Mesecima smo izloženi konstantnim raspravama u javnosti u vezi sa najnovijim
pokušajima Rio Tinta i ovdašnje vlasti da rudare u dolini Jadra. Diskurs je prebačen na
teren stručnjaštva, gde se vlast, opozicija i naučna zajednica bore da dokažu koja
nauka je loša nauka, koji stučnjaci su nezavisni stručnjaci, ko je plaćenik kog
imperijalizma, a ko sluga humanizma. Čini se da apstinenata od teme među građanima
nema. Na krst se razapinju oni koji su imanja prodali kompaniji, kao sitnosoptvenici koji
su dobrobit svih prokockali zarad svoje dobrobiti. Sa druge strane, vlast vešto koristi
neuspeh dela onih koji su protiv kopanja litijuma da unovče svoja imanja, predstavljajući
to kao razlog promene stava prema Rio Tintu.
U gradu na Begeju, diše se nešto drugačije. Protivnici kontroverzne kompanije za
proizvodnju guma Ling Long utihnuli su sa ulica odavno i nastavili borbu putem
institucija, dok su zagovornici “modernizacije i napretka putem proizvodnje guma u
plodonoj ravnici” Zrenjanina utaljeni na svakojake načine sa menadžmentom kompanije.
Lokalna vlast, zajedno sa pulenima koji u jednom novinskom stupcu “nespretno”
provociraju one koji su se suprotstavili izgradnji fabrike guma Ling Long, šepure se u
društvu menadžmenta ove kompanije, dara druga Si Đi Pinga. Šepurio se i predsednik,
hvaleći ovu kompaniju da je najveća grinfild investicija do sad. Zrenjaninci i Zrenjaninke,
kao i svi stanovnici banatskih sela, ne moraju da pamte posledice grinfild investicija.
Najverovatnije, ako ne rade više u nemačkim i italijanskim fabrikama uglavom u auto
industriji, svoje bolesti leče u Rusandi, na fizikalnim terapijama, na listi su za preglede
specijalista svih fela. Od plate, koja je bila jedina pozitivna stvar pre više od petnaest
godina kada su počeli da rade u stranim kompanijama na teritoriji Zrenjanina, ne može
da se živi. Radnici/e Ling Longa ponavljaju istoriju, prihvatanjem da je trenutno visoka
plata jedina dobra stvar u fabrici. To su, mahom, isti radnici/e koji su prebegli iz
zapadnih investicija u novootvorenu kinesku. Sindikalna organizovanost je bila niska, te
isti scenario debakla radničke klase očekujemo u najnovijoj fabrici za nekoliko godina,
ukoliko se ništa ne promeni.
Razlika između kompanija koje su, pod snažnom imperijalističkom EU čizmom došle u
grad na Begeju, i Ling Longa, čeličnog prijateljstva dar, jeste što u izgradnji
prvopomenutih nije bilo radnika dovedenih u položaj sličan robovskom. To su radnici iz
Azije, poznat slučajevi Vijetnamaca i Indijaca, čemu je spisateljica ovih redova
svedočila. Neke duše iz Nepala, Turske i drugih zemalja nikada neće dobiti ni najmanju
naknadu za pretrpljeno na izgradnji ove fabrike. Drugo, u samom poslovanju, pa i
izgradnji fabrika, mnogo je manje podizvođača. Podizvođači, privatnici ne samo iz
Zrenjanina, sklapaju poslove, izvlače profit, dok radnici koji rade u podizvođačkim,
domaćim, firmama su tek u nešto boljoj poziciji od nesretnika iz Indije, na primer.
Setimo se slučaja kada su vlasnik „Alfa technics“ , profiter iz perioda privatizacije, i
radnici u njegovoj privatnoj firmi, protestvovali ispred fabrike Ling Long u Zrenjaninu
zbog višemilionskog dugovanja Ling Longa prema ovoj firmi iz Svilajnca. Ovde nije bilo
nikakvog radničkog štrajka, kako su to neki novinari nazvali. Ovde su radnici, čije plate
ne zavise od isplate Ling Longa, jer sasvim sigurno da gazda na računu ima tu crkavicu
da ih isplati, instumentalizovani od strane gazde u cilju naplate profita. Slučaj je brže
bolje zaboravljen, jer je država Srbija garantovala da će gazda biti namiren. Više niko o
tim radnicima nije čuo ni reč. Kolike su im plate, kakve ugovore imaju, kakvi su im uslovi
rada, koliko gazda profitira na konto njihovog rada? To su pitanja koja su trebala da se
postave gazdi koji je izveo predstavu kako menadžment i radnici mogu da se bore
zajedno. Mogu, ali će prvi zabiti nož u leđa radnicima čim ostvare svoj interes. Prilikom
ovog protesta rečeno je da je više od sto kompanija podizvođača u istom problemu.
