Navigacija
Pojmovi desnice i levice su nastali tokom Francuske revolucije iz 1789. godine, polazeći od toga da su na desnoj strani Francuske Narodne skupštine sedeli monarhisti, predstavnici aristokratije, dok su na levoj strani Skupštine bili revolucionari koji su se zalagali za Francusku kao republiku.
Levica je bila najsnažnija nakon socijalističkih revolucija u istočnoj Evropi i Kini. Birokratizacija socjalističkog društvenog uređenja i koncentracija moći u vrhovima partije je međutim smanjila ugled i moć levice. Nakon raspada socijalističkog bloka istočne Evrope levica znatno gubi na značaju i biva neprekidno potiskivana i gušena u kapitalističkom uređenju. Poluge moći i kontrolu nad političkim procesima preuzimaju predstavnici kapitalističke klase i tzv. “liberalne ekonomije”, koji imaju kontrolu i nad finansijskim tokovima. Kako bi otuđenje vlasti od naroda i ukidanje levice kao eksponenta zaštite narodnih interesa lakše prošlo, od strane zapada je finansirano jačanje nacionalizma i raspad socijalističkih država, čak i uz korišćenje nacionalističkih i verskih ratova.
Levica se nije oporavila od udarca koji joj je zadat raspadom socijalističkih država ni nakon više od tri decenije. Iako su, prema Ustavu Srbije iz 2006. godine, građani nosioci suverenosti koju vrše preko referenduma, narodne inicjative i slobodno izabranih predstavnika, ovi ustavni principi nisu razrađeni tako da je od suverenosti građana malo ostalo. Referendum raspisuje Narodna skupština (ne građani neposredno), ona proglašava i njegove rezultate, a takođe usvaja ili ne usvaja narodnu inicjativu, pa je jasno da je suverenost građana ograničena na odluke izabranih predstavnika. Otvoreno je pitanje koliko su izbori tih predstavnika slobodni ako na njima, na primer ne učestvuje levica, ako građani ne mogu ni glasati za predstavnike koji bi se zalagali za ostvarivanje interesa većine stanovništva. Naime da bi predstavnici levice bili zastupljeni na kapitalističkim izborima, na izbornim listama, oni bi morali imati finansijsku i medijsku moć da to ostvare. Autentična levica to sada nema. Levici su uskraćena sredstva za rad i opstanak kao i pristup javnim medijima putem kojih bi mogla delovati. Onemogućeno joj je i da izlazi na izbore, obzirom da je učešće na izborima uslovljeno velikim izdacima a levica nije u mogućnosti da obezbedi finansiranje ovih troškova.
Umesto autentične levice glasačima se sada podmeću stranke desne političke orjentacije kao levica. Za proevropsku opoziciju u Srbiji se govori kao o levici mada se radi o snagama privrženim kapitalističkom uređenju, kojima ne smeta ni kolonijalni status Srbije, verovatno prema principu: ako pojedinac može biti eksploatisan, što ne bi mogla biti i država. Time je čudnije što neke stranke iz ovog bloka imaju u svom nazivu kvalifikaciju “narodni”. Ove stranke se ne zalažu za neposrednu demokratiju, ostvarivanje volje većine, jednakost, kolektivne oblike svojine, niti za adekvatnu socijalnu sigurnost građana. Sa narodom koketiraju tako što tvrde da će zaustaviti pljačku javnih resursa i korupciju, a odgovorne kazniti, to jest da će sadašnji vlastodršci odgovarati kada opozicija dođe na vlast. To isto je tvrdio predsednik sadašnje vladajuće SNS stranke prilikom dolaska na vlast 2012. godine a da pri tom ništa od toga nije realizovao, već je odgovornima omogućio “otkup grehova”.
Ovakvim nastupima opozicije postaje očigledno da ni sadašnja opozicija ne želi da se odrekne kontrole nad pravosuđem, po dolasku na vlast. Ove pretnje pozivanjem na odgovornost se izriču iako političke stranke, nosioci zakonodavne i izvršne vlasti nisu nadležni za procesuiranje i kažnjavanje učinilaca krivičnih dela, već su za to nadležni tužilaštvo i sudovi, koji bi morali biti nezavisni a ne pod kontrolom vladajućih stranaka. Kako bi se sprečio uticaj politike na pravosuđe koji počinje ovakvim najavama, članove visokih saveta tužilaštva i sudova, kao rukovodećih organa pravosudne grane vlasti, bi morao da bira narod na neposrednim izborima, kao što bira i predstavnike u zakonodavnoj grani vlasti, parlamentu. Podela na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, kao nezavisne grane vlasti, tako bi bila ispoštovana.
Autokratskim, kapitalistički orjentisanim snagama odgovara relativizacija podele na levicu i desnicu. Tako je sada postala aktuelna podela na suvereniste i globaliste koja navodno zamenjuje podelu na levicu i desnicu. Međutim globalistička koncepcija ne sadrži levicu jer zastupa interese multinacionalnih kompanija i tzv. “svetske vlade u senci” koja je otuđena od naroda i od lokalnih sredina te prati samo interese svojih eksponenata za bogaćenjem i dominacijom. Sa druge strane suverenistička koncepcija može a ne mora uključiti levicu. Levicu uključuje ako se zalaže za suverenost naroda, kolektivne oblike svojine, socijalnu pravdu. Suverenistička koncepcija se međutim može zalagati za monarhiju ili druge oblike autokratske vladavine i u tom slučaju nije levičarske orjentacije.
