Navigacija
Kuda posle Dreksa?
Piše: Tara Rukeci Milivojević
Kako se objašnjava na portalu Ministarstva finansija, korisnici Slobodne zone imaju beneficije: uvoz i izvoz robe i usluga je slobodan, sirovine koje se uvoze radi proizvodnje robe koja je namenjena izvozu oslobođene su poreza i drugih carinskih dažbina, mogu slobodno da koriste strane valute stečene poslovanjem u slobodnoj zoni, esproprijacija nije dozvoljena, a mogu i iznajmiti, kupiti ili izgraditi poslovne, proizvodne ili skladištne objekte. (http://voice.org.rs/drekslmajer-zdravlje-ostavljeno-na-pokretnoj-traci-2/)
Sa druge strane, o tome šta radnici/ce kod korisnika Slobodne zone imaju govori Lela Đ. nekadašnja radnica Dräxlmaier fabrike.
Fabrika u industrijskoj zoni Bagljaš | foto: Zrenjaninski socijalni forum
„Zaposlila sam se 2013. godine i radila do pre dve i po godine, kada sam otišla na bolovanje. Posledice tog napornog rada osećam danas – u pelenama sam i bolovima. Godine rada za trakom ostavljaju posledice. Sve deluje super kada potpisuješ ugovor, ali kratak je put od prvog radnog dana do upale svih tetiva, operacija, problema sa kičmom i srčanog udara. Ne samo to – psihičke posledice niko ni ne računa, a trebalo bi“, započinje priču Lela.
Krajem februara nemačka kompanija Dräxlmaier objavila je u medijima da zatvara svoj pogon u Zrenjaninu. Dräxlmaier posluje u više od 20 zemalja, na više od 60 lokacija i zapošljava preko 70 hiljada ljudi. Ovim brojkama se hvale na svom sajtu. Za nas je, međutim, važno ono što se nikada neće naći na zvaničnoj prezentaciji – ni ove ni bilo koje druge kompanije.
Dräxlmaier je, kao i sve druge strane investicije, u ekonomiji zasnovanoj na subvencionisanju kapitalista imao interes da posluje u Srbiji zbog jeftine radne snage, novca dobijenog iz budžeta poreskih obveznika i slabe zakonske regulative, uz koju ide visok stepen korupcije.
Firma za proizvodnju kablova za automobilsku industriju došla je u Zrenjanin krajem 2007. godine, uz tapšanje i seckanje vrpce od strane tadašnje vlasti, koju su činili današnji opozicionari i deo preletača u SNS. Scenario koji danas gledamo u Srbiji bio je realnost za radničku klasu u Severnoj Makedoniji pre dvadesetak godina, kada je Dräxlmaier otpustio nekoliko hiljada radnika i radnica – tik pre nego što je otvorio pogon u Zrenjaninu.
Na početku su svi želeli radno mesto u fabrici, što i nije toliko neočekivano. Nakon perioda privatizacije, dolazak nemačke kompanije mnogi radnici videli su kao priliku da dobiju sigurno radno mesto i pristojnu platu. Period pre dolaska velikih stranih investitora bio je vreme kada su novopečeni gazde – članovi poslovnog kluba ZREPOK, na primer – radničkoj klasi cedili mast, jer drugih mogućnosti za zaradu nije bilo osim prihvatanja najgorih uslova kod privatnika. Jedan od njih čak je tražio da nemačka firma ne daje toliko visoke plate – radnici su davali otkaze i prelazili u Dräxlmaier, jer domaći poslodavci nisu mogli da ponude iste uslove.
