Navigacija
U preduzećima kapitalističke privrede su prisutne dve strane: radnici i poslodavci, kada obe strane nisu spojene u istoj osobi, dakle kada radnici nisu i vlasnici preduzeća. Sindikat se bavi zaštitom položaja i prava radnika. To je humana organizacija na strani čoveka i radnika, ali samo kada vrši svoju funkciju, kada nije otuđena od svog članstva. Dok su sindikati na strani čoveka, poslodavci su na strani sredstava za proizvodnju, svog biznisa i profita. Pošto su okrenuti sticanju što većeg profita za sebe skloni su kršenju i smanjenju prava radnika koji za njih predstavljaju samo trošak proizvodnje, pa ga nastoje smanjiti. Takođe su skloni povećanju produktivnosti koja im povećava profit, kroz zamenu fizičkog, ljudskog rada, mašinskim radom tj. povećanjem organskog sastava kapitala. Retki su primeri poslodavaca u kapitalizmu koji vode računa o pravima i potrebama radnika, posebno u tranzicionim privredama, pa je uloga sindikata tim veća.
Tu svoju ulogu u tranziciji, posebno u procesu privatizacije, sindikat nije ostvario pa je ovaj proces ostavio katastrofalne posledice ne samo po radnike već i po sindikat. Generalno sindikat se nije snašao u tom nelegitimnom procesu i nije uspeo da zaštiti prava radnika. Ogroman broj radnika je ostao ne samo bez nekih radnih prava već i bez posla, odnosno bez radnog mesta. A vrhovno pravo radnika i osnov postojanja sindikata je pravo na rad. Sindikat gubi kredibilitet, svoju snagu i funkciju u meri u kojoj se otpuštaju radnici, članovi sindikata, u meri u kojoj su ukidaju preduzeća, pogoni i radna mesta. U tranzicijskom procesu se to masovno dešavalo. Mnoga preduzeća su nestala u tom katastrofalnom uraganu po privredu. Kod određenog broja sretnijih slučajeva preduzeća u tranziciji broj zaposlenih je samo smanjen ili su samo umanjena radnička prava.
Istovremeno sa privatizcijom prelazilo se sa socijalističkih prema kapitalističkim formama organizovanja u privredi, dakle prema oblicima pogodnim za mešetarenje u tržišnoj stihiji koji uključuju privatnu samovolju, razne vrste prevara i zloupotreba, fiskalnu evaziju, kupovinu i prodaju preduzeća, njihovu likvidaciju bez ograničenja i vođenja računa o zaposlenima i posledicama po lokalnu zajednicu. Tranzicija je išla od socijalističkih oblika organizovanja: Radne organizacije i Osnovne Organizacije Udruženog Rada, preko Društvenog Preduzeća i Javnog Preduzeća prema Akcionarskom Društvu, kao i Društvu sa Ograničenom Odgovornošću, najpogodnijem obliku organizovanja za razne zloupotrebe i prevare u privrednom poslovanju. U sve su uključena inostrana preduzeća i off shore kompanije koje su slabile položaj domaćih preduzeća i domaće privrede te vršile fiskalnu evaziju i iznošenje ostvarenog profita u inostranstvo.
Sa početkom tranzicije i položaj sindikata na ovim prostorima se promenio. U samoupravnom socijalističkom periodu prava zaposlenih su uglavnom ostvarivana onako kako su bila definisana propisima. Pored radnih prava zaposleni su imali i samoupravna, odnosno suvlasnička prava nad društvenim preduzećima. Postojale su i dodatne institucije u čijoj nadležnosti je, na neposredan ili posredan način, bila zaštita radničkih prava. Bile su to društveni zaštitnik samoupravljanja kao i sudovi udruženog rada, u čijoj je nadležnosti bila efikasna zaštita svih radničkih prava. Zadatak i položaj sindikata u tim uslovima nije bio naročito težak. Situacija se usložnjava sa početkom tranzicije. Oduzimanje samoupravnih prava, problemi koji nastaju sa isplatom zarada, uplatom staža, ostvarivanjem drugih radničkih prava, uključujući i suvlasnička prava radnika nad društvenom svojinom, koja su kompromitovana i smanjivanjivana, zahtevali su pružanje žestokog otpora sindikata. Na žalost organizovani otpor je izostao, sveo se na proteste i štrajkove radnika po preduzećima zbog privatizacije i kršenja radničkih prava. Razlog mlakog otpora sindikata u prvom periodu je verovatno bio nesagledavanje teških posledice po radnike i njihova prava do kojih će proces privatizacije dovesti. Država se sve više udaljavala od radnika, njihovih prava i potreba, a sindikalno rukovodstvo je smatralo da će zadržati položaj i privilegije ako bude na strani države, ne na strani svog članstva. Članstvo u početku nije uviđalo udaljavanje svog rukovodstva od interesa radnika, te nije bilo većeg odliva članstva, sve dok nisu počela masovna otpuštanja i ukidanja radnih mesta.
