Navigacija
Politika i sindikati – da li je moguće da sindikati uđu u politički život, koliko su uključeni trenutno u politiku i koliko je važno ideološko profilisanje sindikalne borbe? To su neka od ključnih pitanja postavljena na tribini Glas za sindikat održanoj u Nišu na kojoj su govorili profesor dr Đokica Jovanović i Željko Veselinović, predsednik Ujedinjenih sindikata Sloga.
„…nekoherentne, nestabilne, bez jasno izgrađenog ideološkog stanovišta, nisu borbene nego samo onda kada se radi o njihovom interesu ili tačnije kada se radi o interesima njihovih ologarhija.“
Ovim rečima profesor Jovanović objašnjava zašto građani ne treba da imaju poverenja u političke partije, posebno ističući da je gubitak kredibilnosti proistekao iz smanjene borbenosti političkih partija i neprepoznavanja interesa radnika u političkoj praksi političkih partija.
Izgradnja političkog krila koje učestvuje u politici i zastupa interese radnika jeste nešto što karakteriše svaki ozbiljni sindikat. Ideološko profilisanje sindikata i autentično leva politička praksa te energična borba protiv eksploatacije čoveka po čoveku, jesu najvažnije crte ozbiljnog sindikata po profesoru Jovanoviću.
Na dosadašnjim skupovima zaključili smo da svi sindikati imaju problem sa omasovljavanjem i nepoverenjem radnika, ali i sa samim poverenicima koji nisu dovoljno borbeni i nemaju adekvatnog znanja za vođenje sindikata i sindikalne borbe.
Na ovom mestu susreću se ideje profesora Jovanovića i Željka Veselinovića o tome šta je neophodno da se sindikatu vrati borbenost. Veselinović je istakao da je sindikalno obrazovanje neophodno i da svaka osoba koja želi da zastupa interese radničke klase mora da prođe kroz sindikat. Radnička partija u čijem pokušaju oformljavanja je učestvovao profesor Jovo Bakić, po Veselinoviću nije autentično leva jer je sačinjavaju studenti i profesori i ona po sebi ne dolazi od (a ni do) radnika, jer je na radnike teško uticati i oni su po mišljenju Veselinovića glasači vladajuće stranke, naročito radnici u javnom sektoru koji su izloženi pretnjama i ucenama. Studenti i profesori koji svakako nisu radnici na koje misli Veselinović mogu svoje mesto pod sindikalnim suncem naći u izlaganju profesora Jovanovića o neophodnosti kritičke misli i kritičke nauke čiji su nosioci upravo pomenuti osnivači radničke partije.
Neimenovan grafit “lavirint” u naselju Ruža Šulman, Zrenjanin
/autor nepoznat/ predlog imena Crveni izlaz/arhiva ZSF
Sindikat i kritička inteligencija – profesor Jovanović je tako nazvao deo izlaganja, ističući da bez kritičke analize stvarnosti sindikati teško da će napraviti svoju ideološku osnovu. U društveno- humanističkim naukama poslednjih decenija dominira empirijski metod, pozitivistička struja, dok se kritička metoda i misao ukidaju i ostaju van institucija.
Kada je Veselinović govorio o prolasku svih onih koji treba da se bave sindikatom, pitanje koje se nametnulo je kako? Kako jedan sociolog, filozof, ekolog, anglista da prođe kroz sindikat? Poslovi na kojima rade gore svršeni studenti su mahom poslovi freelancera, nevladin sektor, retko u privatnoj kompaniji gde takođe vrlo retko nailazimo na sindikat. Možda je odgovor u tome da oni koji kritički mogu da promišljaju stvarnost treba svoje mesto da nađu rame uz rame sa radnikom-osnivačem sindikata, u već postojećim sindikatima, kao što je profesor Jovanović istakao. Prevazići animozitet intelektualaca prema radnicima, radnika prema intelektualcima mora biti imperativ a sve u cilju bolje organizovanosti radnika u radnički pokret a iz toga u radničku partiju.