Prema svedočenju jedne druge bivše radnice iz trafike – danas takođe bivše radnice Dräxlmaiera – plata kod domaćeg privatnika iznosila je 27 hiljada dinara u trenutku kada je nemački poslodavac plaćao od 70 do 90 hiljada, u zavisnosti od pozicije. U trafici nije bilo mogućnosti za napredovanje, u fabrici jeste. U trafici nije bilo toaleta, u fabrici jeste. Uz to, radnici i radnice kod privatnika nisu dobijali ni zagarantovani minimalac – iako im je bio uplaćen, morali su da deo novca vrate gazdama na ruke. Nije potrebno mnogo truda da bi se razumelo zašto je gomila radnika pohrlila u novootvorenu fabriku.
Već 2015. godine u medijima se pojavio izveštaj o radnicama koje su na radu u ovoj fabrici izgubile zdravlje do stepena invaliditeta, ali to nije dovelo do reakcije javnosti niti sindikata. Industrijski sindikat nikada nije odgovorio novinarki VOICE-a na upite o stanju u fabrici.
U tom trenutku, Dräxlmaier je radio isto ono što danas radi Linglong – privatna prevoznička firma dovozila je radnike i radnice desetinama kilometara daleko od Zrenjanina. Kako poljoprivrednici i stočari na selu teško žive – osim ako nisu utaljeni sa strankom i kompradorski služe gazdama iz inostranstva, glumeći ovde uspešne biznis-domaćine – nije bilo retko da nekoliko članova domaćinstva sa sela potraži posao u fabrici.
Ono čime se danas hvali sektor za ljudske resurse u Linglongu – da postoji na desetine prijava za posao i da „ako se nekom nešto ne sviđa, može da ide dalje“ – tada je važilo u Dräxlmaieru.
U jeku najvećih projekata, Dräxlmaier je zapošljavao preko osam hiljada radnika i radnica. Radnici su odlazili u druge zemlje, poput Rumunije i Tajlanda, na obuke i ispomoć. Broj zaposlenih stalno je fluktuirao, a najveći udarac dogodio se u vreme epidemije koronavirusa, nakon čega je kompanija otpustila hiljade radnika.
Tik pre izbijanja epidemije, u oktobru, u fabrici je zaustavljena proizvodnja u znak protesta radnika.
„Učestvovala sam u tom ‘štrajku’. Samo su neki radnici kažnjeni. I to ne organizatori štrajka. Valjda da pokažu da je dovoljno da si u blizini donošenja odluka pa da te kazne. Tako nas teraju da svako gleda samo sebe i da se drži podalje od drugih.“
Tada je suspenziju dobilo sedam radnika, dok je predstavnik reprezentativnog sindikata stao na stranu menadžmenta. Nakon posete regionalnog menadžera, koji je tom prilikom obećao poboljšanje uslova i uveravao da proizvodnja ostaje u Zrenjaninu, preko glavnog poverenika Industrijskog sindikata preneta je poruka da će svi radnici snositi posledice ukoliko budu obustavili proizvodnju.
Ovaj štrajk nije vodio sindikat – bio je stihijski i nije bio pripreman. Očekivano je bilo da će menadžment pobediti. Radnici čak nisu imali jasno definisane zahteve, pa se više spekulisalo šta je bio osnovni razlog protesta. Ipak, štrajk je svakako izazvan lošim uslovima rada, niskim platama i lošim međuljudskim odnosima u fabrici.
„Štrajkovali smo jer smo radili bez slobodnog dana. Iz treće smene u nedelju ideš pravo u prvu smenu u ponedeljak. Plata je tada bila kao u Gomeksu – nešto preko minimalca ili minimalac. Radilo se po dva sata duže. Liniju nateraju na maksimum, samo bič da nam stave i da nas šibaju – to je falilo“, priseća se Lela protesta iz 2019. godine, kada je i sama išla na bezuspešne pregovore sa menadžmentom.
Tokom epidemije, radnici su odlazili na posao uplašeni od zaraze. Nije se radilo svakog dana, pa su primanja radnika i radnica pala na 65% zarade. Iako su postojale mere zaštite, u fabrici je i inače problem zagušljivost i prevelika toplota, jer su se klime palile samo kada dolazi kontrola, kao deo uigrane igre „dobar policajac – loš policajac“.
