Navigacija
Publikovano u: Kultura sjećanja: 1941. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, zbornik, uredili Sulejman Bosto, Tihomir Cipek i Olivera Milosavljević, Disput, Zagreb i Fondacija Friedrich Ebert Stiftung, Banja Luka, 2008.
***
Đokica jovanović
Iz nacističkog kriminalističkog dosijea
(foto: AKG London)
Rezime
U Nišu i na seoskom području niške opštine početkom II svetskog rata je živelo više od 1300 Roma. Niš je tada imao oko 40.000 žitelja. Prvo masovnije hapšenje niških Roma (zna se da se radilo o „velikoj grupi“), desilo se oktobra 1942. godine, kada su uhapšeni Romi bili odvedeni u logor na Crvenom Krstu u Nišu. Inače, o sudbini niških Roma u tom periodu se ne zna mnogo. Osim retkih svedočenja očevidaca sačuvanih u raznim dokumentima, pre svega u Arhivu grada Niša, i sećanja retkih savremenika, nema sistematizovanih nalaza o ovoj stvari. Sa druge strane, sudbina Roma u ratu ne predstavlja naročit interes (sem retkih istraživača) zvaničnih ustanova (političkih, obrazovnih, naučnih, kulturnih…). Naravno, zaboravljeno je čak i to da se o Romima ništa nije želelo znati.
… He heard that Gypsyes were shutting in Bubanj…**
Culture of forgivness
or Roma in Niš during The Second World War
Summary
More than 1300 Roma lived during The Second World War in Niš lived about 40.000 citizens. The first larger arrestment of Roma in Niš (we know that it were „a big group“) happened on October 1942., when Roma were arrested and have been taken in camp in Red Cross in Niš. By the way, we don’t know too much about destiny of Roma in Niš. We have only rare testemonies which have been saved in documents, like documents in Archive of Niš and remembering of rare people who survived, but we haven’t systemathized documents of this thing. On the other side, destini of Roma in war don’t support special interest (except rare investigators) official Institutions (political, educational, scientologicall, cultural…). It was forgotten that we don’t know anything about Roma.
„Treba poći od načelne postavke da su Jevreji i Cigani uopšte nepouzdan elemenat i da samim tim predstavljaju opasnost za javni poredak i sigurnost. Jevrejski intelekt je taj koji je začeo ovaj rat; on se mora uništiti. Cigani ne mogu biti korisni članovi zajednice naroda s obzirom na njihovu duhovnu i fizičku gradnju. Utvrđeno je da je jevrejski elemenat uzeo znatnog učešća u vođstvu bandi i da su baš Cigani odgovorni za naročita zverstva i za obavljanje obaveštajne službe (kurzivi – moji). Stoga se načelno u svakom slučaju imaju staviti na raspoloženje trupi kao taoci svi muškarci Jevreji i Cigani. Uostalom postoji namera da se žene i deca Jevreja i Cigana uskoro prikupe u sabirni logor.“[1]
Upravo citirana naredba vojnog zapovednika Srbije je bila „zakonska osnova“ za postupanje prema Romima u okupiranoj Srbiji. I u Nišu.
U Nišu je, pre početka II svetskog rata, živelo oko 40.000 žitelja, a od toga oko 950 Roma i oko 350 Roma na seoskom području. O razmerama genocida nad Romima govori podatak da je popisom iz 1948. godine u Nišu evidentirano 566 Roma, a na seoskom području opštine Niš 354 Roma.[2] Međutim, ovaj podatak se mora uzeti sa izvesnom rezervom jer je etnička mimikrija kod Roma i tada (kao i danas) bila vrlo izražena. Osim toga, okupatorske vlasti su objavljivale imena streljanih Srba i Jevreja. Međutim, o ubijenim Romima nije vođena naročita evidencija. Njihovih imena, po pravilu, nije bilo na objavama okupatorskih vlasti. U Arhivu i Muzeju grada Niša ima vrlo malo dokumenata o Romima, te se ne može utvrditi makar približan broj streljanih Roma, niti se može celovito sagledati njihov položaj.
