Navigacija
IZ UGLA DOMARA
***
Poslednjih dana januara, tri reprezentativna sindikata prosvetnih radnika potpisala su kolektivni ugovor sa ministarkom prosvete (odlazećom) Slavicom Đukić Dejanović. Tome se priključio i četvrti sindikat par nedelja kasnije. Dok su oni u Beogradu potpisivali dokument kojim utiču na kvalitet života i rada prosvetnih radnika, u celoj Srbiji veliki deo prosvetnih radnika pristupio je obustavi nastave. Ovog puta prosvetni radnici nisu jedinstveni u stavovima oko svojih zarada ili uslova rada, već su u velikom broju jedinstveni u podršci studentima.
U Zrenjaninu, po podacima samih prosvetnih radnika, oko 1100 njih je obustavi, a oko 400 ih radi.
Tokom ovih dana dolazi saopštenje da su sindikati potpisali novi kolektivni ugovor, po njihovom mišljenju, bolji neko ikad. „Na terenu“ ovo potpisivanje baš sada, za mnoge zaposlene u prosveti, izgledalo je kao „izdaja“, gaženje moralnih principa oko podrške studenskim zahtevima. Iako nema o tome podataka, ali nezvanično, među zaposlenima u školama, mnogi su napustili sindikalno organizovanje koje je ionako skromno i nedovoljno jako da bi radnici u prosveti mogli da se izbore za bolje uslove života i rada u odbrani svog klasnog položaja u ovom društvu.
Taj “nikad bolji kolektivni ugovor” nije rešio mnoge nepravilnosti većine zaposlenih u prosveti. Najviše se ovde obazirem na one koji su najugroženiji. To su radnici koji rade za minimalac i nije ih mali broj. To su sve tetkice, kuvarice, domari i sl. Podsetimo danas se minimalac kreće od 49.000 do 56.000 zavisi od broja radnih sati u mesecu. Ta plata je nedovoljna da pokrije osnovne troškove preživljavanja tako da dalje nema priče da je ta plata dovoljna za život ili kvalitetan život radničkih porodica.
U taj minimalac, iako Zakon o radu kaže da zaposleni imaju pravo na regres i topli obrok, u prosveti to nije slučaj. I nismo jedini! Naime, Vlada RS tvrdi da je to izraženo kroz koeficijent. Ako je tako, onda zaposlenima nešto fali – ili deo minimalca ili regres i topli obrok. Primera radi, zaposleni u javnim preduzećima (gde su očigledno zaposleni „partijski drugovi i drugarice“) to pitanje regresa i toplih obroka je rešeno. Oni dobijaju sve što im sleduje, dok radnice i radnici u prosveti ne. Na delu je očita diskriminacija.
Ova situacija nas navodi da postavimo pitanje kako sindikati u prosveti očekuju podršku svog nenastavnog osoblja za bolje plate i uslove (tu se pre svega misli na bezbednost zaposlenih) ako nisu u stanju da se izbore i razumeju svoje najugroženije članstvo i solidarišu se sa njim? Osluškujem ideje o stvaranju profesionalnih udruženja koji će se baviti samo pitanjima nastavnog kadra. Skretanjem u tom pravcu, oslabljuje se vera u sindikalno organizovanje i moć kolektivnog delovanja članova sindikata. Da bi sindikati radili kako članstvo kaže, članstvo mora imati aktivnu ulogu u radu sindikata. Ne smeju biti lenji da iniciraju sastanke, da iniciraju rešavanje problema i aktivno praćenje svakog koraka sindikalnih poverenika. Ukoliko nezainteresovano bivamo članovi sindikata, društva, ne možemo očekivati da će bilo ko raditi u našem interesu. Bojim se da bi ovakva situacija, gde se pokušava raditi na razdvajanju nastavnog i nenastavnog kadra, bilo slično onome što se desilo u zdravstvu. Medicinski tehničari i sestre imaju svoj sindikat, lekari svoj, pomoćno osoblje svoj. Takvo nejedinstvo nije dovelo do poboljšanja uslova rada i života niti jedne grupe, dok je razdvajanje učinilo da se sindikalna birokratija uveća i borba rasparča dok nepoverenje u mogućnosti zajedničke odbrane interesa raste.
Član sam bio i reprezentativnog i nereprezentativnog sindikata u prosveti. Posebno u ovim okolnostima, reprezentativnost kao pitanje dobija centralno mesto. Zašto? Kada je bilo kome od tih sindikata proveravana reprezentativnost? Njima je važnije da su reprezentativni, nego da su masovni i borbeni. Time su izgubili vezi sa svojom bazom, a bez te baze nemaju reprezentativnost. Opet ponavljam, samo učestvovanje u radu sindikata garantuje da će on odražavati stavove svog članstva. Tako ne bi bilo moguće da imamo situaciju gde prosvetni radnici idu u obustavu rada dok “glave” sindikata potpisuju dokumente u ministarstvu.
U Srbiji je preko 100.000 ljudi koji rade za minimalac. Očigledno najviše u prosveti. I nije tu kraj mukama tih zaposlenih, Njih nakon radne karijere čeka penzija, a kada odu u penziju sa višegodišnjim, decenijskim, minimalcem penzije će biti opet ispod minimalca. Jasno je da će primanja ovih radnika i radnica biti ispod nivoa dovoljnosti za normalan život. Ti ljudi nastavljaju da budu diskriminisani i u penziji. Dakle, kao da su kažnjeni sve vreme. Mnogi na to reaguju rečenicom “Pa što ne nađu bolje!“ kao da su nesvesni sveta u kom žive. Zar zaboravljamo da rade u ustanovama od vitalnog značaja za jedno društvo? Da rade sa našom decom? To bi trebalo da je privilegija. Rad je, već odavno, sveden na poniženje. Radništvo je u Srbiji poniženo i uvređeno. To se vidi na masovnim protestima u zemlji.
Branislav Markuš,
domar, član sindikata, učesnik plenuma radnika u prosveti, aktivista, bivši radnik Jugoremedije, ne još uvek bivši čovek.
