Navigacija
NEOLIBERALNI OKSIMORON
Protivrečnosti kapitalizma se povećavaju sa svakom narednom etapom ovog eksploatatorskog društvenog uređenja. Ako prvu etapu (do Prvog svetskog rata) možemo nazvati liberalnom, drugu imperialističkom, onda je treća neoliberalna i ona počinje uspešnom likvidacijom socijalističkog društvenog uređenja i kolonizacijom istočne Evrope. Moći pojedinaca na vrhu državne vlasti i kapitala u ovoj etapi dostižu ogromne, svetske razmere. Tržišna privreda pretvara se tako u svoj oksimoron, u “tržišni monopol”.
Ilustracija: nuvolanevicata / Shutterstock.com
U neoliberalizmu zvanično zalaganje za demokratiju, za vladavinu prava, za ravnopravnost i jednakost, postaje borba za dominaciju, za monopol, za neograničeni profit i eksploataciju resursa po želji, za bezuslovnu zaštitu sopstvenih interesa čak i nedozvoljenim, kriminalnim sredstvima: podmićivanjem, trgovinom uticajem, korupcijom, atentatima, krađom i poništavanjem izbora, pa čak i ratom. Time se podrivaju sve etičke i moralne vrednosti te vrši besprizorna eksploatacija ljudi, naroda, država i prirode odnosno Planete. Ulazimo u period deklarisane demokratije a stvarne autokratije iliti “demokratske autokratije”.
Rušenje socijalističkog društvenog uređenja u istočnoj Evropi se nije moglo izvesti pravnim sredstvima, legalno i legitimno, uz poštovanje unutrašnjeg i međunarodnog prava. Ove vrednosti jesu javno propagirane ali tajno i organizovano su kršene. Da bi uspeli u rušenju socijalizma zapadu su bili potrebni poslušnici na vlasti u istočnoj Evropi kojima bi mogli upravljati. Posredstvom njih i uz sredstva koja su formalno zabranjena i u samim kapitalističkim državama, u vidu mita i korupcije te obećanog plena iz nelegitimne privatizacije koja je u stvarnosti bila otimačina društvenih resursa, odvijalo se rušenje socijalističkog društvenog uređenja u istočnoj Evropi. Mada su vlastodršci deklarativno bili lojalni svojoj državi oni su radili za strane centre moći, rušeći socijalističko društveno uređenje. Glavni instrument za bogaćenje vlastodržaca je bio proces privatizacije koja je doprinela i kolonizaciji bivših socijalističkih država istočne Evrope. Pri tom se odvijala i divlja (nezakonita, kriminalana) privatizacija uz formalno-pravnu, zakonitu ali neustavnu i nelegitimnu privatizaciju, koja je usledila nakon zakonskog smanjenja učešća radnika u društvenoj svojini. Sa 50% učešća radnika u društvenoj svojini u Srbiji, ovo učešće je smanjeno čak i na 15% učešća. Iako je cela privatizacija sadžala mnogobrojna krivična dela protiv društvene imovine i samoupravljanja niko nije procesuiran a pljačka društvenih resursa je tolerisana od strane organa gonjenja. Mada su javni tužioci bili u obavezi da pokreću postupke protiv izvršilaca krivičnih dela pljačke društvene imovine to uglavnom nije činjeno, što je još jedan oksimoron tranzicijonog perioda koji se može nazvati “legalna pljačka”. Privatizacija je uključivala i privatizaciju države odnosno državnog budžeta, obzirom da nikakve eksterne kontrole, van uticaja vladajućih stranaka, nema.
Kako bi ojačala svoj monopol, obezbedila nesmetanu pljačku bez bilo kakve odgovornosti, neoliberalna vlast u sudstvu i javnom tužilaštvu bira poslušne kadrove koji vlastodršce neće procesuirati, bez obzira na eventualni kriminal u vladajućoj strukturi. Radi se o još jednom neoliberalnom oksimoronu, “poslušnoj nezavisnosti”, jer dok se vlast javno zalaže za nezavisno sudsvo i tužilaštvo u stvarnosti bira njoj poslušne kadrove. Sa tako obezbeđenim monopolom se ide u bitku za glasove i članstvo što većeg broja građana, vršenjem još jednog krivičnog dela: trgovine uticajem. Mada je formalno-pravno trgovina uticajem, koja dovodi do diskriminacije ljudi po političkoj osnovi, zabranjena ona se masovno odvija obzirom da je jedino sredstvo za održavanje na vlasti korumpiranih režima koji rade protiv svog naroda, te nemaju narodu prihvatljivu ideologiju koja podrazumeva rad u interesu zajednice.