Konsultujući retke dokumente i nekoliko objavljenih tekstova, kao i delove nekih publikacija pokušaću da, barem, u naznakama osenčim sudbinu niških Roma. Nedostatak dokumenata i izražena nezainteresovanost stručne i šire javnosti za ovu mračnu stranicu bliže prošlosti je bio razlog da zajedno sa Damirom Barčićem, snimateljem, organizatorom i režiserom sa romske RTV „Nišava“, kao prilog za ovaj skup, snimim dokumentarni film o sudbini niških Roma u II svetskom ratu pod naslovom Ovaj život, poklonjen mi je.
Upravo zbog rečene kulture zaborava zapisaću u ovom tekstu imena Roma onako kako su zapisana u ovim retkim dokumentima i onako kako su rečena u razgovorima sa starim Romima, savremenicima ratnih zbivanja u Nišu. Drugi razlog ovoj odluci je u sledećem: ovo je prvi put da se javno publikuju imena nekih Roma-žrtava posle više od 60 godina.
Ratna stvarnost niških Roma je obeležena zločinom, progonom i diskriminacijom koji su vršeni nad njima.
Prvih dana okupacije predsednik niške opštine Dragutin Živković je potpisao „Rešenje na osnovu Uredbe i naredbe vojnog zapovednika u Srbiji o Jevrejima i ciganima, a u vezi § 4. iste Uredbe da se dole označeni službenici razreše odmah od dužnosti“. Tri službenika Jevreja i petnaest Roma („služitelja Tehničkog odeljenja“) je izbačeno s posla.[3] Pored toga, kvinsliška propaganda je označila Rome, uz Jevreje i antifašiste, kao veliku pretnju „novom poretku“. „Novo vreme“ piše u tekstu pod naslovom Prostitutka na čelu komunističkog štaba – Uništenje komunista na Pasjači[4]: „Pre izvesnog vremena glavni komunistički štab za Jablanicu, Kosanicu i Toplicu potpuno je uništen… Štab se sastojao od jevreja, cigana, propalih gimnazista i studenata, nedoučenih intelektualaca i robijaša iz mitrovačkog zatvora na čelu kojih se nalazila ‚Mancika‘[5] prostitutka iz Prokuplja.“[6] U skladu sa rasističkom politikom kvinsliških vlasti u Srbiji Romi su bili, primera radi, isključeni prilikom dodele besplatne hrane beogradskoj sirotinji. U „Novom vremenu“ se može pročitati sledeća vest pod naslovom Na dan svoje slave deliće Beogradska opština hranu i hleb sirotinji: „Sutra na Spasovdan, na dan svoje slave, opština grada Beograda podeliće sirotinji beogradskoj besplatno hranu i hleb. Pravo na ovo imaju svi izuzev Jevreja i Cigana.“[7]
Sastavni deo njihovog života je bio koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu. Internirani su ovaj logor zajedno sa Srbima, Jevrejima i internircima iz raznih krajeva Evrope. Iz ovog logora su vodila tri puta za internirane Rome. Jedan put ih je vodio na prinudni rad u Borski rudnik, drugi u koncentracione logore širom Evrope, a treći na Bubanj, brdo u okolini Niša, gde su streljani. Pored toga, prinudni rad je bio svakodnevica onih Roma koji nisu bili internirani. Romkinje su prale Nemcima, čuvarima logora, posuđe, uređivale su jevrejske kuće u koje su se useljavali Nemci, krečile su javne objekte… Romi su bili prinuđeni da prisustvuju streljanjima na Bubnju i da potom sahranjuju streljane[8], kao i da prenose rekvirirane stvari logoraša u nemački magacin, u koji je pretvorena niška sinagoga. Ovo je bilo posebno traumatično iskustvo jer su na ove „poslove“ bili primoravani i kao deca od 10-12 godina.[9]