Ovde dolazimo do onog sloja koji ima značajan uticaj na ishode borbi protiv Rio Tinta,
Ling Longa i drugih kompanija, to je kompradorski sloj, sačinjen od interesenata sa
domaćeg terena. Uglavnom su to privatnici, vlasnici malih, srednjih i velikih firmi, ali i
privatna lica koja ubiraju, vođena kratkoročnom kapitalističkom logikom, novac od
postojanja velikih “investicija” i “poslova veka”. Profit koji ubiraju kompradori vezan je za
ovu ili onu imperijalnu silu.
Termin “komprador” dolazi iz portugalskog jezika i znači “kupac” ili “naručilac”. U
kolonijalnom kontekstu, posebno u 19. veku, koristio se za označavanje lokalnih
agenata ili posrednika koji su sarađivali sa evropskim kolonijalnim silama, pomažući im
u poslovanju sa lokalnim stanovništvom, često u trgovini ili u eksploataciji prirodnih
resursa. Ovaj društveni sloj ili grupu ljudi unutar zemlje koja deluje kao posrednik
između stranih kompanija ili interesa i domaćeg tržišta.
Kina ima posebnu istorijsku vezu sa pojmom kompradora, jer je termin nastao i razvijao
se u velikoj meri u kontekstu kineskog društva tokom 19. i početkom 20. veka.
U 19. veku, Kina je bila pod pritiskom stranih sila, posebno nakon Opijumskih ratova
(1839–1842 i 1856–1860), koji su rezultirali prisilnim otvaranjem kineskih luka za
međunarodnu trgovinu i ustupanjem teritorija kao što su Hong Kong i Makao. Strane
sile, uključujući Britaniju, Francusku i druge, uspostavile su svoje interese i kolonijalne
enklave u Kini. U ovom kontekstu, kompradori su igrali ključnu ulogu. Lokalni poslovni
ljudi, često bogati trgovci, radili su kao posrednici za strane kompanije, pomažući im da
prodaju svoje proizvode na kineskom tržištu. Oni su imali znanje o kineskoj kulturi,
jeziku i trgovinskim praksama, što je stranim kompanijama omogućavalo lakši ulazak na
tržište. Radili u stranim firmama kao što su britanske ili američke trgovačke kompanije.
Obezbeđivali snabdevanje, skladištenje i prodaju stranih proizvoda, uključujući opijum,
čaj, svilu i druge robe. Ovaj društveni sloj je postajao veoma bogat i uticajn, jer je
zarađivao značajne provizije i profit kroz posredovanje. Tokom revolucije i kulturne
revolucije u Kini, mnogi članovi kompradorske klase su bili progonjeni, a njihova imovina
konfiskovana. Kompradore su neki videli kao potrebne posrednike u vreme ekonomskih
promena i modernizacije. Sa druge strane, mnogi su ih smatrali izdajnicima i
saradnicima stranih kolonijalnih sila.
Možemo li onda postaviti pitanje ko su kompradori u današnjoj Srbiji i koja je njihova
uloga u gušenju otpora kolonijalnoj eksploataciji od strane istočnih i zapadnih
kolonizatora? Ako uzmemo da kompradorski sloj zapošljava određeni broj radnika u
Srbiji, da li onda možemo pretpostaviti da bi pobuna tih radnika i radnica zarad, na
primer, obustavljanja izgradnje fabrike Ling Long, zaustavljanje projekta eksploatacije
litijuma, solidarnost sa radnicima iz Azije značilo sukob interesa sa gazdama? Znajući
na kakvom je nivou sindikalna organizovanost, na šta se sveo pravni okvir zaštite
radničkih prava, malo je verovatno da pobunjeni radnici ne bi osetili bič osvete
kompradora. Ne rizikujući hleb, radnička klasa ćuti u uzdama kompradora, za sada.
Jedini način da se kolonizatorima i kompradorskim slugama stane na put je sindikalno i
političko organizovanje radničke klase.
Drugi primer kompradorstva je saučesništvo pojedinaca u lancima eksploatacije. Tu se
ne radi o firmama koje upošljavaju radništvo u Srbiji i drži ih u šaci, već o sloju
renterijera. Renterijeri su oni koji iznajmljuju poslovne objekte, stambene jedinice,
prevozna sredstva, mašine i drugo stranim kompanijama koje eksploatišu domaće i
strano radništvo. Primer za renterijerstvo, kao vid kompradorstva, imali smo u slučaju
radnika iz Vijetnama i Indije. Podsetiću na ova dva slučaja kako bi se bolje rasvetlila
spona između kompradora i ovih ekstremnih slučajeva eksploatacije.