Mnogobrojni su primeri javno proglašenih principa i ciljeva koji se krše, uprkos ustavnih i zakonskih odredbi, a u korist multinacionalnih kompanija, stranih poslodavaca i njihovih domaćih slugu na vlasti. Tako se, na primer, traži zvanično propisana budžetska ravnoteža a u praksi se sprovodi i stimuliše maksimalno zaduživanje države kako bi bila dovedena u što veću zavisnost od kreditora, te kako bi se obezbedila maksimalna podrška stranim investitorima i stranim kompanijama. U oblasti državne organizacije i funkcionisanja institucija postoji i niz drugih anomalija koje idu dotle da se čak nelegalno poništavaju rezultati demokratskih izbora kada izabrani kandidat ne odgovara neoliberalnim strukturama na vlasti. Izbori za predsednika Rumunije od 24. novembra 2024. godine su poništeni od strane Ustavnog suda te države, kao pravosudnog organa u funkciji vladajućeg režima, kršenjem Ustava, zakona i funkcije Ustavnog suda, kao bedema protiv neustavnog ponašanja režima i kao zaštitnika građanskih prava i sloboda. Ovo ukazuje na protivurečnost neoliberalnog režima koji se formalno zalaže za pravni poredak i odgovornost u radu a neformalno stavlja svoje političke ambicije i gramzivost svojih pripadnika ispred pravde i odgovornog ponašanja. Zvanično se proglašava da je sud u neoliberalizmu nezavistan i da radi po zakonu i u korist građana a u stvarnosti predstavlja produženu ruku vladajućeg režima. Još jedna anomalija neoliberalizma se sastoji u tome što kandidati za razne rukovodeće pozicije u državi, u predizbornoj kampanji iznose jedne programske ciljeve i planove a nakon izbora se ponašaju suprotno od svojih proklamovanih ciljeva u predizbornom postupku. Dakle prevara građana u predizbornoj kampanji lažnim obećanjima, “programskim lažima”, radi dobijanja glasova, se ne sankcioniše kada se iz ponašanja izabranog kandidata u vršenju vlasti ustanovi da se radi o prevari glasača.
Sa druge strane, u toku vršenja vlasti, propisuju se obavezni, na nauci zasnovani standardi kvaliteta i bezbednosti za proizvode i za izvođenje radova a onda se ti standardi krše od strane nestručnih kadrova željnih velike zarade. Situacija je i gora kada se, radi nezakonite uvećane zarade zasnovane na korupciji, uđe u dil sa moćnim državnim funkcionerima. Tako nastaje protivurečnost između propisanih standarda i težnje za što većom zadadom, nastaju “standardi korupcije”. U tom spoju državnog režima i kriminala strada struka, odnosno najstručniji kadrovi koji drže do svog dostojanstva i do dostojanstva svoje profesije. Politika zamenjuje struku, “politička struka” poništava naučne i etičke rezultate svih struka koje sa politikom dolaze u interakciju. Najstručniji takođe ne mogu doći na najodgovornija mesta. Nastaje “politička meritokratija”. Najstručnije zamenjuju partijski miljenici, najčešće sa nezasluženim ili kupljenim diplomama, “diplomirane neznalice”. Sa njima državni funkcioneri najlakše mogu zaključiti korupcijski dil. Oni će zažmuriti na pravila svoje struke, ako ih uopšte znaju, onda kada političari od njih to očekuju ili zatraže. Razlog ne mora biti samo korupcija već i činjenica da ih političari biraju, određuju im i isplaćuju zarade. Degradacija struke tako dobija neslućene razmere. Čak i oni koji su pošteno stekli svoje diplome, uz rad i odricanja, se dovode u situaciju da se moraju odreći pravila struke, odnosno savesnog obavljanja svog posla, kako bi u korumpiranom sistemu, u kome političari vode glavnu reč, zasnovali radni odnos i ostvarili neku zaradu odnosno obezbedili sebi egzistenciju. Politizacija struke se dešava obzirom da se politika u neoliberalnom uređenju nalazi iznad struke, a neoliberalni režimi ne cene stručne, obrazovane ljude, koji mogu stajati na putu ogromnih prihoda koji žele ostvariti iz “političke profesije”.
Nepoštovanje građevinskih standarda usled korupcije i težnja za bezuslovnom promocijom vladajuće stranke, odnosno njenih čelnika, dovela je do pada nastrešnice železničke stanice u Novom Sadu koja je ubila 15 ljudi, prvog novembra 2024. godine. Usledili su masovni studentski i građanski protesti ali uprkos tome vlast smanjuje kontrolne mehanizme gradnje za buduće projekte, izmenom propisa iz te oblasti, sa težnjom da se nastavi sa istom praksom neodgovornog ponašanja, što ukazuje na činjenicu da korupcija dolazi iz samog vrha državnog režima.
U oblasti privrede javno se zagovara slobodna tržišna utakmica dok se istovremeno sprovode razne protekcionističke mere i olakšava poslovanje multinacionalnih kompanija koje monopoliziraju tržište. Pristup finansijskom tržištu takođe je olakšan multinacionalnim kompanijama i subjektima bliskim vlastima koji dobijaju državne poslove, subvencije i olakšice. Podstiče se “tržišni monopol”. Ovaj neravnopravan tretman i netržišna raspodela dovode u tešku situaciju mnoge sposobne i časne preduzetnike kao i radnike koji zbog gomilanja bogatstva na strani poslodavaca ostaju bez posla i sredstava za život te su društveno pasivizirani tako da, uprkos njihovim sposobnostima ne mogu dati svoj doprinos društvenoj zajednici, bez obzira na značaj ovog doprinosa za društvo.
U budućnosti se sve napred navedene protivurečnosti mogu pojačati. Može doći do daljeg iscrpljivanja Planete, njenog ubrzanog zagađivanja, sve većih društvenih protivurečnosti, uključujući i enormne socijalne razlike, koje su već sada ogromne te dovode većinu stanovništva u robovski status prema bogatim i otuđenim centrima moći.
Alternativni scenario je da se od otuđenih centara moći, odnosno manjine, vrati suverenitet narodu, odnosno većini. Ovakvom promenom društvenog sistema negativni trendovi bi bili zaustavljeni, u prvom redu protivurečnost između prepoznatog i javno prihvaćenog interesa većine stanovništva te interesa opstanka Planete i onog što se stvarno dešava u svakodnevnoj praksi.
Mohora Doru