Septembra 1941. u Nišu je otvoren prvi nacisticki koncentracioni logor u Jugoslaviji u kasarnskim objektima jugoslovenske vojske.[10] Feldkomandatura 809 je formirala koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu (Das Anhalter lager – Nisch). Logor i stratište na Bubnju neposredno je formirao šef Gestapo-a u Nišu SS kapetan Hamer, Nemac iz Štetina.[11]
Kroz logor je prošlo preko 30.000 logoraša. Iz logora je na Bubnju streljano od 5.000 do 12.000 logoraša. Utvrđeno samo 1910 imena streljanih. Nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu likvidiran je 14. septembra 1944. godine. Sutradan već nije bilo nikoga u logoru iz logorske uprave i straže. Tog dana iz Niša se povukao i Gestapo, ostavljajući grad operativnim i nemačkim vojnopolicijskim jedinicama. Zgradu logora i ostale objekte u logorskom krugu koristile su do oslobođenja (14. oktobra 1944) nemačke radne grupe. Nemci su uništili svu dokumentaciju o Logoru na Crvenom krstu tako da nikad neće biti utvrđen ni broj logoraša, ni broj streljanih na Bubnju…[12] Prema Enciklopediji Niša streljano je oko 10.000 – 12.000 logoraša – učesnika NOR-a i antifašita iz Srbije i, posebno, jugoistične Srbije, ali i iz Jugoslavije. U logoru je bilo i Poljaka, Francuza, Grka, Rusa i Engleza. Streljanja su počela jauara 1942. godine i okončana su pred samo oslobođenje Niša. Često je dnevno streljano i po nekoliko stotina ljudi, a najviše je streljano 16. i 17. februara 1942. godine, posle bekstva grupe od 105 logoraša. Tom prilikom je streljano više od hiljadu ljudi, a samo 17. februara je streljano 850 logoraša (Srba, Jevreja i Roma). Pred kraj rata nacisti su krajem septembra i početkom oktobra 1944. oko 20 dana otkopavali leševe na Bubnju i spaljivali ih. Ovaj logor je jedini među koncentracionim logorima u Jugoslaviji koji je sačuvan u celini.[13]
Politiku uništenja Roma u Srbiji kreirali su: nemački vojni zapovednik Hajnrih Dankelman, šef Gestapoa (Ajnzackomande Beograd) Karl Kraus, predsednik vlade Milan Nedić, ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović, upravnik grada Beograda Dragomir Dragi Jovanović i šef Specijalne policije Ilija Paranos.
Prvo veliko hapšenje Roma u Nišu se desilo 20. oktobra 1942. godine. Noću u 22 časa, kvinsliška vojska je blokirala svih pet romskih mahala („Stočni trg“, „Beograd-mahalu“, „Stambolkapiju“, „Čair“ i „Rabadži-mahalu“). „Hapsili su sve muškarce, mladiće od 16 godina, pa do ljudi duboke starosti. Romski kmet je vodio vojnike i vikao na srpskom: ‚Narode ustanite i izlazite‘, a na romskom jeziku ‚Bežite, kud ko zna‘. Zahvaljujući toj snalažljivosti kmeta mnogi su se razbežali. No ipak uhapšeno je oko 370 Roma i odvedeno u Logor na Crvenom krstu. Među njima je bilo i dosta muzičara. Jednom su dozvolili da unese violinu. Tako je u logoru nastala i poznata pesma:[14] ‚Ciganska je tuga pregolema, niko ne zna šta se njima sprema.‘“[15] O ovom događaju svedoči Esad Useinović. Prema njegovim rečima, romski kmet se zvao Arif. Međutim, policija je saznala da je on upozoravao Rome da beže. Uhapšen je i od posledica torture je preminuo nekoliko meseci kasnije.[16]
Tom prilikom je na Bubnju streljano preko 600 Roma-Nišlija i Roma iz okolnih mesta i gradova.