Prošlo je više godina od kada je u medije dospeo slučaj preko pet stotina vijetnamskih
radnika koji su radili i živeli u nehumanim uslovima na izgradnji fabrike Ling Long.
Prilikom utvrđivanja stanja, jasno je bilo da su ovi radnici potencijalne žrtve trgovine
ljudima u cilju radne eksploatacije. Radnicima iz Vijetnama su oduzeti pasoši. Nisu
dobijali naknadu za rad koja čak nije ni u skladu sa zakonima Republike Srbije. Imali su
oskudnu hranu, dve tuš kabine na toliko ljudi, bez vruće vode, neadekvatnu zaštitnu
opremu za rad. Voda u Zrenjaninu nije dozvoljena za piće, te možemo reći da nisu imali
pristup zdravoj pijaćoj vodi. Dozvole od Nacionalne službe za zapošljavanje su dobijali
na osnovu vize koja je vezana za kretanje u okviru istog pravnog društva, što u ovom
slučaju lizingovanja radnika preko agencije nije činjenično stanje. Isti slučaj je bio i dve
godine kasnije kada su mi se javili radnici iz Indije i prijavili u kakvim uslovima se
nalaze. Epilog ova dva slučaja je različit, ukoliko možemo govoriti o epilogu jer u slučaju
radnika iz Indije i dalje čekamo dalje korake institucija.
Naime, dok sam sređivala dokumentaciju u slučaju radnika iz Indije, videla sam da su
prijavljeni na adresi koja se nalazi u industrijskoj zoni kod Ling Longa. Ispostaviće se da
sledeće polje na koje sam bacila pogled sadrži i tačno gde su bili prijavljeni- Penpharm.
Potpis lica: B. Jovanov, dakle Branislav Jovanov, direktor Penpharm doo, čija delatnost
u APR-u stoji da je 6820 – Iznajmljivanje vlastitih ili iznajmljenih nekretnina i upravljanje
njima. Inače, B. Jovanov i saradnik Z. Deurić bivši su radnici i radnički lideri iz borbe
radnika protiv privatizacije “Jugoremedije”, fabrike lekova, uniištene u procesu
restauracije kapitalizma, sada uspešni preduzetnici koji svoje poslove vezuju za fabriku
guma Ling Long. Penpharm.doo je osnovan 2010. a objekat izgrađen nešto kasnije je
trebao da bude fabrika lekova od strane 46 akcionara, bivših radnika “Jugoremedije”.
Radnici iz Indije su, nakon što su završili posao na gradilištu Ling Longa, živeli u
prostorijama u Petra Drapšina, gde su čekali da ih angažuju na drugim gradilištima.
Objekat u kom su boravili u Petra Drapšina, nalazi se u samom srcu nekadašnjeg
kombinata “Servo Mihalj”. Izolovan, bez osvetljenja, neuslovan, to je bio smeštaj za
jedanaest radnika i jednog nadzornika iz agencije China EEG, koji je bio tu da vodi
računa da “sve ide kako treba”. Na smeštaju piše da je on u vlasništvu firme
“Energouniverzal-luks” iz Lukićeva, čiji je vlasnik Slađan Purković. Delatnost ove firme
je popravka ostalih ličnih predmeta i predmeta za domaćinstvo. Vlasnik ovog objekta je
prilikom posete aktivista i medija posetio smeštaj, međutim, odbio je da medijima da bilo
kakav komentar. Tako ostaje da vidimo, što bi nadležni organi trebalo da utvrde, ko od
koga uzima u zakup objekte za potrebe smeštaja radnika, kakvim ugovorima su
pokriveni ovi poslovi i uredno plaćen porez. Beda je u tome što zaista bilo koja sitna riba
može da kaže da je sve po zakonu, kao što i jeste uzimanje u zakup objekata i
iznajmljivanje istih, da li ih to abolira odgovornosti?
Da li ovo sve znači da su domaći preduzetnici omogućili da agencije koje lizinguju
radnike osiguraju papir sa prebivalištem, zatim smeštaj iako uslovi oba smeštaja ne
ispunjavaju ni minimum da bi se nazivali uslovnim smeštajem?
Dalje, važno je označiti važane igrače u organizovanoj eksploataciji, ali ne zaboraviti i
one naizgled nebitne karike u lancu.
