Navigacija
Nekolicina zrenjaninskih medija prenela je delimično proverenu informaciju o tome da je jedan radnik izgubio život u jednoj od najvećih fabrika u Zrenjaninu. O detaljima smrti radnika za fabričkom linijom, najavili su, kada bude zvaničnih saopštenja.
Kakvi su to detalji potrebni u vezi sa smrću ovog radnika? Da li nam je važno da li je imao pedeset godina? Da li nam je važno da li je umro od srčanog ili moždanog udara? Da li nam je važno da li je njegova supruga bila na istoj liniji na kojoj i nesrećni radnik? Nije toliko važno znati detalje, već šta ti detalji govore o životu radništva u nas.
Kompanija će, ako bude dovoljnog pritiska javnosti, dati šturo saopštenje da je radnik preminuo usled toga i toga, da su na lice mesta izašli hitna pomoć i policija, da mu nije bilo pomoći i da sažaljevaju slučaj. Troškove upokojenja snosiće kompanija, solidarnost će iskazati kolege, profit će nastaviti da se obrće, predizborna kampanja će najavljivati još i još novih radnih mesta jer ćemo izgradnjom autoputa postati najpoželjnija mlada za ulaganje investitora uz nezanemarljiv miraz iz poreza građana.
Inspekcija rada, po običaju, neće naći elemente kršenja zakona – nije radio prekovremeno, imao je ugovor iz kog je sve bilo ispunjeno od strane kompanije (papir trpi sve), kompanija i menadžment su uradili sve po proceduri i što je u njihovoj moći.
Neki će reći da se to uvek dešavalo, da ne možeš predvideti kada će nečije telo da posustane, ko je tempirana bomba, kako lekari kažu.
Neki će reći da nije stradao od povreda na radu, da nema osnova da se pravi buka.
Prvi među nama može da priupita, kao što je priupitao je l’ to sad nas sve brine zdravlje kineskih radnika, da li to sad nas specijalno brine taj baš jedan čovek, pored hiljade radnih mesta koje daje ta kompanija.
Kompanija o kojoj je reč, “Draxlmaier Automotive”, u Zrenjanin je došla u vreme vlasti „žutih“ 2007. godine – neki funkcioneri su sada napredni, neki i dalje u redovima DS-LSV i ostalih varijacija na temu, bez ikakvih nagoveštaja snošenja krivice za potpunu kolonijalizaciju Srbije, putem privatizacije svega što je pod ruke palo i što je decenijama stvarala radnička klasa privrednog giganta. Kako na samom sajtu kompanije „Draxlmaier Automotive“ piše, to je bila najveća strana investicija u Srbiji te godine.
Kako su rasli ugovori kompanije, proširivali su se kapaciteti, samim tim rastao je i broj radnika i radnica, navode na sajtu, 2015. i 2018. godine, prošireni su pogoni. U jednom momentu, kompanija je upošljavala oko šest hiljada radnika iz Zrenjanina i okolnih mesta. Sam početak poslovanja obeležile su znatno veće plate nego bilo gde u Zrenjaninu. Prisetimo se da je i sam član ZREPOK-a, udruženja privrednika Zrenjanina, Dragan Vidaković, zatražio da nemački poslodavac u industrijskoj zoni “Bagljaš” spusti plate jer druge gazde ne mogu da daju plate ni približno visoke kao što daje nemačka kompanija, te da im radništvo masovno napušta firme i upošljava se u ovoj velikoj nemačkoj kompaniji.
Prvi štrajk izbio je 2015. godine kada je 41 radnik dobio otkaze i otpremnine. Razlog je bio nedovoljna produktivnost. Nekolicina radnica je tada govorila za medije, iznevši tad kako izgleda ta „najsavremenija“ fabrika za proizvodnju automobilskih delova. Nekolicina njih je iznela tvrdnje da su ostale invalidi jer su smene bile naporne zbog normi koje jure, ali i zbog neadekvatnih uslova kao što su nedovoljna provetrenost hala, toplote zbog isključenih klima radi štednje. Godinama posle, razgovori sa radnicima iz te fabrike izgledali identično. Radnici su svedočili spisateljici ovih redova o normama posle kojih ulaziš u autobus bez atoma snage za bilo šta osim „da legneš u krevet“. Svedočili su o tome da se klime uključuju i traka usporava kada dolazi kontrola iz Nemačke. Nije zanemarljivo ni to što je atmosfera u samoj fabrici toksična. Radnici na teškim radnim mestima svakako da su se laktali među sobom ne bi li prešli na lakše radno mesto. Konkurentnost među radnicima se podsticala.
