Navigacija
U daljini prekrasnog parka, kroz teška gvozdena vrata koje otvara pogrbljeni vratar, naziru se kočije. Stazom koja vodi do ulaza u čelarevski dvorac, dvojac konja koji ispuštaju mokraću i izmet, lagano vuče ostarelog doktora Kostića. Tik pred stepeništem, zaustavlja se kočija, na pločnik kroči Laza, a kočijaš nastavlja put do konjušnice gde ga čeka od sena, dlaka i izmeta, u oskudom odelu, mladi konjušar. Preuzima konje, vodi ih na timarenje, dok dvojica slugu kreću putem tragova konjskog izmeta, gledajući da pre prispeća novog uveženog gosta, ministra u vladi, očiste tragove iza prispelog gosta.
Dole u konjušnici, na vile nabija seno mlađi muškarac, prebacuje konjima hranu, dodaje u kantama vode da ih opskrbi. Ruke su mu crvene od celodnevnog rada, hladnoće i hroničnog umora.
Magičnu jesen, opalo, ožutelo lišće, na prohladnom danu, posmatra Lenka za klavirom. Pomera pogled čas na kapiju na kojoj se pre koliko minuta pojavio onaj kog željno isčekuje, čas na sluškinju kojoj pada list hrasta lužnjaka na maramu dok mete napadalo lišće na ulazu u rezidenciju Dunđerskih.
Posluga preuzima teški crni kaput i šešir od doktora Laze u predvorju. U prostranoj prostoriji što gleda na dvoorište, Lenki prilazi rumen lik, nit dete nit žena, sasvim tiho pitajući je da li da dopuni porculansku šolju čajem, dok njene plave oči izbegavaju da uhvate Lenkin pogled. Dodajući još čaja, na Lenkino klimanje glave, udaljava se ka prostorijama u koje zalazi posluga.
Berta Morizo, Mala sluškinja| www.wikiart.org
Radost i gromko pozdravljanje gosta od strane domaćina, nije moglo da se ne čuje u kuhinji gde se uveliko spremala gozba. Njih pet sluškinja, različitih godina i sudbina, kikoću se, znajući za tanana osećanja njihove gazdarice prema već osedelom pesniku.
„Šta bih ja dala da se udam dobro, makar i starac bio. Ovako, peri sudove, vuci vodu, nosi odeću, trljaj sapunom, cedi, ispiraj. Ruke su mi ispucale, kad bi i hteo da mi stavi neki gospodin prsten, pobegao bi trčeći, ne bi ni uz’o od ovog mog konje iz štale, nego beg što dalje od tak’ih ruku!“
Dok to izgovara kiselo i blago tužno, oči su se zacaklile kuvarici Dunđerskih pri pomisli na svog izabranika, konjušara.
„Hajde, nemamo sad vremena da maštarimo, tu smo di smo, bolje i da kuvam ovde, perem, služim, nego od jutra do mraka motikom da kopam kuruze“, dgovori starija kuvarica, čije su bore napunjene znojem, a glava mislima koliko je još godina rada pred njom, da li će ikada sebi priuštiti toplo, jesenje popodne uz čaj i zvuke klavira. Znala je da neće, maštu je brzo zamenila nabrajanjem obaveza koje im slede dok gazde ne odu na počinak. Gazda Laza ih je odabrao da budu tu, kao da ih je Bog blagosiljao, jer zna on kakvo se muče berači hmelja, one ne idu jutrom napolje u atare, pa im se život utoliko činio lakšim.
Iz zadnje prostorije, u kuhinju ulazi crna silueta.
„Ti ko da si šunka pa si se stavio da se dimiš, a ne ložač da greješ ovo zdanje!“
„Ovde bogami je toplo, miriše do dole na pečenje, dole miriše na ugalj i dim, ajde da se menjamo pećnica“, uzvrati najstarijoj među njima visoki crni mladić, dok najmlađoj upućuje mig pre nego što ona vrati pogled na sudove sa kojih skida masnoću teškom mukom.
Odozgo se čuje graja, očito da pristižu još uvek željeni gosti. Od šerpi, lonaca, poslužaonica, tanjira, teško da se razaznaje o čemu je gore reč.