„Bad cop – good cop“ bila je svesna manipulacija radnicima. Nije tajna da su se za šefovske pozicije postavljali ljudi putem nepotizma, a u kancelarije naguravali podobni, a ne sposobni.
„Zaposlili su lekare u fabrici jer hitna pomoć više nije želela da dolazi. U toku dana bilo je po nekoliko poziva za pomoć, obično jer je pozlilo srčanim bolesnicima. Dobili smo dve doktorice. Ako si miljenik šefice, imaš sav tretman – ako nisi, ko te šiša. Taj dan kad mi je pozlilo, držali su me skoro tri sata. Pila sam sve lekove koje sam imala kod sebe. Na kraju su me u Urgentni centar odveli moj muž i jedan kolega koji je napustio liniju da mu pomogne kad je došao.“
Cela igra ide od top menadžmenta na dole – kada direktori dođu u kontrolu, uključuju se klime, smanjuje se brzina trake i time se umanjuje norma. Oni ulaze u ulogu „dobrih policajaca“. Tim potezom, top menadžment obezbeđuje da se među radnicima stvori utisak da nisu vlasnici i direktori problem, već šefovi, kojima već ne ide na ruku nepotističko zapošljavanje. U isto vreme, šefovi dobijaju od top menadžmenta vrlo precizno kolika norma mora biti, te se smatra da se zarad profita može tolerisati užasno ponašanje prema radnicima u proizvodnji. To znači da, ukoliko žele da zadrže beneficirani položaj, moraju da obezbede profit igrajući ulogu loših policajaca. Spekulisalo se među radnicima o postojanju crnog tržišta na kojem završavaju moduli proizvedeni u fabrici – za koje, navodno, nemački menadžeri nisu znali, te je to razlog zašto je norma drugačija kada nema nadzora.
Deo umetničke instalacije Nikole Slavevskog na izložbi u Zrenjaninu | foto: Zsf
„U ovoj fabrici, najgora stvar je bio odnos šefova prema radnicima. Šefovi se takmiče ko će više proizvesti modula i dobijaju bonus za to. Njihov problem je što ti ne daju slobodan dan. Moj sin, snaja i unuče su ubijeni u masakru u Velikoj Ivanči. Tražila sam slobodan dan da odem na groblje na pomen te subote. Tad je bilo – u nedelju počneš treću smenu, a u nedelju i izlaziš. Majster je rekao da nisam za stalno, i da ko hoće da ostane za stalno mora da radi svaku subotu. Naravno, došla sam u treću. Negde oko 2h mi je jako pozlilo, svi kapilari su popucali i od tad imam fleke na licu. Kolega se u smeni hvalio da mu je taj majster dao slobodan dan za kuvanje srnećeg paprikaša. Dobila sam ponedeljak slobodan, jer se šefica založila za mene. Kad smo dobili platnu listu, utorak mi je bio označen kao neplaćen dan, pa mi je skinuto skoro 4 hiljade sa plate.“
Usled opadanja proizvodnje, mnogi su dobili mogućnost da uzmu otpremnine, ali manje nego što je predviđeno zakonima. „Uzmi ili ostavi“, – mnogi radnici su potpisivali sporazumne raskide ugovora, bez da su bili informisani o svojim pravima. Radnici koji su tražili pravne savete, preko advokata, dobijali su otpremnine samo ako nisu potpisali papir pre konsultacije sa advokatima. Broj radnika se spustio na oko dve hiljade – plus ili minus – što je ostalo do danas, kada je najavljeno zatvaranje fabrike do 2026. godine.
Tokom svih ovih godina, ogroman broj radnika je napuštao fabriku i zapošljavao se u Kontinentalu, Aptivu i Liru u Novom Sadu. Drugi su otišli u Tisa Automotive i Knot Autoflex, a treći u Linglong. Značajnijih razlika među firmama nije bilo, jer je svaka od ovih privrednih subjekata prisutna tu isključivo radi eksploatacije.
