Navigacija
Jedna od ideja koje cirkulišu u javnom prostoru a tiču se afirmacije demokratije kao sredstva za ostvarenje vladavine većine odnosno narodnog suvereniteta, jeste neposredna demokratija. Radi se o neposrednom, plebiscitarnom izjašnjavanju građana o znatno većem broju pitanja nego što je sada slučaj, u modelu predstavničke demokratije.
Prema jednom modelu neposredna demokratija postaje oblik vladavine u kome se politička, preciznije zakonodavna moć upražnjava isključivo putem neposrednog izjašnjavanja od strane svih građana sa pravom glasa. U ovom modelu neposredna demokratija zamenjuje predstavničku demokratiju. Narod, putem neposrednog izjašnjavanja, preuzima sve nadležnosti narodne skupštine. Neposrednim izjašnjavanjem bi se donosili i menjali zakoni, birala i razrešavala izvršna vlast ali i visoki saveti pravosuđa kao i visoki savet društvenog nadzora. U ovom modelu bi zakoni išli na sveopštu javnu raspravu tako da bi se širi krug lica i stručnjaka o njima izjašnjavao, uz veću izvesnost da neće biti usvojeno sve što predlaže izvršna vlast, tako da u društvu bude manje potresa zbog naglih, neosnovanih ili štetnih promena. Takođe bi se sprečilo donošenje zakona u korist uskog kruga ljudi ili političara na vlasti, preduzetnika ili vladajuće stranke a na štetu naroda, te smanjili troškovi državne uprave. Za prelazak na neposrednu demokratiju potrebna je društvena edukacija i svest o prednostima neposredne demokratije. Proces neposrednog narodnog izjašnjavanja je sporiji od izjašnjavanja predstavničkog tela a javne rasprave o zakonskim nacrtima zahtevaju duži vremenski period, što u slučaju postojanja loše zakonske regulative pre uvođenja neposredne demokrataije otežava normalizaciju društvenih procesa.
Drugi model je kombinacija neposredne i predstavničke demokratije. U ovom modelu neposredna demokratija je dopunski instrument koji doprinosi jačanju demokratičnosti predstavničkog sistema. U ovom modelu neposredno, plebiscitarno izjašnjavanje, odnosno referendum može biti fakultativan ili obavezan, zavisno o pitanju o kome se odlučuje. Neposredno izjašnjavanje kod ovog modela može biti fakultativno prilikom donošenja zakona ali obavezno kod ustavnih promena ili usvajanja međunarodnih ugovora. Model je prisutan u Švajcarskoj, Austriji, Danskoj, u 49 država SAD i u pokrajinskim ustavima Bavarske i Hesena u SR Nemačkoj.
Sa druge strane, u Republici Srbiji čak ni ustavne promene nisu više obavezan predmet neposrednog izjašnjavanja. Prema važećem Ustavu iz 2006. godine predlog za promene ustava može podneti i 150.000 građana sa pravom glasa. O predlogu odlučuje republička Narodna skupština dvotrećinskom većinom ukupnog broja narodnih poslanika. Dakle 167 poslanika u Skupštini Srbije može odbiti predlog 150.000 građana sa pravom glasa. Važećim ustavom je na taj način i formalno-pravno ukinuta narodna suverenost u korist predstavnika političkih stranaka u narodnoj skupštini. Kada međutim predlog dolazi iz političko-stranačkih struktura koje imaju većinu u parlamentu kao predlagača, a to su po ustavu: jedna trećina narodnih poslanika u narodnoj skupštini, predsednik republike ili republička vlada, predlog za izmenu ustava će dobiti potrebnu većinu u stranačkoj narodnoj skupštini, a ista ta narodna skupština može takođe odlučiti da predlog ustavnih izmena ne stavi na neposredno izjašnjavanjem referendumom već da ga usvoji izglasavanjem u Narodnoj skupštini. Na taj način 84 narodna poslanika, republička vlada sa dvadesetak ministara ili jedan čovek na čelu države postaju moćniji od 150.000 građana. U demokratskom uređenju glasovi 150.000 građana bi međutim morali biti dovoljni da se referendum o njihovom predlogu održi bez dodatne odluke predstavničkog tela. Ovo posebno ako se imaju u obzir i uloženi ogromni napori kako bi se pripremio referendumski predlog, kako bi se on propagirao i na kraju prikupilo 150.000 glasova građana. Zbog velikih manjkavosti ovaj vid ustavnog izjašnjavanja nije međutim atraktivan te do sada nije korišćen u praksi. Prema tome neposredana demokratija u Srbiji ima samo fakultativni karakter i njeno ostvarenje zavisi od volje jednog predstavničkog – političkog tela, od narodne skupštine. Narodni poslanici više nisu predstavnici određene teritorijalne celine i odgovorni za svoj rad sredini iz koje dolaze. Oni su sada predstavnici vrha stranke koja ih predlaže. U najboljem