Navigacija
Novi Magazin, Beograd, broj 620 | 16.3. 2023.
Bukovšek: Imamo li mi Slovenci budućnost?
(Bukovšek, „Imamo li Slovenci prihodnost?“, Slovenija, Ljubljana, [84] 1849.)
Prethodna beleška: O jednom racionalnom romantizmu
Za činjenicu da je Slovenac Bukovšek prvi upotrebio reč „Jugoslavija“ saznao sam iz iz intervjua Božidara Jezernika, profesora etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani.
Nakon toga sam zamolio prijatelja Mirana Komca, profesora Univerziteta u Ljubljani, da pronađe časopis „Slovenija“, broj 84. iz 1849. godine, u kome je objavljen Bukovšekov tekst „Imamo li mi Slovenci budućnost?“ Kolega Komac je vrlo brzo u bibliotečkim fondovima uspeo da nađe časopis i da mi ga dostavi.
Nisam uspeo da u literaturi nađem puno ime autora Bukovšeka. U intervjuu je i profesor Jezernik rekao da ne zna njegovo puno ime, a to je kazao i profesor Komac u razgovoru sa mnom.
Smatram da je ovaj tekst važan i zanimljiv onim čitaocima koje zanima fenomen jugoslovenstva i Jugoslavije. Posebno je zanimljivo da je tekst sročen u racionalnom duhu. I to bez ikakvog romantičarskog pripisivanja eksluzivizma Slovencima, a što je u periodu nastajanja nacija u Evropi bio vrlo čest manir u tumačenju značaja i položaja drugih evropskih nacija. Taj ekskluzivizam se kretao, objašnjavao je Patrik Geri, do „dokazivanja“ biološke posebnosti narodâ.
Zato smo koleginica Nika Sašek i ja odlučili da prevedemo ovaj tekst i pored toga što je pisan arhaičnim stilom slovenačkog jezika, koji je teži za prevođenje.
Ovaj tekst će biti objavljen u narednom broju novosadskog Politikona, časopisu za istraživanje fenomena politike, čiji je izdavač Vojvođanska politikološka asocijacija.
Đokica Jovanović
Jurij Pajk, Ljubljana, 1836. Izvor: thoetbit.eu
Bila bi besramna izdaja uskratiti budućnost našem narodu, pa i ja, radosna srca, kažem: Slovenci imaju slavnu budućnost. Međutim, niko ne treba da pomisli da su ove reči izvesne, kao što je 2×2=4, da je naša budućnost izvesnija posle izgovorenog i ostvarene jednakosti. Svaki rodoljub, čak i neobrazovan, ali nepokolebljiv Slovenac, bez sumnje želi da njegov narod ima svetlu budućnost, svetlu istoriju. Začudo, sve to nije od pomoći, željena ravnopravnost je još uvek u Božjim rukama, uzvišene želje rodoljuba su zaludne. Mi Slovenci ćemo biti bez budućnosti, ako se ne prenemo zbog nje, ako se uhvatimo u koštac bez potrebnih sredstava ili instrumenata, ako ne stupimo na put koji nas sigurno vodi do nje. Da smo malobrojni, dakle slabi za velike poduhvate, da imamo mnogo neprijatelja, opasne Nemce kao i Vlahe na granicama, a među nama još gore sledbenike Nemaca, koji nas neprestano ujedaju kao otrovnice, svako dobro zna. Zato nam je potreban saveznik, trebaju nam braća i sestre koji su hrabri i verni u srcu, koji će nam biti odani prijatelj u sreći i u nevolji, koji, kao i mi, ima potpuno iste ciljeve, i koji svoj cilj ostvaruje istim putem i istim sredstvima kao i mi.
Ma kakvi obrti se desili, direktno ću reći da nam saveznik ne treba samo zbog jadikovki da bez njega nećemo biti grana jakog jugoslovenskog stabla. Naša jedina dužnost je da se pobrinemo da se ova grana ne otcepi, jer bi tada otpala, a time i ugrozila celo stablo. Odsečeni ud od tela, će, ukratko, satrunuti, a telo će tek životariti i tegobno ispunjavati svoju svrhu.
Odvojimo li Slovence od ostatka Jugoslavije, tek ćemo tada životariti, vremenom ćemo nestati, što se, žali Bože, u mnoštvu germanizovanih suseda u Gorutanskoj[1] i Štajerskoj dobro ispoljava, a oslabiće i vaskrsla Jugoslavija.
Prirodno je i uobičajeno da se slabiji jačem u nevolji u naručje podaje i da moli za pomoć, a prirodno je i da se mi Slovenci, kao slabiji u opasnosti, čvršće udružimo sa sunarodnicima Jugoslovenima, i da zovemo u pomoć protiv zajedničkog neprijatelja. Ne mislim na politiku, ne pozivam nikoga na oružje, već samo na duhovnu književnu uzajamnost, ka jednom jedinom jugoslovenskom književnom jeziku. Koliko se sećam, g. J. Macun je u jednom od prvih brojeva „Slovenije“ umešno i jasno dokazao da se ilirski jezik mora uvesti u naše učionice i kabinete.