Pre ovog masovnog hapšenja, piše Miroslav M. Milovanović, Romi nisu mnogo uznemiravani, zahvaljujući zalaganju nekih albansko-muslimanskih verskih autoriteta. Uz pomoć reisul-uleme, vrhovnog poglavara muslimana u Jugoslaviji, uverili su nemačku komandu da njihovi sunarodnici u Nišu nisu Cigani, ni skitači, da imaju svoje zanimanje, da su muslimani i da pripadaju albanskoj i turskoj narodnosnoj grupi.
Uslovi u logoru su bili izuzetno teški. Samo u jednoj sobi je bilo preko 200 logoraša. Nisu mogli ni da legnu. Za zadovoljenje fizioloških potreba su imali samo jednu kiblu, pa se to činilo i na podu. Romi koji su izbegli hapšenje pokušavali su da spasu iz logora svoje sunarodnike. Jedna delegacija je uspela da uspostavi vezu sa Ali-beg Dragom, koji je, zajedno sa Džafer Devom, agentom Abvera, na Kosovu bio na čelu kvinsliškog Albanskog narodnog saveza. On je kod Gestapo-a u Nišu izdejstvovao da uhapšeni Romi budu pušteni. Posle 20-30 dana pušteni su po grupama, najpre oni koji su bili zaposleni u fabrikama. Ali, jedna grupa od 90 Roma je prebačena u Kazneni zavod i odatle 23. februara 1943. godine streljana na Bubnju.
Kada je u maju 1941. godine izašla nemačka uredba o Jevrejima i Ciganima, i Romi su morali da nose žutu traku i bilo im je ograničeno kretanje u gradu.[17] Kasim M. Ćehajić, sudija Sreskog šerijstskog suda, čija su dva sina bila u nemačkoj vojsci, i Sulejman Babić, pisar tog suda, od pre rata agent nemačke obaveštajne službe i službenik Sreskog suda u Nišu, vođa narodnosne grupe Albanaca muslimana u Nišu su održavali vezu sa Feldkomandaturom. Oni su 1942. godine, na molbu Roma, od feldkomandanta tražili skidanje traka. Odgovoreno im je da je to u nadležnosti nemačkog komandanta Srbije. Ćehajić je u Beogradu izdejstvovao da Romi u Nišu skinu trake i da mogu da se zapošljavaju. Imali su u Šumatovačkoj ulici broj 7 kancelariju u kojoj su se dogovarali kako da spasu nekog od sunarodnika koji je uhapšen, pa su zato skupljali i novac da bi mitom izdejstvovali oslobađanje.
Strah Roma od novih hapšenja i streljanja zloupotrebljavali su Ćehajić i Babić, tako što su mobilisali Rome za nemačku vojsku. Babića je posle kapitulacije Italije Ali-beg Draga postavio za vođu narodnosne grupe Albanaca muslimana ne samo u Nišu, već i u Srbiji. Kao vođa te narodnosne grupe u koju su uključeni i Romi, on je vodio prepisku sa Feldkomandanturom 809, izdavao potvrde, sa pečatom: Grupe Popullore Shqiptare, Die Albanische Volksgruppe, Nisch. Iz optužnice vojnog suda XIII korpusa NOVJ i iskaza svedoka na suđenju Kasimu Ćehajiću i Sulejmanu Babiću vidi se da su oni vršili pritisak na Rome da se izjašnjavaju kao Albanci i da stupaju u albanske kvislinške jedinice. Međutim, njihovo zalaganje nije bilo naročito uspešno. Mobilisano je svega 14-16 Roma muslimana iz Niša i po jedan iz Aleksinca i Bele Palanke. Babić je vršio mobilizaciju i u Leskovcu, Prokuplju i drugim mestima. Jedan odred mobilisanih Roma, pod komandom nemačkih oficira, imao je sedište u Leskovcu, a kasnije u Nišu.[18]
Pravoslavni sveštenici su, takođe, na svoj način spašavali Rome. „Popovi… uz podršku meštana su Rome uvodili u pravoslavlje i tako im čuvali glave i familije od streljanja ili deportovanja u logore… Informatori beleže: ‚Velepoljski Romi nisu odvajkada bili pravoslavne veroispovesti. Njih je sveštenik Živojin Savić masovno pokrstio u toku 2. svetskog rata, dajući im i srpska imena i prezimena, i spasavajući ih od nemačkog streljanja.‘“[19]
Na osnovu podataka do kojih sam došao koristeći fondove Arhiva grada Niša u logoru na Crvenom krstu i na Bubnju streljano je 298 Roma. Naravno, ovo je netačan broj. A, da li je, makar, približno verodostojan? Ne znam. To je razlog za opsežno skrupulozno istraživanje o streljanim Srbima, Jevrejima, Romima… u Nišu.