slučaju pod uticajem su i kontrolom grupe stranačkih funkcionera, a u najgorem slučaju pod patronatom jednog čoveka – stranačkog lidera. U takvoj situaciji izvršna vlast, koja uključuje i predsednika države, može da preduzima aktivnosti i mere iz nadležnosti parlamenta te da od tog, faktički podređenog parlamenta, tek naknadno traži i dobije saglasnost. Ako učešće građana u izmenama ustava kao najvišeg pravnog akta u Srbiji nije obavezna, situacija sa zakonima je još gora. Neposrednim glasanjem se ne mogu donositi, menjati ili stavljati van snage zakoni, osim ako narodna skupština drugačije ne odluči. U naprednijim demokratijama, koje uključuju neposredno izjašnjavanje građana, kao što je na primer Švajcarska, već usvojeni zakon može postati predmet referenduma ako to podrži 50.000 glasača. Na referendumu zakon može biti stavljen van snage, što se u Švajcarskoj i dešava. Takođe postoji i finansijski referendum na kome se odlučuje o trošenju budžetskog novca za određene skuplje infrastrukturne projekte. I u ovom slučaju referendum deluje kao veto glasačkog tela te su njegovi rezultati obavezujući. Stoga političari moraju stalno voditi računa o stavovima građana. I potencijalni izgled na uspeh narodnog referenduma može odvratiti političare od određenog zakonskog teksta ili od određenog infrastrukturnog projekta. Treba napomenuti da u uslovima informacione i komunikacione revolucije, tj. kompjuterizacije i digitalizacije društva, znatno je olakšano kako informisanje tako i glasanje putem neposrednog izjašnjavanja građana. Naravno građani se ne mogu obavezati da glasaju putem aplikacije na svom kompjuteru ili mobilnom telefonu te im se mora omogućiti da glasanje obave u prostorijama lokalne samouprave, ako tako žele.
U Srbiji postoji neznatan broj inicjativa za uvođenje neposredne demokratije ali i one su nedorečene i malo prisutne u javnosti. Javna debata se vodi o tome da li je za uspeh referenduma potrebna većina izašlih (relativna većina) ili većina upisanih glasača (apsolutna većina) a zanemaruju se drugi ograničavajući faktori za referendum i narodnu inicjativu koji institucije stavljaju iznad građana, odnosno manjinu iznad većine. Mnogo je bitnije da se održavaju referendumi o značajnim pitanjima od toga da li odluka može biti doneta samo apsolutnom ili i relativnom većinom. Građani koji referendumsko pitanje smatraju značajnim za njihov život će izaći na glasanje. Ako ga ne smatraju značajnim odluku će prepustiti građanima koji to referendumsko pitanje smatraju značajnim. Na referendumu su svi građani jednaki te se odluka ne prepušta samo političarima na vlasti koji za odluku mogu imati svoj lični interes, odnosno korist.
Iz retkih inicjativa za neposrednu demokratiju u Srbiji je nejasno da li se predlaže da neposredna demokratija obuhvati kompletnu nadležnost narodne skupštine ili samo jedan njen deo, odnosno da se pojavi samo kao korektivni, kontrolni faktor skupštinskom odlučivanju. U ovom drugom slučaju bi narodna skupština ostala te bi se radilo o kombinaciji neposredne i predstavničke demokratije. Međutim, prema sadašnjem ustavu, bez podrške politički ustrojenog republičkog parlamenta, uvođenje neposredne demokratije u Srbiji nije moguće. Da bi se ova demokratska regresija legalno prevazišla neophodno je da dvotrećinsku većinu u parlamentu osvoje stranke koje se zalažu za uvođenje neposredne demokratije. Na žalost stranaka koje se zalažu za donošenje novog narodnog ustava u Srbiji, uz uvođenje neposredne demokratije, sada nema.
Pri tom treba imati u obzir da i neposredna demokratija ima svoje domete. Od običnih građana se ne može očekivati da odvoje puno vremena radi obavljanja državnih poslova. Stoga neko objektivan treba građanima da prezentuje materiju o kojoj se glasa. To ne može biti politički pristrasan subjekt (na primer izvršna vlast) koji predlog stavlja na glasanje. To može biti akademska zajednica, kao i nezavisni društveni kontrolni organi. Ovo sa razloga što nezavisno od toga da li neposredna demokratija ima obavezan ili fakultativan karakter, ozbiljnoj državnoj zajednici su neophodne nezavisne kontrolne institucije (tužilaštvo, sud, inpekcije) čije bi visoke savete birao narod neposrednim glasanjem, prema stručnim i etičkim a ne političkim kriterijumima.
Mohora Doru
Naslovna fotografija preuzeta sa http://www.99posto.org/srpski/direktna-neposredna-demokratija-san-ili-nunost.