Veliki igrači su agencija China Energy Engeenering Group TEPC registrovana u
Beogradu i LYQ.doo koja je u toku 2023. registrovana u Subotici. China EEG je i u
slučaju radnika iz Vijetnama/Indije bila označena kao glavna karika u ovom lancu
eksploatacije, zajedno za agencijom iz Vijetnama/ Indije. Istraživanje BIRN-a jasno
pokazuje vezu između ove dve firme, China EEG i LYQ.doo. U tekstu se može videti
shema po kojoj se vrši eksploatacija, povezanost agencija, velikih kompanija koje se
“lizingom radnika” štite od odgovornosti, kao i uloga državnih institucija da omogući
ovakavm, unapred određen, scenario. Kako navode iz BIRN-a:
“LYQ d.o.o. je u januaru 2023. osnovao kineski državljanin Teng Henžen. Prvobitni
naziv firme je bio „LYQ doo Zrenjanin“, a bila je registrovana na istoj adresi na kojoj su
bili prijavljeni radnici iz Indije i Vijetnama.”
Da li to znači da su žrtve i počinioci, zahvaljujući kompradorima imali isto prebivalište u
nekim momentima dugogodišnje biznis šeme? Jedan od radnika posvedočio je za BIRN:
“U izjavi policiji, Buks spominje kineskog šefa, „starog 45 ili 50 godina”, kojeg je
imenovao kao „mister Gaj“ navodeći da je bio zadužen za radnike. Buks navodi da je
„mister Gaj“ ignorisao njihove žalbe na uslove u kojima su živeli, on je bio taj koji ih je
odvezao na rad u Suboticu, kao i bio u posedu Buksovog pasoša od novembra 2023.
do 4. februara, kada se Buks konačno avionom vratio u Indiju.
Proverom podataka u APR-u, BIRN je utvrdio da je broj telefona gospodina Gaja koji su
policiji dali indijski radnici identičan broju koji je firma LYQ doo navela kao kontakt broj
za Poresku upravu.”
Potvrda o prebivalištu radnika iz Vijetnama i Indije ima isti pečat i potpis kao i
registracija prebivališta firme „LYQ doo Zrenjanin“, sada LYQ.doo koja je dugovala
naknade za rad tim istim radnicima koji su dvanaest i više sati, protivzakonito, radili
težak fizički posao, ljudima kojima su oduzeti pasoši i koji su prema svim indikatorima
žrtve trgovine ljudima. Nesporna je veza Mr Gaja i kompanije LYQ.doo. Ostaje da se
vidi kakve su veze lokalnih biznismena sa Mr Gajom.
Mnogi će smatrati isticanje ove veze lokalnih, sitnih biznismena suvislim. Isti će
najavljivati turistički procvat Zrenjanina kada fabrika počne da radi. Međutim, ukoliko
razmišljamo u pravcu kompradorstva,da li na delu imamo profitiranje domaćih
privrednika na konto omogućavanja eksploatacije radnika iz Azije na teritoriji
Zrenjanina, u interesu Ling Longa iz Kine, posredstvom agencija iz Kine, Indije,
Vijetnama? Da li treba da se radujemo što će niz privatnika koji imaju smeštaj ućariti
profit, valsnici kafana i restorana trljati ruke jer će menadžment fabrike moći da troškari
novac po gradu? Plaćaju li ovi sitni preduzetnici nekim krupnijim ribama “prostor za
biznis”? Cena turističkog procvata Zrenjanina je nedopustiva sa svakog aspekta.
Vrlo je korisno shvatati ulogu ovog sloja u tome da se svaka smislena pobuna protiv
fabrike guma uguši. Konkretno, kod najsitnijih kompradora, često se može čuti da je
kineska podrška jedino što “spašava Srbiju”. Oni nešto krupniji kapitalisti ili kriminogene
strukture povezane sa svim biznisima u zemlji se neće oglašavati. Mašine će vući
pesak, šljunak, cement, mešalice će neumorno raditi, stotine puta će vozači kamiona
prelaziti iste rute kako bi se Ling Long podigao na sto hektara banatske plodne zemlje.
Zašto očekivati da će gazde firmi reći da ne žele da pomažu kontroverznu fabriku,
potencijalnog zagađivača vode, vazduha i zemlje? Gazde će, po raznim prijemima,
balovima, zajedno sa menadžmentom ove kompanije i političkom elitom, razmatrati
nove profiterske mogućnosti. Oni drugi, što lupaju pečate i potpise te omogućavaju da
se neki radnici dovedu u situaciju kao indijski i vijetnamski, neće uživati te privilegije.