„Reci te mi, gos’n Lazo, koliko još novaca treba da se uloži u fabriku što ste je kupili od one propalice? Neću da budem nepristojan, već samo je čudno svima što nismo znali, kako je tako naglo propao i Vama predao za sitne novce ono što mu je otac stvarao. Ovde, možemo primetiti, grof za grofom propada“, čuje se jedan od poznatih bačkih industrijalaca kako, uz blagu nelagodu, želi da ispita stvar.
„Nije sad to tema, ne bih da dužimo i zamaramo glave brojkama, znate kako kažu, para na paru ide, ko zna da iskoristi trenutak, a za taj trenutak moraš imati spreman imetak koji ćeš priložiti. Nije teško kad jednom krene, mene je krenulo, hvala Bogu, mada bih pre rekao „Hvala Geci!“. Uz to, lakše je kad imaš prijatelje koji ti donesu lepe vesti o tome da se otvara nova mogućnost da se uloži novac, je l’ tako ministre?“
„Je l’ te gos’n Lazo, hajmo na vedrije teme, je l’ istina da ste prevarili one što su mislili da se uboga sirotinja pa rekli da nemate ni za pivo, a ne za najskuplji šampanjac?“
Čuje se kikot, zatim i gromoglasan smeh kada je Laza, po ko zna koji put ponovio kako je naručio najskuplji šampanjac i kupio fabriku u jednom danu.
„Sad će mu lik zapamtiti“, razvukao je ministar osmeh, prislanjajući svoju ruku na Lazino rame.
„Nego, tu je i gos’n pesnik, kažite nam, može li se znati, da li je na pomolu neko veliko delo ili smo svi džabe ulagali imetak u Vas i sva ona zdanja za kulturu?“, kroz šalu podboli su doktora Lazu prisutni.
Dižući lagano glavu, obisao je prvo brkove od čaja, spustio šoljicu koju je sklonila rumena sluškinja pa odgovorio:
„Hodie mihi, cras tibi“, poluglasno reče Kostić, uputivši značajan pogled ka Lenki, očima što se cakle i skrivaju ispod spuštenih kapaka.
Laza Dunđerski se nasmejao, ne znajući da će njegovo mecenstvo izroditi najlepšu ljubavnu pesmu, njemu, njoj, njegovoj ćerki Jeleni Lenki Dunđerski, spomenik Dunđerskoj, da će duže živeti porodica kroz stihove nego kroz vlastelinstvo i bogatstvo što stekoše Gedeon i Laza, potomci Avrama, prvom od njih što stvori bogatstvo veliko.
Žan- Fransoa Mije, Skupljačice klasja| www.wikimedia.org
Zbog čega ova priča, radošbajićevskog kova, ranjenoorlovskog sentimenta, treba da zapadne čitaocu za oko? Svakako ne zbog kvaliteta pripovedanja, već zbog konjušara, vratara, služavke, kuvarice, ložača, nadničara, fabričkih radnika, svih onih koji su stvarali ono što će mecena davati na kulturu, umetnost i filantropiju. U danima rehabilitacije monarhije, uz romantičarski sentiment, treba znati da od svih povampirenih četnika, jedan od njih bi bio ministar, a na njega dođe hiljade onih koji bi klali i tovili svinje da se kralj i svita nahrane, kopali kukuruze, brali kamilice, vadili šećernu repu, čistili konjski izmet, cepali drva, orezivali lozu- da bi buržuji uživali uz klavir i dobro vino, pre nego što donesu odluku da šalju sve gore navede u neku ratnu klanicu. Danas vlastelini izlaze iz skupocenih Mercedesa, neki retki iz Škode koju pozajme od kurira u Vladi, imaju podjednako mnogo kao i industrijalci za vreme kralja, podržavaju nacionalnu kulturu i umetnost, bastion lopovluka, dok se iza bioskopskog platna prodaju resursi koje je stvarala i stvara radnička klasa. Dok odvozaš traktor da im stvoriš profit, odradiš mučki smene u fabrikama, trgovinskim lancima i komercijali velikih gazda, raduješ se jer karte za film „Heroji Halijarda“ koštaju samo 250 dinara- toliko možeš da izdvojiš jednom godišnje za kulturu. Možeš možda i više, ali nikad ne znaš kada će u ovoj godini opet da poskupe struja, grejanje, hrana i gorivo, te se nećeš rasipati.
Piše: Tara Rukeci
Zrenjanin, 17.10.2023.