Kao i prema svedočenju iz 2015. godine u članku koji je objavio VOICE, ni do danas broj izlazaka hitne pomoći u krug fabrike nije javno objavljen, a o zdravstvenim posledicama radnika i radnica koji dolaze iz ove fabrike ćute zdravstveni radnici, ćute sindikati u zdravstvu kakve pritiske trpe da ne govore o onome što kao lekari uoče kod pacijenata i povežu sa radom u nekom preduzeću.
Iz dva nereprezentativna sindikata u „Draxlmaier Automotive“ mogla se čuti po koja reč o posledicama po zdravlje zbog izguravanja norme koje su se vremenom povećavale. Međutim, problemi sindikalizma su problemi i sindikata u ovoj kompaniji, te je svaki otpor da se stane na put izrabljivanju radnika do krivih kostiju, zadebljalih zglobova, upale tetiva i dugih bolesti, bio jalov. Najveći sindikat koji je u jednom trenutku brojao preko dve hiljade članova, služi za pozajmice i osnovan je od menadžmenta. Pretpostavićemo da tu borbenosti nema, niti bilo kakvog suprotstavljanja kompaniji, u najbolju ruku, možemo posmatrati sindikat kao servis za rešavanje trenutnih nedaća u životu putem zajmova u visini nekoliko desetina hiljada dinara. „Kada sam slušao šta govori, nisam znao da li je on sindikalac ili menadžer“, rekao mi je tada jedan drugar, štrajkač, radnik u ovoj fabrici. Druga dva sindikata, brojno neuporedivo manja, trpeli su opstrukcije pri pokušajima da se uvećaju po pitanju članstva. Dok jedan sindikat deli karanfile za 8.mart, borbeni dan žena, zaustavljaju se linije, dok se u drugim slučajevima sindikat onemogućava da komunicira sa radnicima i radnicama za vreme pauze, uz opomenu šefova da ne smeju da oduzimaju vreme za odmor. Dva različita aršina prema sindikatima, tome su svedočili i radnici i poverenici. U kompaniji su u to vreme postojali reprezentativni Industrijski sindikat, te dva brojčano manja sindikata, Samostalni sindikat metalaca i Sloga.
Početak pandemije krajem 2019. godine, bio je početak većih nedaća za radnike u ovoj kompaniji. Iako su tvrdili da je automobilska industrija u krizi, krizu po džepu osetili su samo radnici koji su radili na 65% plate, nekada po dva radna dana. Kompanija je ponudila otpremnine kako bi se rešila skoro više od polovine radnika. Tada je fabriku napustilo nekoliko hiljada radnika, a ostalo je oko 2000 u fabrici. Njihove plate sada su dobacivale nešto više od minimalca – od oko 45 hiljada, do 60, zavisi od pozicije, dok su na početku poslovanja plate prelazile sedamdeset i pet hilajda u vreme kada je radnica na trafici imala jedva dvadesetsedam hiljada, ako ima sreće da joj se ne nađe manjak koji se svakog meseca ispostavi, pa bedna plata postaje bednija.
Sa tom visinom plate, radnici i radnice opterećene kreditima, jedva da mogu da preživljavaju. Mnogi su uzeli otpremnine i dalje put nastavili u fabrikama iste delatnosti, Lir i Aptiv u Novom Sadu ili Tisa Automotiv u Bečeju.
Godina 2019. je, osim po pandemiji, značajna i po tome što je izbio protest/štrajk u pogonima ove nemačke kompanije. Prilikom predaje smene, linije su stale, a radnici nezadovoljni uslovima rada tražili da se uslovi poboljšaju. Osnovni zahtev radnika i radnica je bilo povećanje plata. Navodilo se da su zahtevi radnika i radnica u štrajku, osim plata, poboljšanje radne atmosfere, obračun svih radnih sati bez umanjivanja. Ovom prilikom, reprezenativni sindikat se obratio zaposlenima sa porukom od menadžmenta da će svako ko narušava radnu disciplinu morati da nadoknadi štetu nastalu u štrajku.