U spomen svim streljanim 1963. godine je podignut monumentalni spomenik na Bubnju u obliku tri stisnute pesnice. Rad vajara Ivana Sabolića.
Na kraju navodim neka svedočenja Roma o streljanju, kao i o streljanju Roma.
„Nemci su šest zarobljenih partizana 5 decembra 1941. godine streljali na groblju kod Žitkovca. Najpre im je pročitana smrtna presuda na nemačkom jeziku… Odbili su versku ispovest svešteniku Vukadinu Vukadinoviću, izjavivši da su oni narodni borci. Novac i stvari od vrednosti koje su našli kod streljanih partizana, Nemci su uzeli za sebe, a svešteniku su na to dali pismenu potvrdu.
Toga dana Nemci su streljali i 33 Roma, pohapšenih u Jošanici.“[20]
***
„Meseca februara 1942. godine odveden sam od strane Feldžamdarmerije oko četiri sata izjutra zajedno sa oko 25 mojih sunarodnika (Cigana) kamionom na mesto zvano Bubanj. Po našem dolasku dobili smo od Nemaca ašove i krampove, pa smo čekali do 6 časova, a tada su počeli da pristižu kamioni sa Jevrejima. Kad bi kamion stigao, Nemci su izvodili iz njega po 12 lica, pa ako su bila nešto bolje odevena, svlačili ih i potom odvodili na jedno 30-40 metara od kamiona. Tu bi ih poređali leđima okrenutim Nemcima koji treba da ih streljaju. Na 6 metara daljine od žrtava, stojali su oko 12 Nemaca i na dati znak pucali u potiljak žrtava. Pošto je posao završen sa prvom dvanaestoricom, Nemci su dovodili drugih 12. Tako je to išlo celog dana, sve do 4 časa po podne, tako da je celog dana streljano 1000 osoba. Sva streljana lica bili su Jevreji, a među njima i dve žene i oko 12 dečaka između 12-13 godina (Svedok Medo Omerović, streljanje 17. februara 1942).
***
„Kad su streljali decu, jedan dečak od 14 godina kleknuo je pre nego što će da ga streljaju, sklopio ruke i molio – Bitte!, no i on je streljan sa ostalom decom (Svedok Anedži Kurtić, streljanje 17. februara 1942).“[21]
***
„Rađeno na dan 24 februara 1945 god. kod Gradskog poglavarstva za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Nišu, a po predmetu masovnog streljanja od strane Nemaca na Bubnju.
Datuma se ne sećam, ali znam da je bila 1943 god., kada su nas jednoga dana, rano ujutru skupili Nemci pred svoju Feldžandarmeriju, te su nas odakle, odveli kamionom na Bubanj, da bi tamo pokopali, kao što smi kasnije videli – one žrtve, koje će oni toga dana streljati. Bilo ih je oko 50. Oko 8 časova naišao je prvi kamion sa žrtvama. Nemci su 10 lica izdvojili i odveli ih na 50 metara od mesta gde je stajao kamion i tako poređali ljude i stereljali, gađajući u potiljak. Iza toga smo morali streljana lica odvući do ranije već iskopanih raka, koje su bile dugačke 30 metara, a široke 5. Za vreme dok smo ređali te žrtve, Nemci su poređali drugu desetoricu, te i njih na isti način streljali. Tako je to bilo celog dana, sve do 5 časova po podne. Tom prilikom streljano je oko 700 lica…“ (Svedok Memet Kurtić, iz Niša, star 29 godina).