Sunovrat levice u Srbiji počinje početkom devedesetih godina dvadesetog veka. Formalno deklarišući se za levicu Socijalistička Partija Srbije je, nakon dolaska na vlast u tom periodu, izdala levicu već na početku svoje samostalne vladavine. Počela je sa ukidanjem sudova udruženog rada, da bi potom bila ukinuta neka prava radnika kao i samoupravljanje, čime je faktički ukinuta i društvena svojina ali je formalno zadržana kako bi postala predmet pljačke. Neometana pljačka društvenih preduzeća, koja je usledila, predstavlja nastavak izdaje principa levice i narodnih interesa, kao i svojevrsni “uvod” u nadolazeću privatizaciju.
Među strankama koje sebe smatraju levim je i Demokratska stranka koja je bila na vlasti od 2000. do 2012. godine te se pokazala kao stranka desne političke orjentacije. Ova stranka je omogućila rasprodaju društvenih preduzeća strancima i domaćim mešetarima kroz privatizaciju naručenu sa zapada, domaći bankarski sektor je odvela u stečaj a bankarstvo prepustilo strancima. Jedna stranka levice ne može sebi dozvoliti da otuđi kolektivnu svojinu i milion ljudi ostavi bez posla. Pored toga zakonska regulativa koju je Demokratska stranka usvajala bila je protiv radnika a u interesu krupnog kapitala, kome je davala i ogromne bespovratne subvencije. Ovakvim delovanjem Demokratska stranka je pripremila teren za dolazak jedne autokratske vlasti u narednom periodu.
Sa druge strane, stranke koje se sada deklarišu kao “desnica” u svom delovnju imaju neke elemente levice. One se zalažu za državnu suverenost, protive se kolonijalnom statusu Srbije kao i okupaciji Kosova. Međutim kada treba utvrditi kome, po njima pripada suverenost, dolazi se do zalaganja za suverenost kralja a ne naroda, odnosno do autokratskog oblika vladavine. Po tom programskom opredeljenju one postaju stranke desnice a ne levice.
Sada vladajuća Srpska Napredna Stranka (SNS) ne želi da bude ni levica ni desnica, odnosno prema potrebi se prikazuje da pripada jednoj ili drugoj strani političkog spektra. Gajeći proevropski imidž SNS izbegava da bude svrstana u suverenističku struju obzirom da su suverenisti od Evroske Unije okarakterisana kao desnica i kao protivnik Evropske Unije. Sa druge strane, za unutrašnje potrebe SNS želi da se prikaže kao zaštitnik interesa naroda i države, dakle kao suverenistička opcija, pri tom se principijelno ne svrstavajući ni na jednu ni na drugu stranu.
Obzirom da nema uslova za učešće na izborima, potrebno je sagledati posledice neučestvovanja levice i na narednim izborima u Srbiji, decembra meseca 2023. godine. Ako se zna da autentična levica zastupa interese većine stanovnika njeno odsustvo sa izbora ostavlja veći deo građana bez svoje političke opcije, za koju bi mogla glasati na izborima. Opozicija desne političke orjentacije, koja je sebi obezbedila pozicije i finansiranje jer pripada kapitalističkom korpusu, izjavljuje da se ovi izbori održavaju radi obračuna sa pljačkom i korupcijom u vladajućim redovima te da stoga nije bitno što nema levice kao učesnika na izborima. Postavlja se pitanje da li se putem parlamentarnih izbora može izvršiti obračun sa pljačkom i korupcijom? Šta može učiniti opozicija koja želi da se obračuna sa kriminalom kada dođe na vlast? Još bitnije, polazeći od dosadašnjih negativnih iskustava, da li će se nova vlast stvarno obračunati sa kriminalom ili će ostati samo na obećanjima iz predizborne kampanje?
Dolaskom opozicije na vlast tužioci i sudije koji procesuiraju kriminal se ne menjaju. Njihove su funkcije stalne. Radi obezbeđivanja pravde i zakonitosti nova vlast bi prvo morala obezbediti nezavisno pravosuđe. U tom cilju će biti neophodna nova rešenja za izbor i razrešenje nosilaca pravosudne vlasti, koja nisu moguća bez ozbiljnih ustavnih i zakonskih izmena, a to niko iz opozicije ne najavljuje. Stoga ono što opozicija očigledno želi, nakon dolaska na vlast, jeste upravo preuzimanje pravosuđa od prethodne vlasti, kako bi postala njen novi gospodar. Obzirom na dosadašnja iskustva nakon izmena vlasti, kako oktobra 2000. godine, tako i 2012, odnosno 2013. godine, postoji mogućnost da će, kao i tada, nova vlast odustati od obračuna sa kriminalom i korupcijom i, otuđena od naroda kao svaka tipična desnica, nastaviti sa unosnim kombinacijama u sopstvenu korist.
Nedostatak autentične levice, neposredne demokratije, narodne kontrole vlasti i nezavisnog pravosuđa predstavlja ozbiljnu prepreku da izbori nešto promene u društvu, odnosno da društvo krene izlaznom putanjom iz krize u kojoj se nalazi.
Autor: Mohora Doru