Neću mnogo dokazivati, ali molim sve rodobljube, koji još nisu istog mišljenja, da ponovo pažljivo pročitaju navedeni članak. Ako se radi o ostvarenju opšteg dobra, sloga je preko potrebna, bez nje se ne može ostvariti nijedna svrha. Svetla budućnost dragocene književnosti ili literature je sada opšte dobro za koje se mi Slovenci borimo, i zato neka ustukne svaka sebičnost, svaka samovolja, svaka jednostranost. Svako ko se protivi ovoj slozi je otpadnik od svog naroda, služi uništenju Slovena. Svako ko je pročitao Pravila g. Majera[2] je uvideo da je put do ilirskog jezika za Slovence lak i kratak. Ovu knjigu ne mogu u dovoljnoj meri da preporučim svakom rodoljubu. A naročito svim slovenačkim i ilirskim piscima preporučujem da je pažljivo pročitaju i zasigurno će to biti korisno.
Ali, ne zahteva se sloga samo od Slovenaca, nego i od Ilira. G. Frulih je učinio prvi korak u svojoj njemačko-ilirskoj gramatici stavljajući umesto O na kraju reči L.
Draga braćo! poslednji je čas da se razmišlja o budućnosti i da se svaka sebičnost spreči.
Ako sada, uvodeći narodni jezik u učionice, budemo išli svojim samoljubivim putem, jao nama, nikada nećemo imati značajnu literaturu, uvek ćemo biti prinuđeni da se obrazujemo samo iz tuđih knjiga i da živimo tuđim duhom. Dakle, onda ćemo protraćiti budućnost i učestvovati u strašnom samouništenju. Zbog nesloge i sebičnosti izgubili smo veliki deo nekada čisto slovenačke Gorutanske, a tako će biti i sa celom Slovenijom ako sada krenemo samo sebi poznatim putem. Gospoda koju je ministarstvo pozvalo u Beč da sačini slovensku terminologiju imaju najbolju priliku, a i svetu dužnost, da načine prvi korak ka jedinom književno-ilirskom jeziku. Ko poznaje imenovanu gospodu, videće da su oni najbolji u našem pokolenju.
Ljubljana, Mestni trg, 1821, Mestni muzej Ljubljana MGML; foto Marko Zaplatil. Izvor: visitljubljana.com
Kad bi se skovale čisto slovenačke reči, Slovenci bi ih odmah prihvatili. Ali, bez sumnje, ni ilirske reči im neće zadati toliko napora kao latinsko-grčko-francusko-englesko-nemačke reči, od čega su Slovenci do sada imali mnogo nevolja.
Štampa je ushićeno objavila da su Rusini pred terminološkim ujedinjenjem sa Česima, neka to bude svetli primer za nas Slovence, jer niko neće kriti da su Slovenci mnogo bliži Ilirima nego što su Rusini bliski sa Česima. Ko je dobro promatrao jugoslovenski prostor neće skrivati da, na primer Slovenac iz Štajerske, može da se razume sa ljudima u turskom pograničju skoro jednako dobro kao i sa onima u nemačkom pograničju u karantanskom kraju iako govori istim književnim jezikom kao i Gorutanac koji je različit od književnog jezika u pograničju. Pomenuo sam vam one iz turskog pograničja, jer je poznato da Hrvati u Zagrebu, Varaždinu, Križevskoj oblasti imaju gotovo isto narečje kao i Slovenci, posebno Štajerci. Ako Hrvati u već pomenutim oblastima razumeju ilirski književni jezik, razumećemo ga i mi Slovenci.
Svakako će biti potrebno učenje uz gramatiku i rečnike, a slovenački jezik niko nije posisao s majčinim mlekom da ga ne treba učiti. Dajmo u ruke Slovencima, koji nisu pročitali nijednu slovenačku knjigu ni novinu, na primer „Sloveniju“ i oni će reći da je ne razumeju, da je ona hrvatska. To što u ilirskom jeziku ima mnogo reči koje su Slovencima nerazumljive dolazi otuda što je ilirsko narečje učenije od slovenačkog, jer su se Iliri probudili iz dugog sna ranije nego Slovenci. Gospoda Macun i Majer su valjano dokazali potrebu za ilirskim jezikom, zato sam u najbolje vreme pokrenuo to pitanje – . To nije samo moje mišljenje i mišljenje nekih previše prepotentnih ljudi, već i mišljenje mudrih i mislećih ljudi, koji su poštovani u celoj Slaviji. Oni tvrde i kažu, da ćemo, mi Slovenci, propasti, da nemamo budućnost, ako se sada ravnopravno ne ujedinimo u Iliriji.
U starom gradu zlatnog Praga na Sv. Ferenca.
Sa slovenačkog preveli Nika Sašek i Đokica Jovanović
[1] „‚Gorutani‘, odnosno Karantanci su ‚Sloveni‘ i njihova naselja se protežu daleko u visoke Alpe i u nizije sve do Venecije, i predstavljaju najzapadnije slovensko pleme.“
Vladimir Osolnik, Slovanstvo v junaških pesnitvah južnih Slovanov (19. stoletje), „46. seminar slovenskega jezika, literature in kulture, zbornik, Filozofska fakulteta, Ljubljana, 2010, str. 76. (prim. prev.)
[2] Matia Majer, Pravila kako izobraževati ilirsko narečje i u obče slavenski jezik, natisnil Jožef Blaznik, Ljubljana, 1848. (prim. prev.)
