Godinu dana kasnije NIKO NIJE PROCESUIRAN jer je ovim ljudima: oduzeo pasoše, nije im isplatio naknade za rad, potpisao ugovore koji nisu u skladu sa zakonom, smestio ih u neuslovni smeštaj i fizički napao.
Jedan od glavnih indikatora da je u pitanju trgovina ljudima u cilju radne eksploatacije je oduzimanje pasoša. Oni su svoje pasoše dobili oko 19 h 11.2.2024. nakon čega smo se potrpali u automobile i krenuli put Beograda, nakon dugo vremena kad nisu znali ni kod koga su im pasoši niti da li će ih ikad dobiti nazad.
Današnji dan pre godinu dana je bio dug.
Oko osam časova ujutru primila sam poziv od Rafika da su u njihov smeštaj došli “neki ljudi iz kompanije”, u crnim kolima, kineski državljani i da ih teraju da se popakuju i krenu sa njima. Kazao mi je još, dok sam na sebe brzo navlačila odeću i budila Uroša, da su im poslali karte: Beograd – Doha – Mombaj. Ne Kalkuta. Da bi stigli do kuća, potrebno je da iz svog džepa plate još oko 100 dolara. E nećeš majčin sine!
Pozvala sam koleginice iz Astre. Zatim advokaticu.
Kroz deset minuta smo se našli u sred kombinata “Servo Mihalj”, ispred objekta “Elektrolux univerzala”, koji je bio smeštaj ovim radnicima neko vreme, od momenta kada su iz Penpharme prebačeni u ovaj objekat.
Na ulazu je bilo parkirano crno, besno vozilo, sa dva kineska državljana. Jedan drugi besni auto, marke mercedes, koji je vozio “čovek zadužen za njih”, parkiran je tih uz vrata.
Na drvenim vratima stoji iskrzana nalepnica
#zrenjaninježedan. Ulazimo unutra. Svakog dana sam videla isto u očima naših drugova – olakšanje jer smo tu, zajedno. Prolazimo kroz hodnik u kom se nalaze već neki koferi, pored krompira, luka i nekih prljavih, radničkih čizama. Provlačimo se do sobe kroz drugi hodnik, pod je mokar jer voda u kupatilu curi iz tuš kabine i wc šolji. Soba u kojoj borave je zatamljena nekim platinom na prozorima. Na krevetima, bez dušeka, to je četiri metalna okvira za krevet na sprat, sedeli su i čekali ostali.
Kao i svakog dana, prineli su mi stolicu za madam. Madam sam bila ja. Stolica je bila najbolja koju su imali i na koju su stavili vuneni grejač da mi bude udobno. Čudno je, da u trenucima neizvesnosti i straha, upućuju osmeh i pokazuju na moj stomak gde je bezbrižno životarila Sokola.
“Bebe, fajn?”
Pravimo krug. Svaki od njih želi da mi kaže šta se dešava. Zaključujemo, posle pražnjenja emocija, da su se tog jutra pojavili ljudi iz kompanije (ne znamo ko su). Te ljude su legitimisali policajci (koji nisu bili ispred objekta kako je rečeno da će biti, jer su radnici već pretrpeli fizički napad od “kompanijskih ljudi” nekoliko dana ranije). Pokazuju nam mobilne telefone na kojima se vide kupljene karte. Takođe, kažu da “čovek zadužen za njih – čaaajniz, bed bed men”, koji živi u sobi sa druge strane hodnika, dolazi i tera ih da se pakuju i dao im je papir na kom piše da im kompanija “LYQ doo” nije dužna ništa i da zemlju napuštaju bez svojih naknada za rad.
Skuvali su mi čaj, sa mlekom, presladak. U toj gorčini od onog što se odvija nedeljama pred mojim očima svakodnevno, ta slatkoća leči. Obraćam im pažnju na ruke dok mi dosipaju čaj. To su prave radničke ruke, samo mekanije nego ijedne druge koje sam videla. Izlazimo napolje i vidimo BMW koji pristiže. Iz njega izlazi meni poznato lice koje znamo pod imenom: Mej. Ne znamo ko je ona. Ona tvrdi da ne radi za kompaniju i u isto vreme da radi za kompaniju. Policajci govore: Mi nju znamo, ne treba da je legitimišemo. Čekajte malo, ko je ta žena? Pitanje i dalje stoji.
Ona ulazi, drčno i pomalo se praveći naivna kako je sve u redu, u raspravu sa nama, tvrdeći advokatici da nije neophodno naše prisustvo uz pitanje šta ovih jedanaest radnika uopšte hoće.
“Hoće: naknade za rad u visini od 2200 e svakom, plus novac za kartu Mombaj – Kolkata u visini od 100 e. Uz to, da se utvrde gde su njihovi pasoši i kako ti znaš da su u supu, te da će im biti uručeni u nekom momentu? Pri tom, nama se nadležni ne javljaju.”
Na ivici sam živaca. Udaljavaju me. Ta ženska osoba i ja smo imale već žestok duel kada je pokušala da me spreči u nameri da odvedem Vijetnamca u bolnicu, kada me je privatno obezbeđenje fizički povredilo ispred Penpharme, a ona došla brže bolje da “vidi šta nije u redu!”
Nakon duže rasprave sa advokaticom, odlazi.
