Navigacija
Kako nam se približava 8. mart, borbeni dan koji mora biti posvećen položaju radnica, ovaj tekst ima za cilj da pozove radnice širom Srbije da se udružuju u borbene sindikate u odbrani osnovnih prava, koja su kroz istoriju izborena krvlju. Takođe, želi da pozove radništvo da u ovim borbenim danima pruži podršku radnicima i radnicama Draxlmaiera u borbi za svoja prava – makar u završnici, iako nema mnogo prostora za borbu. Barem ne u ovoj fabrici.
Osmomartovski marš 2024. godine | zsf
Posledice privrede zasnovane na stranim investicijama oseća na hiljade radnika i radnica koji su poslednjih godina otpuštani širom Srbije. Mnoge od tih kompanija su se u talasima rešavale radništva. Domaći privrednici i strani investitori trljaju ruke, jer otpuštanja znače i mogućnost da se radničkoj klasi dodatno umanje prava.
U tekstu “Kuda posle Dreksa?”, objavljenom na sajtu Zrenjaninskog socijalnog foruma, opisana je propast radničke klase, ne samo u Zrenjaninu, već u celoj Srbiji, kroz slučaj ove fabrike automobilskih delova. Stoga se u narednim redovima neću ponavljati. Kompanija Draxlmaier najavila je da će zatvoriti fabriku u Zrenjaninu do kraja 2026. godine, dok radnici i radnice sa strepnjom očekuju budućnost.
„Trudna sam i treba da se porodim u avgustu. Iz pravne službe su nam rekli da, ukoliko se fabrika zatvori dok sam ja – i ne samo ja – na porodiljskom, nema osnova da se nastavi sa isplaćivanjem naknade. Znači, neke od nas mogu ostati na cedilu“, započinje priču radnica ove nemačke kompanije.
Trudna radnica provela je 13 godina u proizvodnji. Na održavanje trudnoće otišla je na osnovu lekarske preporuke, a ubrzo nakon odlaska na trudničko bolovanje saznala je da će kompanija zatvoriti pogon.
„Bila sam uverena da to što kažu iz pravne službe – da nemamo pravo na naknadu nakon zatvaranja firme – ne može biti istina. Konsultovala sam se sa pravnicom, koja je potvrdila da je upravo tako kako su nam rekli. Zakoni su napisani tako da imamo što manje prava. Šta dalje, to je pitanje. Kako da ostvarimo bar neke naknade? Mogu da se prijavim na gazdinstvo i sama sebi uplaćujem – to je rešenje?“ Ovo pitanje postavlja ne samo zbog sebe, već i zbog drugih koleginica koje možda ni tu mogućnost nemaju.
Jedna borba – klasna borba | zsf
Žena koja je zaposlena ima pravo da otpočne porodiljsko odsustvo na osnovu nalaza lekara najranije 45 dana, a obavezno 28 dana pre termina određenog za porođaj. Po isteku porodiljskog odsustva, ima pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta do isteka 365 dana od dana otpočinjanja porodiljskog odsustva.
Međutim, kako je najavljeno, kompanija bi mogla da se zatvori i otpusti svih preostalih dve hiljade radnika pre nego što bi sagovornica mogla da se vrati na posao. Njene mogućnosti za primanje bilo kakve naknade su ograničene – može da zasnuje novi radni odnos, u njenom slučaju da se samozaposli u porodičnom gazdinstvu, ili da se prijavi na biro i prima naknadu na osnovu godina provedenih u kompaniji.
„Pitam se šta one žene koje nemaju dovoljno staža mogu da urade. Šta da rade ako nemaju novca da same sebi uplaćuju prijavu? Jasno je da nas niko neće zaposliti znajući da imamo bebe stare tek nekoliko meseci kod kuće.“
Druga stvar koja izaziva zabrinutost kod ove radnice iz Zrenjanina tiče se otpremnina. Iako je zakonom jasno definisano kako i kada se otpremnine isplaćuju, ova kompanija nije prezala od pokušaja da mnoge radnike i radnice ošteti – bilo isplatom umanjene otpremnine, bilo njenim potpunim uskraćivanjem. Nije mali broj slučajeva u kojima je kompanija zaposlenima nudila znatno manje otpremnine, uz nagoveštaj da, ako ne prihvate odmah, možda kasnije uopšte neće ostvariti to pravo.
