolaznicima domaću, baba Radmilinu kafu. To neodoljivo podseća na bogoljubaško pozivanje na konzumiranje domaće salate kada je brat Karić bio u političkoj kampanji, te da se ne podržavaju strani eksploatatori nego domaći. Kada se prevede isti momenat je imala i Platforma Solidarnost, levo liberlana struja, koja je pozivala da se podrže mala i srednja domaća preduzeća, koja su inače, zbog pritiska konkurencije, veći eksploatatori, nasuprot velikim stranim investicijama.
U Srbiji, a ni u okolnim zemljama, ne postoje plantaže kafe. Da vidimo onda odakle je to što antiimperiljalisti nazivaju “domaće”.
Atlantic Group, korporacija hrvatskog biznismena Emila Tedeskog, jednog od najbogatijih ljudi u susednoj Hrvatskoj, vlasnica je mnogih proizvodnih pogona u prehrambenoj industriji, između ostalog, Grand kafe, Barkafe, Bonito i Štarka.
Kako sami navode na svom sajtu, kafa koja se pakuje i prodaje na trgovinskim policama, doprema se iz Brazila, preko svetskih luka, obrađuje se i pakuje u pogonima u svim zemljama bivše SFRJ.
O tome kakvi su uslovi rada na plantažama kafe dovoljno je da pogledamo na sajtu već pomenutog međunarodnog sindikata i videćemo da je u pitanju proizvodnja kafe u uslovima modernog ropstva. Uslovi rada lučkim radnicima širom sveta, kamiondžijama i svim drugima u lancima proizvodnje “baba Radmiline domaće” je dovoljno loše da svakodnevno imamo štrajkove. Posebno nije zgoreg obratiti pažnju na uslove rada u proizvodnim pogonima u Srbiji, Grand kafe, gde UGS “Nezavisnost” takođe ima povereništvo, kao i u Štarku.
Zanimljivo je takođe činjenica da je u toku 2023. Godine, Atlantic Group je podnela zahtev Agenciji za zaštitu konkurencije Srbije, jer je za 43.6 miliona dolara kupila Strauss Adriatic d.o.o., deo izraelske Strauss grupe.
Strauss Group je među vodećim kompanijama na tržištu kafe u centralnoj i istočnoj Evropi, Brazilu i Izraelu. Osnivač i vlasnik 100 odsto kapitala Strauss Adriatic doo u Šimanovcima je Strauss Coffee B.V. Holandija.
Time Atlantic Group postaje vlasnica Donkafe i C kafe i izvršena svojevrsna monopolizacija na tržištu kafe od strane Atlantic Group. Da li to znači da je baba Radmilina domaća zapravo kafa izraelskog Straussa ili hrvatskog Atlantica? Možda baba Radmila ima neke svoje kanale za “domaću kafu”, neke zapatističke kontigente što stižu određenim grupama i nedostupni su većini stanovnika?
250 g slobodarske kafe dopremljene u Srbiju| foto: lična arhiva
Setimo se uzvika “Ustaše!” kao označitelja svih Hrvata i toga da se svi Jevreji, iako mnogi od njih protiv zločinačkog Izaela, stavljeni su u isti koš, kako je time klasna analiza izgubiljena ili samo deklarativno stavljana u saopštenja raznih grupa.
Šta nam je činiti?
Iz svega navedenog, radničko organizovanje nema alternativu, iako su ulične akcije, apeli i drugi oblici solidarnosti sa potlačenima važni, najjači udar na kapitaliste jeste udar na profit, što se postiže borbama radnika za svoj položaj, u klasnoj borbi, koja ne sme nikad biti šovinistička. Izgradnja sindikata i partije, uticanje na politiku koju vode sindikati, zadatak je komunista širom sveta. Ivan Ivanji je u novom tekstu u Vremenu o nacističkoj Nemačkoj napisao:
“Stav nemačkih krupnih kapitalista prema NSDAP-u se u međuvremenu promenio. Sve dok partija nije došla na vlast, nervozno su pitali šta znači ono „socijalistička“ i „radnička“ u njenom imenu. Dobili su zadovoljavajuće objašnjenje da niko bolje od nje neće povesti borbu protiv „bauka komunizma“. Borba protiv konkurentskog jevrejskog kapitala nije zasmetala moćnicima kakvi su bili Krup (Krupp, dinastija industrijalaca koja od početka 19. veka kontroliše industriju čelika, za vreme Prvog svetskog rata oružja, što je Versajskim ugovorom zabranjeno, pod Hitlerom opet pre svega oružja), Tisen (Thyssen, takođe stara industrijska porodica koja je pre svega ovladala proizvodnjom uglja, mašina i oružja), Simens (Karl Fridrih fon Simens od 1919. šef firme Siemens & Halske, najvećeg elektrokoncerna na svetu) i drugi.
Postoji mnogo teorija zašto je antisemitizam postao jedna od osnovnih ideja vodilja NSDAP-a, do te mere da je za vreme Drugog svetskog rata istrebljenje Jevreja postalo gotovo osnovni cilj. Ja mislim da presudna nisu bila Hitlerova lična antisemitska osećanja. Među nemačkim masama postojalo je snažno protivljenje kapitalizmu i njegovim predstavnicima, što je išlo u korist komunistima i socijaldemokratama. Valjalo je skrenuti mržnju sa Krupa, Tisena, Simensa i njima sličnih na nekog drugog, recimo na Jevreje. To nije bilo teško. Prosečni Nemac se uz visoke kamate zaduživao u malim jevrejskim bankama, trošio s mukom zarađene pare u jevrejskim robnim kućama i radnjama, nije razmišljao o proizvodnji čelika na veliko, vlasnicima rudnika uglja, proizvođačima elektromotora.”
Šovinistička je bila II internacionala. Šovinističke su mnoge deklarativno komunističke i socijaldemokratske stranke danas. Kako protiv kapitalista širom sveta tako i protiv svakog šovinizma, kroz radničko organizovanje koje iziskuje mnogo više vremena, energije i posvećenosti od mobilizacije oko populističkih političkih grupacija.
Podsetimo se reči koje je Tucović uputio preko Radničkih novina:
“Kad gori svuda oko nas, smemo li ćutati?” Ne samo da ne smemo ćutati, već moramo postati subjekt u odlučivanju o našim životima. Zato umesto zahteva “Zaustavite rat!” moramo reći “Zaustavimo rat!” i raditi na tome da moć bude u našim rukama.
Piše: Tara Rukeci Milivojević
Zrenjanin, 25. mart 2024.