Nastavljamo neobavezne razgovore sa drugovima. Pokazuju mi fotografije. U vazduhu lebdi neizvesnost koju sečemo smehom. I sada dok pišem ovo, svakom od njih se sećam očiju koje se cakle jer znaju da će uskoro biti sa svojim porodicama. Zabrinuti su jer ih niko ne obaveštava gde im se nalaze pasoši i da li će im pre toga biti isplaćen novac.
“Tišina! Zvoni!”
Slušamo pažljivo razgovor sa “kompanijskim čovekom”. Traži da napustimo prostorije i da će tek kada mi ne budemo tu dobiti sve što traže.
“No midija, no madam, no lojer if ve vant mani end tikec” unezvereno su ponavljali.
Gledali smo se. Ne, nećete majčini sinovi ove ljude dovesti do još veće propasti.
Jedan od njih, koji se uvek malo lomio da bude jedinstven u nastupu i kolegijalan, krene da izusti nešto ali ga lider ove grupe saseče brzo. Sve odluke donosili su zajednički. Kada god smo imali neki predlog, kako postupati, šta raditi i koji je sledeći korak, donosili su odluke samostalno. Uvek sam napuštala prostoriju dok ne dođu po mene da mi saopšte odluku. Tako je bilo i ovog puta. Odlučili su da ne pristaju na uslove i da ih ne napuštamo. Mi smo se svi složili da je to i naše viđenje, takođe. Oko nas je bio mrak. Advokatica, moja dobra prijateljica i ja smo se zgledale. Strah, to smo obe osetile. Odlučili smo da putem mreža i medija pozovemo sugrađane da dođu i pruže podršku indijskim radnicima. Ubrzo su počeli da pristižu prijatelji, poznanici, saborci. Policajac nam je rekao: “Dobili smo naređenje da se povučemo.” Ako ste, jednom ćemo valjda saznati ko je naređenje i izdao.
Pristigli su i beli kombiji i ta žena koju zovemo Mej. Tenzija je rasla.
Iz mraka se pojavila razlupana Mazda, moja mama sa psom Svetlanom:
“Ehej, donela sam ti punjač!” Super mama, ali sad više nema da ideš odavde jer se niko ne oseća bezbedno. Mej je insistirala da bude sama sa njima dok im predaje novac i karte. Pasoše spremaju u prostorijama policije da ih pokupe kad krenu na aerodrom. Nismo dozvolili. Davala im je koverte, prebrojavao se novac, potpisivali su da su primili naknadu. Brzo su se okretali i pakovali stvari. Koferi su prepunili hodnik. U međuvremenu su želeli da urade selfi ili da nas neko fotografiše. Pisali su mi svoje brojeve u telefon, dodavali na mrežama. Neki su plakali. Ja sam tada prvi put zaplakala sa njima.
“Madam, promis vi vil stej in kontakt”
Madam, aj vont to mit maj femili”
“Vans, vi vil mit in Indija, ju vizit end bebe end husband”
Kada bi trebalo da izdvojim nekoliko sećanja koja će mi ostati, da sva druga moram da izgubim, jedno bih izdvojila koje je nastalo tu, u ruiniranom kombinatu – “Madam, ju vi bi hir vit as, dont live as? Madam, ve fil sejf ven ju ar vit as, vi trast ju madam.” Dok su to izgovarali, svaki me je gledao u oči sa tugom i nadom.
Izašla sam ispred. Nisam mogla da govorim. U meni su se prelamali ponos i odgovornost. Još nesvesna da su ovi radnici, organizovani i vođeni dobrim planom, izborili ono što je poslodavac želeo da im oduzme. Bili su oni, po mom mišljenju, jedan dobar sindikalni odbor.
Žena zvana Mej stajala je kod mojih kola. Obratila mi se da moraju da žure i da čekaju da ih voze za Beograd.
“Ne idu ovi ljudi sa tobom nikud. Mi ih vozimo. Sklanjaj mi se sa očiju!”
“Ti beeezobrazna, što neće lepo priča sa mnom?”
“Miči mi se da ne osetiš nešto više od bezobrazluka, spodobo jedna!”
Udaljili su je od mene. Trpali smo kofere. Odlučeno je da moja mama vozi treći auto. Jurili smo ka policijskoj stanici. Bili su srećni. Stiskali su me za ruke, grlili me. Na opomenu inspektora, morali su da prekinu da se fotografišu, jer eto, mislim da su neke fotografije za uspomenu najveći problem. To što su ovi ljudi žrtve trgovine ljudima (što još valjda nadležni utvrđuju!), što su prošli golgotu radivši na izgradnji pruge kod Vrbasa, na izgradnji fabrike Ling Long, to nije toliki problem.
“Imaćete pratnju do Čente. Nadalje je vaša odgovornost” uputio nas je inspektor.
Krenuli smo put Beograda. Nakon okretanja policijskog vozila u pratnji, u Čenti, shvatili smo da ipak imamo pratnju – crne, dobro poznate džipove.
U kolima je bila osetna tuga zbog rastanka. Na aerodormu su nas čekali naši saborci i novinarska ekipa. Ponela sam jedan narandžasti šlem koji su mi dali. Dok smo čekali da priđu pasoškoj kontroli, potpisali su mi se na taj šlem.
Na samom rastanku svi smo plakali.
“Never forget ju!”
“Never forget!”
Nestali su iza paravana.
Plakala sam na na putu do društvenog centra Oktobar. Pričali smo ali sam bila odsutna.