***
„Rađeno 26 februara 1945 god. kod Gradskog povereništva za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Nišu, a po predmetu masovnog streljanja od strane Nemaca na Bubnju.
Kao kmet ciganske male ‚Stočni trg‘, morao sam da dam, odnosno da odredim, po potraživanju biv. niške opštine – moje sunarodnike – za pokopavanje Cigana, koji su streljani 23. februara 1943. g. na Bubnju.
Po pričanju tih mojih ljudi poznato mi je da su tada na Bubnju, između ostalih, streljani sledeći: Memet Ajdarević, star oko 49 godina; Ismailović Sefer, star oko 60 godina; Bajram Belić, star oko 38 godina; Smail Smailović, star oko 38 godina; Salim Jašar Dervišević, star oko 60 godina; Latif Ramadanović, star oko 40 godina; Salija Ajdarević, star oko 60 godina; Mamut Pašić, star oko 62 godine; Saip Ibišević, star oko 65 godina; Tozi Amzić-Asanović, star oko 65 godina; Kamber Mustafić, star oko 60 godina; Ramadan Memetović-Ibišević, star oko 85 godina; Asan Amzić, star oko 65 godina; Alilović Memet, star oko 60 godina; Trajko Kurtić, star oko 20 godina; Feda Sinanović, star oko 50 godina, Ramadan Ajdarović, star oko 65 godina; Asan Mekić, star oko 40 godina.
Poznato mi je da je Salija Asanović, star oko 55 godina umro u zavodu, a ne da je streljan na Bubnju, kao što predstavlja njegova kći Ana Šabanović.
Sva gore navedena lica bila su iz Niša.
Koliki je broj bio i koliko su lica od Cigana streljana toga dana nije mi poznato.“ (Svedok Jašar Salijević, iz Niša, star 73 godine).
***
„Rađeno 26 februara 1945 god. kod Gradskog poglavarstva za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Nišu, a po predmetu masovnog streljanja od strane Nemaca na Bubnju.
Kao kmet ciganske male ‚Beograd Male‘ morao sam po traženju biv. niške opštine, da dam ljude, za pokopavanje streljanih Cigana koji su bili na dan 23 februara 1943 godine streljani od strane Nemaca na Bubnju.
Po pričanju tih ljudi, koji su vršili pokopavanje tih žrtava, znam da su sledeća lica tada na Bubnju streljana: Ismail Džemailović, star oko 26 godina; Osman Kadrijević, star oko 44 godine; Ašimović Ćazim, star oko 55 godina; Ašimović Jakup, star oko 25 godina; Gane Zekić, star oko 65 godina.
Sva gornja lica, koja su streljana, bila su iz Niša.
Koliki je broj i koja su još druga lica, tada streljana nije mi poznato.“ (Svedok Trajko Latifović, iz Niša, star 64 godine).
***
„OZNA Niš od 23. II. 1945 g.
… Svedoci na dan 14. II. 1945 god.
Video je da je na žrtve sipan kreč. Video je spaljivanje žrtava. Čuo je da su Cigani streljani na Bubnju.
Cigani:
Husein Amzić – 13. II. 1945[23] poznato mu je da su u februaru 1943 kada su streljani osuđenici N.K.Z streljani i 108 kažnjenika muslimana[24], 3 studenta i jedan hodža, dakle svega 112 lica.
20 oktobra 1942 god. uhapšeno je 346 islamskih lica pa je od njih 86 streljano 23. I. 1943. god….
Mustafa Agušević 13. II. 1945 g.[25] video streljanje osuđenika: 23. II. 1943. streljano 200 lica od toga 80 Cigana.