Samostalni sindikat je bio pasivni posmatrač oduzimanja samoupravnih prava i smanjivanja suvlasničkog učešća zaposlenih u društvenoj svojini, sa 50% učešća čak i do 15% učešća, u procesu svojinske transformacije odnosno privatizacije. Isključenjem radnika kao suvlasnika iz upravljanja društvenim preduzećem, novom većinskom vlasniku državi je otvoren put da društvena preduzeća “pripremi za privatizaciju”. Činila je to dozvoljavanjem pljačke i poslovog urušavanja društvenih preduzeća, kako bi se omogučila njihova privatizacija po bagatelnim cenama, odnosno po svaku cenu. Tamo gde poslovno urušavanje nije uspelo u dovoljnoj meri, društveno preduzeće je uvedeno u stečaj i likvidaciju.
U toku tranzicije, zbog inertnosti samostalnog sindikata i njegove nesposobnosti da zaštiti prava radnika u procesu udaljavanja države od radničke klase i privatizacije, počeli su da se formiraju drugi sindikati u kojima su radnici, čak i čitave organizacije sindikata prelazile. Prvi je bio sindikat “Nezavisnost” koji međutim nije u većoj meri uspeo da ugrozi privilegije koje je Samostalni sindikat, kao jedini do tada, imao. Predstavljajući se kao sindikat tržišne privrede sindikat “Nezavisnost” se nije protivio privatizaciji, a zaposlene je posmatrao samo kao najamne radnike, ne i kao moguće suvlasnike svog preduzeća. Međutim sa gubitkom suvlasničkih prava nad preduzećem dolazilo je do smanjenja radničkih prava, na kraju i do gubitka prava na rad, a gubitkom prava na rad svojih članova i sam sindikat gubi smisao svog postojanja. U procesu privatizacije ogroman je broj radnika proglašen za tehnološki višak dok su njihova radna mesta za trajno ugašena, pa nisu više bila izvor prihoda, odnosno egzistencije za stanovništvo, a za državu više nisu bila izvor poreza i doprinosa.
Osnovna razlika između nasleđenog sindikata iz samoupravnog socijalističkog perioda i novonastalih sindikata u tranziciji jeste da je najdugovečniji sindikat svoj položaj, imovinu, članstvo i reprezentativnost stekao u socijalizmu i preneo ga u tranzicioni period. U samoj tranziciji, na republičkom nivou, samo je još jedan sindikat uspeo da stekne reprezentativnost, sindikat “Nezavisnost”. Oba reprezentativna sindikata su očigledno dostigla svoj maksimum te nastoje da zadrže položaj. Uspevaju u odnosu sa državom ali ne i u odnosu na svoje članstvo. Novi manji sindikati su vitalniji, vode više računa o svom članstvu i njihovim interesima te ujedinjeni po principu solidarnosti, ukrupnjeni, mogu steći reprezentativnost te pozitivno delovati na sada reprezentativne sindikate, kako bi i oni vodili više računa o svom članstvu, pokazali veći stepen solidarnosti sa radnicima ali i veći stepen saradnje sa novonastalim sindikatima, u interesu kako svog članstva tako i radnika uopšte.
Mohora Doru
* U tekstu su izneti stavovi autora i nisu nužno stavovi Zrenjaninskog socijalnog foruma.