Oni će, zarad sitnog ćara, prodati interese radničke klase, kao što su to već jednom
uradili kada su krenuli putem preduzetništva i radničkog akcionarstva, a ne putem
radničke, klasne borbe, ostvarivši interese imperijalizma jer su naseli na podvalu
buržoazije o mogućnostima radničkog akcionarstva. Ovog puta sitno se radi u interesu
kineskog imperijalizma, dok je propadanje fabrike “Jugoremedija” isključivo zasluga EU
imperijalne čizme i žute klike kompradorske. Kao i kompradori u Kini, ovaj sloj
omogućava da se imperijalne sile što bolje snađu u eksploataciji u Srbiji.
Nisu kompradori nikakav sloj koji omogućava moderznizaciju, napredak, već isključivo
sitnosopstvenički orijentisani sloj koji ne mari ni za kakve posledice svog delanja. Čak ni
kada su opoziciono orijentisani, oni nikad ne mogu biti nosioci progresivne, radničke
borbe, već će nužno braniti interese imperijalizma, bilo da rentiraju kuće, objekte,
ketering, kamione, mehanizaciju ili bilo kakav drugi posao obavljaju pod okriljem
“napretka i razvoja”. Projekat “modernizacije” u koji se kune vlast, Expo 2027 planirana
je međunarodna izložba koju organizuje Međunarodni biro za izložbe (Bureau
International des Expositions – BIE) i u centru pažnje je domaće javnosti zbog visine
troškova za organizovanje ovog događaja. Troškovi organizacije Expo 2027 u Beogradu
procenjuju se na različite iznose, ali se očekuje da će ukupni trošak dostići između 12 i
15 milijardi evra, uz finansiranje iz budžeta i zaduživanja. Osim ogromnih troškova,
postavlja se sa pravom pitanje ko će graditi infrastrukturu za ovu izložbu. Kako je
poznato, radna snaga dolazi iz Azije, za sve radove na izgradnji infrastrukture širom
Srbije. Expo u Srbiji, za koji je donet Lex specialis kako bi se izbegle procedure prilikom
javnih nabavki, biće sigurno centralno mesto za eksploataciju domaćih i stranih radnika.
Otvara se mogućnost da se preslikava već viđen scenario trgovine ljudima u cilju radne
eksploatacije. Kada se pominje zaobilaženje procedura, što znači nameštanje poslova,
možemo zaključiti da je kompradorski sloj, sloj biznismena, vlasnika građevinskih firmi i
drugih firmi u lancu neophodnom za realizovanje Expa 2027, taj koji će izvući profit, dok
će poreznici puniti njihove džepove. Expo 2027 će biti najbolji primer kako kompradorski
sloj profitira na leđima radničke klase.
Pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu u kom je stradalo petnaest
osoba dok je dvoje u teškom stanju, prebacuje se, takođe, na teren stručnjaštva i time se
bes koji treba usmeriti na kapitalizam koji je ubio ove ljude, preusmerava na projektante
i inženjere, kao takve i političare od kojih se traži moralna odgovornost. Kompradori,
vlasnici firmi koje su uzimale ogroman novac za izvođenje radova na rekonstrukciji
železničke stanice koja je sada stecište tuge, besa i neverice, ostaće opet zaboravljeni
sloj.
Jedino kome je potreban ekskluzivitet u raskrinkavanju kriminala i šema za pljačku
radničke klase jesu mediji. Medijski prostor preplavljen je pozivima da se struka oglasi.
Na to pozivaju i vlast i opozicija. Ugušićemo se u izjavama stručnjaka, kao i za Rio
Tinto. Onda će polovina biti sluđena da li je statika narušena ili ne, da li je stavljen ovaj
cement ili drugi, čime se preopteretila nadstrešnica. Poenta će izostati- oni nas ubijaju
jer je profit važniji od naših života. I tako dok godinama čekamo da se ne desi ništa, da
bi za dva dana promenili svet.
Radničkoj klasi nije potrebno iznošenje dokaza, nego organizovanje u cilju rušenja
sistema koji iznad života stavlja profit. Poslednji događaj sa smrtnim ishodom je još
jednom potvrdio da u kapitalizmu sigurnosti nema. Poslednji događaj u Novom Sadu
pokazao je, najogolićenije, kako kompradorske firme profitiraju iz ovakvih smrtonosnih
poduhvata tako što su deo lanca između velikih igrača, kineskog konzorcijuma,
mađarske kompanije i države Srbije. Rio Tintu, Ling Longu, Zi Djinu, ali i svim drugim
intesticijama, poput Expa, jedino organizovana radnička klasa može stati na put. To
znači beskompromisnu borbu protiv sistema zasnovanog na privatnoj svojini koja
generiše nejednakosti u društvu.
TARA RUKECI MILIVOJEVIĆ