Jašar Salijević – 26. II. 1945. god.[26] prepoznao među streljanima 23. II. 1943. god. Memeta Ajdarevića, Ismailovića Sefrea, Smaila Smailovića, Jašara Derviševića, Bajrama Balića, Latifa Ramadanovića, Aliju Ajdarevića, Mamuta Pašića, Saipa Ibiševića, Tosi Amzića Asanovića, Kambera Mustafića, Ramadana Memetovića Ibiševića, Asana Amzića, Alilovića Memeta, Trajka Kurtića, Feda Sinanovića, Ramadana Ajdarevića, Asana Mekića. Salija Asanović je umro u N.K.Z. a nije streljan.
Trajko Latifović zna da su streljani Ismail ismailović, Osman Kadrijević, Ćazim Ašimović, Ašimović Jakup, Gane Zekić. Sabit Mustafić je umro kao zarobljenik u bolnici a nije streljan.
Osmanović ismail prepoznao među streljanima: Tose Amzića, Asu Amzića, Rušita Mustafića, Ibraima Latifovića zv. ‚Karakon‘, Asana Mekića, Salija Ajdarević, Melija Pavića, Jašara Derviševića, Ramadana Memetovića, Ismeta Alilovića, Sefu Atemovića, Saipa Ibiševića, Smaju Ismailovića, Ramadana Alimanovića, Memeta Ajdarevića, Ramadana Ajdarevića, Trajka Kurtića, Bajrama Balića, Fejzu Sinanovića, Kambera Asanovića, Rasima Useinovića, Sefira Ismailovića, Trajka Kurtića Osmanovića, Ramiza ‚N‘ zv. ‚Mečkar‘. – Salijević.“[27]
Još uvek se vode rasprave o tome da li su Romi u II svetskom ratu doživeli holokaust. Još uvek se ne zna broj romskih žrtava rata. Procene se kreću od 500.000 do 1.000.000 ubijenih Roma. Sećanje na stradanje Roma, između ostalog, nije potpuno jer Romi nemaju svoj Jad Vašem, koji je otvoren je 1953. U svetu danas ima oko 250 muzeja koji čuvaju sećanje na stradanje Jevreja. U Beogradu, takođe, postoji Jevrejski muzej. Romi nemaju Svetsku federaciju romske dece – preživele holokaust, kao što postoji Svetska federacija jevrejske dece. Naravno, učinjeni zločin nad Jevrejima je veći no što je to bio zločin nad Romima. No, ne treba nikako smetnuti s uma da je, prema nacionalsocijalističkoj ideologiji, Rome i Jevreje trebalo ukloniti sa lica zemlje. Ako je Izrael, kao država, institucionalna činjenica koja hrabri na sećanje i neguje sećanje, da li će neka država preuzeti tu ulogu i brinuti o sećanju na Rome? Indija? Evropska Unija?
[1] Naredba dr Harolda Turnera, SS brigadnog vođe i državnog savetnika u činu general lajtnanta i načelnika Upravnog štaba Srbije, od 26. oktobra 1941. godine, potčinjenim komandanturama. Vidi šire u: Jovan Zlatić, Stradanje Jevreja i Cigana u Nišu 1941-1943, Nissa, 3-4/1990, str. 87-94.
[2] Jovan Ćirić, Prilog o poreklu i prošlosti Roma u Nišu i niškom kraju, Nissa, 3-4/1991, str. 468.
[3] Ovim rešenjem „razrešeni su od dužnosti“ Bukiš Geršon, ekonom Gradskog poglavarstva; Mandilović Nahman, činovnik Uprave trošarine; Harovan Aron, stražar Uprave trošarine; Latifović Trajko, malbaša Gradskog poglavarstva; Hajrić Salija, malbaša; Salijević Jašar, malbaša; Zekić Gane, malbaša; Eminović Arif, malbaša; Agušević Mustafa, malbaša; Ajdinović Salija, služitelj Tehničkog odeljenja; Asanović Šefket, čistač; Kurtić Nezir, čistač; Salijević Numer, čistač; Bajramović Meda, čistač; Alijević Džema, pozivar; Salijević Ašim, pozivar; Suljić Mustafa, pozivar; Osmanović Jašar, čistač dnevničar. Rešenje broj 28199 od 10. 6. 1941. Arhiv grada Niša.