„Nisam želela da odem iz fabrike, da me otkače kao blato sa cipele, bez otpremnine. Nisu to ni male pare. Radila sam do pre dve godine, kada me je koleginica verbalno napala i ja završila od stresa na psihijatriji. Zatim sam operisana, i od tada sam invalid. U firmi su mi rekli da nemaju mesto za mene koje ispunjava uslove navedene u mom lekarskom izveštaju. Ponudili su mi da moja ćerka ostane u fabrici i da dobije stalno zaposlenje. Presekla sam. Zatvaraju fabriku sledeće godine. Ni ona neće imati posao, ni ja, a penziju – ko zna kad ću dobiti, i to bednu invalidsku. Sve je okrenuto u korist poslodavaca. Mi smo tu da radimo dok ne postanemo invalidi koji nikome ne trebaju.“
Kadar iz filma “Daj nam sunca” | Zrenjaninski socijalni forum
Povodom najave zatvaranja „Dräxlmaiera“, u medijima su se oglasili gradonačelnik Simo Salapura i Dejan Matić, čelni čovek Industrijskog sindikata. Zanimljivo je da je upravo Industrijski sindikat osnovan u ovoj kompaniji – od strane menadžmenta. Sindikat je raspolagao velikim novcem, davao pozajmice, delio poklone za praznike, ali se uvek, u trenucima radničkih pobuna, stavljao na stranu poslodavca. Za sve ove godine, Industrijski sindikat nije učinio ništa da organizuje radništvo i suprotstavi se izrabljivačkom poslovanju.
Osim njega, u fabrici su postojali i sindikati „Sloga“ i „Samostalni sindikat“, ali nijedan od njih nije stekao reprezentativnost, dok je Industrijski sindikat, sa više od dve hiljade članova, imao taj status. Učlanjenje u njega bilo je ponuđeno pri zapošljavanju, dok su drugi sindikati sistemski opstruisani. Kada bi njihovi poverenici pokušali da razgovaraju sa radnicima tokom pauze, rečeno im je da „nema prava da uzurpira vreme kolega i koleginica“. S druge strane, kada bi poverenik Industrijskog sindikata delio kalendare i drugi promotivni materijal, proizvodne linije su se zaustavljale. Zbog svega ovoga, Industrijski sindikat dobio je etiketu „žutog“ – onog koji radi za vlasnika, a ne za radnike.
Ovo može ostati još jedno svedočenje radnice. Još jedan tekst nad kojim će se čitaoci i čitateljke zgražavati. Ali namera je drugačija.
Otvaranje novih fabrika po istom modelu znači nastavak izrabljivačke prakse, iste ili još gore nego ove, započete pre skoro dvadeset godina. Mladi ljudi ulaze u fabričke pogone u nadi da neće za desetak godina postati zdravstveno osakaćeni i na grbači svojih porodica. Visoke plate u „Dräxlmaieru“ bile su motiv da se ćuti i radi, bez obzira na sve ostale uslove. Danas je tako u „Linglongu“.
Slabost sindikata koji su pokušali da se organizuju protiv „žutog“ sindikata bila je u tome što je sve išlo stihijski, bez plana, bez podrške lokalne zajednice i bez obučenih sindikalaca – iako je postojala namera da se izgradi borbeni sindikat. Ako se ovakav scenario ponovi u drugim fabrikama, rizikujemo još veću demoralizaciju radničke klase.
Ali fabričkim radnicima ne treba „stručno tumačenje“ njihove bedne pozicije, bilo od sindikata, bilo od levih aktivista. Potrebno im je osnaživanje u lokalnoj sredini, da sami vode borbe za svoje interese. Svi resursi – od znanja do novca – moraju biti usmereni ka njima.