Kako to već biva, kompanija je u medije izašla sa standardnim paketom rečenica: prikupljamo informacije, uvažavamo nezadovoljstvo zaposlenih (reč radnik, kako to socijalistički zvuči!) i da su spremni na konstruktivni dijalog.
Konstruktivni dijalog se završio tako što su radnici odustali od daljeg štrajka, sedmoro je suspendovano jer su narušili radnu disciplinu, dok se menadžment držao onoga što nam je klasna saradnja donela preko socijalnog dijaloga – postoje pravila za štrajk, zna se koliko dana unapred mora da se najavi štrajk (klasni neprijatelj obećava da neće za to vreme vršiti pritisak, prikupljati informacije o vođama štrajka i pokušati opstrukciju istog, oh, ne! To ipak ne predviđaju pravila na koje su sindikati pristali). Suspendovani radnici su primali četvrtinu zarade tokom suspenzije. Kada pogledamo kolike su plate, iako menadžment tvrdi da zaposleni imaju prosečnu veću zaradu nego što je prosek u Zrenjaninu, možemo pretpostaviti da su ovi radnici krpili kraj sa krajem ta tri meseca suspenzije, a o kvalitetu života sa prosečnom zaradom u Zrenjaninu suvislo je govoriti, dovoljno je pogledati cenu grejanja, nedostatak pijaće vode koju nadomešćujemo kupovinom balona i ostale povoljnosti života u gradu na Begeju.
Zrenjaninska potrošačka korpa| foto: Tara Rukeci
Nakon ovog štrajka, fabričke trake su nastavile sa radom, uz reorganizaciju pogona. Broj radnika je oko dve hiljade. Nekoliko radnika koji su označeni kao organizatori štrajka, „napustili su fabriku“. Čak se ni među radnicima neće reći koliko su pritisaka istrpeli pre nego što su otišli dalje.
Danas, oktobra 2023. godine, fabrika radi u tri smene, plate su uvećane, pa špringeri dobace oko osamdeset hiljada.
Da li se iko seća Matilde Komatine, Dragice Majkić, Veronike Ružić? Te žene su 2015. godine izašle imenom i prezimenom za VOICE i novinarki Maji Živanović posvedočile o tome koju su golgotu prolazile u ovoj kompaniji. Da li se išta promenilo time što znamo identitete, bolesti od kojih su obolele i stepen invaliditeta koje su zadobile? Ne, nije. Tako isto, sasvim možemo da ostanemo zadovoljeni vešću da je radnik juče, u popodnevnoj smeni, preminuo, bez detalja o imenu, prezimenu i godištu.
Legalistički gledano, kompanije ispune uglavnom ono što im zakoni propisuju, pravna igra je baš ona koju nadmoćniji vole da igraju sa slabijima. Ukoliko se i krši zakon, tu su institucije kojima treba da se radništvo obrati. Sporovi traju godinama, zamor traje godinama, buđelar radnika je mnogo manjeg kapaciteta nego bankovni računi kompanija. Suština je da mnogo jači protivnik, koji iza sebe ima državu (preko nje subvencije, dizanjem ruku poslanika i odlične antiradničke zakone, tromo tužilaštvo i inspekcije), neće puno mariti ukoliko pojedinci podnesu tužbe za kršenje radnih prava. Neće se puno potresti ni na par novinskih članaka. Potrešće se, samo i samo, na organizovanost radnika i radnica i njihovu spremnost da se suprotstave tlačenju kroz koordinisano, taktično delovanje, solidarnost i beskompromisnu zalaganje na svakom polju za zadati cilj.