Buvlja pijaca u Zrenjaninu-izvor jedinog i dodatnog prihoda/arhiva ZSF
Sindikati su do sada pokazali i iskazali neslaganje oko načina finansiranja, oko toga da li sindikat treba da bude oformljen unutar ili van radne organizacije, a takođe se ne slažu svi sindikati da je klasni interes radnika jezgro sindikata – ne slaže se politička praksa i deklarisanje, problem reprezentativnosti itd. Korona virus je stvorio pogodnu atmosferu da se obrati pažnja na to da li sindikati reaguju na prikrivanje broja obolelih, neadekvatnu zaštitu, otkaze, povećavanje norme i ostalo neljudsko što se dešava u privatnim kompanijama. Nedostatak borbenosti ili strah šta sindikat može da učini da zaštiti poverenika i radnike koji ukažu na eksploataciju i uđu u otvoren konflikt sa poslodavcem? Konfuzija je prisutna u svim sindikatima na svim nivoima, čini se bez koordinisanih akcija. Otuda nepoverenje radnika, isčlanjavanje, preletanje što dalje vodi do toga da su sindikati slični političkim partijama, za čiju političku praksu ne možemo da kažemo da je ideološki leva i pročišćena od sitnointeresnih članova i grupa.
Snimanje filma “Ko je pojeo Bek?”
/slika ispred likvidirane mesne fabrike
“Banat” u Banatskom Karlovcu*/arhiva ZSF
Možda kritičku inteligenciju treba usmeriti na to da istraži gde je nestala moć sindikata, da li može da se povrati i kako, koji oblici sindikalnog organizovanja i delovanja su mogući i koji bi dali najbolji rezultat, na koji način treba raditi na mobilizaciji radnika u privatnim kompanijama, kako sindikalni poverenik treba da vodi politiku u privatnim kompanijama, da li je moguće u malim preduzećima, firmama sa nekoliko zaposlenih i trgovinskim lancima oformiti sindikat ili sindikat teba da pritiska poslodavca spolja, kako stati na put žutim sindikatima, analizirati da li su sindikat i samoupravljanje istorijski prevaziđene pojave i koji su novi oblici u kojima će se javiti radnička pobuna protiv eksploatacije, kako oformiti političko jezgro u sindikatu i ući u političku borbu, kako će sindikat mobilisati radnike a koje naš zakon ne prepoznaje kao takve jer zakon prepoznaje termin zaposleni, kolika je moć nadničara u Srbiji, da li je moguće sindikalno organizovanje skupljača sekundarnih sirovina, nadničara na njivama, u voćnjacima, agencijskih radnika, prodavaca na pijacama, bivših radnika velikih giganata koji rade na crno ili u malim privatnim kompanijama, kako će radnik prihvatiti klasni interes umesto nacionalnog, zbog čega su levičarske ideje strane kao motiv za borbu itd.
Kao što je naslovljeno, da li sindikati znaju odakle dolazi njihova borbenost, moć i mobilizacijska sposobnost i šta dalje sa njima? Da su sve ovde navedene crtice jasne same po sebi i da ih ne treba istraživati, o njima bi se govorilo u sindikalnim uspesima u slavljeničkom duhu.
Kruševačka pijaca/arhiva ZSF
Obrazovanje, saradnja i borbenost moraju biti početak sindikata u novom-starom ruhu. Poslušati profesora Jovanovića o redefinisanju rada:
„…najamni rad je ponižavajući spram čoveka…rad je lična privatna svojina. Rad nije roba…..Rad, znanje i veštine su privatno vlasništvo što dalje implicira da nije najamni rad već partnerski odnos, deli se dobit i rizik, raspodela dobiti po ugovoru…“
Rad spaja novinara, muzičara, stolara, pekara – postoji li mogućnost da jedinstveno sprovode borbu za dostojanstven život, za socijalnu sigurnost (termin Đ.J.) i hoće li ujedinitelj biti borbeni sindikat? Zakon o radu donosi se u narednoj godini, osim poziva Olof Palme International Centra da svi partneri, NVO, sindikati i intelektualci učestvuju u komentarisanju predloga zakona koji izrađuje OPIC u Beogradu, da li će se uspeti u tome da se usvoji zakon koji u sebi sadrži radnika prema kome je zakon naklonjen ili će se i dalje „sedeti izvan sobe u kojoj se odlučuje?“ (rado citirani sindikalac Jugoslav Ristić).
*https://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:329285-quotBanatquot-Stecaj-mac-nad-glavom
Tribina je održana u Nišu 26.6.2020. u organizaciji Zrenjaninskog socijalnog foruma uz podršku Olof Palme International Centre iz Beograda.