Drugi model uvećavanja profita na uštrb radnika bio je pritisak da bez vremena za konsultaciju sa advokatom ili sindikatom koji nije reprezentativan u fabrici, potpišu sporazumni raskid ugovora o radu. Nakon potpisivanja – povratka nije bilo. Radnici i radnice su se „dobrovoljno“ odrekli svojih prava.
Poznato je da su neki radnici i radnice uspeli da ostvare svoje pravo ulažući u privatne parnice, koje su pre svega skupe, te su na kraju dobili pripadajuće otpremnine. Mnogi su iz fabrike otišli samo sa uspomenama – narušenog zdravlja, izrabljenih tela, umorne psihe. O tome niko od lekara ne želi da govori javno. Do sada se nijedan lekar nije oglasio i stao uz radnike i radnice, ukazujući na posledice teškog i repetitivnog fabričkog rada u uslovima koji su vladali u ovoj fabrici.
Koliko ih je lečeno u banji Rusandi? Koliko ih je operisano zbog posledica rada? Verujem da to nikada nećemo saznati. U krajnjem slučaju, ni da se sazna ne bi im puno pomoglo.
Razlog je jednostavan – njihova sudbina ide u tri pravca.
Prvi – beskrajno prijavljivanje i bezdušna odbijanja zahteva za bedne invalidske penzije, od kojih neće moći da žive i moraće dodatno da rade na crno.
Drugi – traženje zaposlenja u nekoj drugoj, jednako iscrpljujućoj fabrici, do potpunog uništenja.
Treći – rad na crno, koliko god mogu, jer lakša radna mesta za njih ne postoje – kao što ih nije bilo ni u Drexlmaieru.
„Ne bih volela da napustim firmu bez otpremnine. Od ‘velikog’ sindikata nema ništa, sad su se aktivirali jer i oni treba da odu, a do sada su ćutali i štitili gazdu“, izrazila je bojazan radnica, kako za ostvarivanje naknade dok neguje dete, tako i za ono što joj pripada u vidu otpremnine.
U ovom trenutku ključno je pružiti podršku radnicima i radnicama Draxlmaiera, jer, kako god gledali, njihova sudbina je neminovan gubitak posla, dok su mnogi od njih opterećeni kreditima i izdržavaju cele porodice.
Podrška može doći u vidu besplatnog pravnog saveta – bilo putem aplikacije, bilo kontaktiranjem putem mejla. Otpušteni će morati da traže zaposlenje u drugim fabrikama, ali nad radničkom klasom nadvija se ozbiljna pretnja. Zatvaranje Draxlmaiera – kompanije koja je profitirala na potplaćenom radu i uzela ogroman novac kroz subvencije – znači da će drugi poslodavci nuditi još lošije uslove, jer se na tržištu rada pojavljuje „višak“ radnika.
Da se ne bi ponovio scenario pakla iz ove nemačke fabrike, radnici i radnice moraju se sindikalno organizovati. Oni moraju biti sposobni da prepoznaju „žute sindikate“, bez obzira na njihovo ime ili centralu kojoj pripadaju. Potrebno je učiniti sve da radnici i radnice ne zanemare dugoročnu borbu za odbranu svoje klase zarad kratkoročnih pogodnosti i sitnog potkupljivanja od strane žutih sindikata – bilo kroz pozajmice, bilo kroz druge privilegije.
Sindikati moraju pristupiti organizovanju na drugačiji način nego do sada. Usmeravanjem resursa na osnivanje povereništava koja neće delovati samo defanzivno, već će imati podršku lokalne zajednice, sindikati bi najviše pomogli radnicima i radnicama u situaciji u kojoj su trenutno oni iz Zrenjanina. Takva povereništva imala bi moć da mobilišu zajednicu i oko drugih ključnih pitanja koja se tiču radničkih života.
Solidarnost sa studentima i studentkinjama ovih dana pokazala je da zajednica može organizovati ishranu i smeštaj za hiljade ljudi, pružiti finansijsku pomoć i obezbediti toplo prenoćište. Šta sprečava da se ovakve slike ponove tokom štrajkova? Šta nas sprečava da se na isti način mobilišemo protiv donošenja antiradničkih zakona? Rekla bih – vrlo malo toga.
Ka tome treba da se krećemo. Nek prvi sledeći korak bude da se što više nas učlani u sindikat.
Tara Rukeci Milivojević