Ukoliko bi se neko drznuo i rekao: „On je umro od rada, iako nije umro od posledica povreda na radu! Krivac za njegovu smrt je nehumani, izrabljivački, gotovo robovlasnički kapitalizam, za njegovu smrt su krivi oni koji su dovodili kompanije i pretvarali deindustrijalizovan grad u grad jeftine radne snage, znajući jako dobro koje su posledice zasnivanja privrede na direktnim stranim investicijama i privatnim domaćim, tajkunskim, preduzećima i firmama koje su kupovali društvenu imovinu, za sitne pare! Krivi su svi koji obećavaju da će promeniti nešto, a svoje programe baziraju na tržišnoj ekonomiji, samozapošljavanju i privlačenju investicija. Krivi su vlasnici koji znaju da njihov profit dolazi kao višak vrednosti koju proizvede radnik, a gazda je prisvoji! Krivi su svi u lancu odbrane tlačitelja, jer je najgora odbrana da je neko „samo radio svoj posao“, taj bi bio pod pretnjom tužbom, a sa druge strane, optužen da je idealista i da je pozivanje na borbu jalova i prošla stvar.
Transparent od isečaka iz novina koji je autorka nosila na protestu 2017. u Novom Sadu
Šta je onda sadašnja stvar, ako je stvar sindikalizma i borbe prošla stvar radničke klase? Nizak stepen organizovanosti usled nedostatka organizatora u samim sindikatima i van njih, impotentnost levih organizacija da uzmu učešća u organizovanju radištva na klasnoj osnovi, aktivno radeći na osnivanju sindikata? Sindikati koji imaju koliko toliko stabilne strukture, koji istovremeno pristaju na klasnu saradnju, neretko sa desnim idejama koje su uvek i uvek protiv radnika, samim tim što su za kapitalizam, a posle toga što dele radničku klasu na rasnoj, nacionalnoj i verskoj osnovi. Zadatak sindikata je da po svaku cenu na osnovu klase organizuje. Organizovati znači obrazovati i delovati, raditi na svakom koraku da radnik ne grca u bedi, zaokupljen isključivo sobom, već aktivno da se bavi stvaranjem radničke partije.
Da li norma, uslovi rada u halama, pritisak pod kojim rade da bi izgurali smenu, kvalitet života koji vode radnici i radnice, hrana koju mogu da obezbede od svojih plata, briga o zdravlju, uključujući tu i bolovanje ali i kvalitet zdravstvene zaštite, vreme koje mogu da izdvoje za odmor i razonodu, kulturu, rekreaciju, imaju veze sa preranim odlaskom sa ovog sveta? Radnici su plašeni rečima da ako strani investitori „dignu sidro i odu, hiljade ostaje bez ikakvog posla“, zato je na tebi da ćutiš i trpiš. Od kompanija koje su otišle imamo italijanski „Geox“ iz Vranja i turski „Jeanci“ iz Leskovca. O radnicima koji su zauvek otišli nemamo podataka, posebno onih koji nisu umrli od posledica povreda na radu.
Pre dve nedelje, u toku vožnje, jednom mladiću je „puklo srce“, doživeo je infarkt u dvadesetosmoj godini života. Nad njegovim grobom, spisateljica ovih redova je svom bratu izgovorila ove reči: „Drago, neka ti je laka zemlja, kada ti život na ovom svetu nije bio lak.“
Drago je radio u fabrici automobilske industrije. Po smenama. Putovao na posao. Od plate nije mogao da živi kako je želeo, a nije želeo puno. Nove prozore koji dihtuju, udoban krevet i funkcionalno kupatilo. Zato je išao uslužno da kosi trimerom travu. Zato je gajio zečeve i još poneku životinju. Kod lekara nije stizao.
Dragovo srce je puklo van radnog mesta. Kompanija nije odgovorna za njegovu smrt, kao što nije ni druga kompanija za smrt radnika u svom pogonu. Kada je pao radnik u toku smene, stala je samo jedna linija, njegova. Ostale su nastavile sa radom, baš kao da se ništa strašno nije dogodilo. A to je, moramo priznati, stvar kompanije, ne kolega koji su doživeli šok i tugu.
Autorka: Tara Rukeci
18.10.2023. u Zrenjaninu
* U tekstu su izneti stavovi autorke koji nisu (nužno) stavovi Zrenjaninskog socijalnog foruma.