[4] Pasjača je naselje u okolini Prokuplja, blizu Niša.
[5] Nedeljka Tašković „Mancika“. Nedeljka Tašković, žrtva propagande nacističke i kolaborantske vlasti u Srbiji, naravno, nije bila prostitutka.
[6] „Novo vreme“, 15. 3. 1942.
[7] „Novo vreme“, 28. 5. 1941.
[8] Poput Nemaca u II svetskom ratu i Srbi i Albanci su zloupotrebljavali Rome i primoravali ih da sahranjuju protivničke žrtve u vreme rata na Kosovu (1999), a onda im to kasnije nisu praštali. To je jedan od razloga masovnog egzodusa Roma sa Kosova, kao i ponižavajućeg položaja Roma-izbeglica sa Kosova u Srbiji. O ovom: Jovan Živković, Sudbina Roma Kosova, u: Romi – sociološki uvid, Komrenski susreti, Niš, 2000.
[9] Prema sećanjima Esada Useinovića, Mustafe Barčića, Malke Memetović, Malića Sinanovića i Ahmeta Huseinovića, Ovaj život, poklonjen mi je, dokumentarni film o niškim Romima u vreme II svetskog rata, scenario: Đokica Jovanović, režija: Đokica Jovanović i Damir Barčić, produkcija RTV Nišava, Niš, 2007.
[10] Zanimljiv je podatak da je prvi komandant logora, izvesni Robert, bio slikar.
[11] Enciklopedija Niša, knjiga Istorija, Gradina, Niš, 1995. str. 133-134. i 199. Dragoljub B. Đorđević, Serbian Roma Sufferings in the Second World War: Religiological Indications and Smaller Romological Precious Contribution, u: Culture in the Processes of Development, Regionalization and Euro-Integration of the Balkans, Niš, 2003,str. 355.
[12] Prema: Miroslav M. Milovanović, Nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu i streljanja na Bubnju, ISI/OO SUBNOR Niš/NN, Niš, 1983.
[13] Enciklopedija Niša, knjiga Priroda, prostor, stanovništvo, Gradina, Niš, 1995. str. 14-15. Enciklopedija Niša, knjiga Istorija, Gradina, 1995. str. 133-134.
[14] „Ciganska je tuga pregolema, / niko ne zna šta se njima sprema. / Ševket svira turske melodije, A ponajviše ternije borije.“ Pesma iz Leskovca i okoline.
[15] Miroslav M. Milovanović, navedeno delo, str. 194-195.
[16] Ovaj život, poklonjen mi je, dokumentarni film.
[17] Nemačke i bugarske vlasti su zabranile niškim Romima da posećuju njihovu veliku svetinju – Zajde Badža, koja se nalazi neposredno uz zidine Niške tvrđave, pored Beogradske kapije. O ovom islamsko-hrišćanskom romskom kultnom mestu vidi u: Dragoljub B. Đorđević i Dragan Todorović, Zajde Badža, Kultura, 103-104/2002.
[18] prema: Miroslav M. Milovanović, navedeno delo, str. 194-195.
[19] Đorđević B. Dragoljub i Dragan Todorović, Javor iznad glave – Klasična vera i romsko-pravoslavna seoska groblja, Komrenski sociološki susreti, Niš, 1999. str. 51.
[20] Dragoljub Ž. Mirčetić, Ozrenski NOP odred 1941-1943, Narodne novine, Niš, 1979, str. 117.
[21] Miroslav Milovanović, navedeno delo..
[22] Datum svedočenja.
[23] Datum svedočenja.
[24] Skoro svi muslimani u Nišu su bili Romi.
[25] Datum svedočenja.
[26] Datum svedočenja.
[27] Arhiv grada Niša.
