Navigacija
Piše: Miroslav Samardžić
Nepostojanje demokratskog političkog sistema u EU predstavlja značajan uzrok aktuelne krize. Eufemistički se kaže da u Uniji postoji demokratski deficit. Evropski parlament (EP) nije suvereno reprezentativno političko telo kao što su parlamenti federalnih država. Ključne odluke na nivou EU donose neizabrani organi, koji deluju pod odlučujućim uticajem najvećih evropskih kompanija i banaka.
Većina evropskih politika je regulatorne prirode. Taj koncept upravljanja oslanja se na nemačku verziju neoliberalizma, nazvanu ordoliberalizam. Zastupnici te doktrine smatraju da tržište nije spontani poredak, već da se aktivnim merama države mora strukturirati. Država samo utvrđuje pravila po kojima deluje ekonomski sistem, a ne meša se u ishode. Prema odoliberalima zakonodavstvo treba da bude podređeno liberalnom konkurentnom tržišnom konstitucionalizmu.
U EU dominiraju regulatorna tela koja ne počivaju na većinskom principu i demokratskim procedurama. U situaciji krize takav sistem nema legitimitet i upravljački je neefikasan. Kriza zahteva politička rešenja, a institucionalni dizajn EU takvo delovanje onemogućava, jer u njoj ne postoje sistemska pravila za rešavanje konflikata.
U EU je favorizovan tehnokratski, a ne demokratski način odlučivanja. Ovakva praksa se opravdava činjenicom da u kompleksnim društvima demokratske institucije postaju upravljački neefikasne. Tehnokratski način upravljanja zasnovan je, navodno, na objektivnoj regulaciji i ekspertizi koje su utemeljene na tekovinama naučne i tehničke civilizacije. To je administriranje koje ne počiva na političkim odlukama i ne oslanjanja se na filozofske ili ideološke norme. Radi se, navodno, o novim formama supranacionalnog nepolitičkog upravljanja, koje ne mogu biti legitimirane na osnovu kriterijuma po kojima se ocenjuje legitimnost vlasti u nacionalnim državama. Odluka o tome da li je nešto apolitično je politička, tvrdi Karl Šmit. Pristalice postojećih formi integracija tvrde da u evropskoj politici ne postoji fiksirani centar već mreža jurisdikcija sa nestalnim članstvom i pravilima za donošenje odluka sa promenjivim rokovima primene. Razvijena je čitava teorija o upravljanju sa više nivoa (multilevel governance).
U EU postoji ogromna ekspanzija regulatorne vlasti na supranacionalnom nivou uz paralelno slabljenje nacionalne parlamentarne kontrole. Evropska komisija ima monopol legislativne inicijative. Prema francuskom ustavu iz 1799. Napoleon, kao prvi konzul, imao je takva ovlašćenja. Propise donose najčešće Savet (ministara) i EP zajedno. U Briselu je koncentrisan mamutski birokrtaski aparat, samo Komisja ima 45.000 službenika,a njeni godišnji troškovi dosežu i do šest milijardi evra.
Na nivou EU ne postoji podela vlasti kao u nacionalnim državama. Komisija nije klasični oblik izvršne vlasti, ona je “čuvar ugovora”. Postoji jaz između velikog obima regulativnih ovlašćenja prenetih na supranacionalni nivo i parlamentarne kontrole na istom nivou. U EP ne postoji podela na vlast i opoziciju, on nema pravo zakonodavne inicijative, ne bira i ne kontroliše vladu, ne može da nameće poreze. EP nije arena u kojoj se konfrontiraju alternative, ne postoji partijska veza između njega i sastava Komisije. EU čine istorijski ukorenjene države, podele među njima važnije su od partijskih podela. U nacionalnim političkim sistemima politički procesi su koliko-toliko transparentni zahvaljujući delovanju opozicije. Odlučivanje u Brislu nerazumljivo je običnim ljudima, procedure su vizantijske. Kako su se ovlašćenja EP povećavala tako je opadalo interesovanje birača da učestvuju na evropskim izborima. Političko telo koje ne odlučuje nama autoritet. Da bi dobio politički značaj i ugled, EP bi morao da ima nadležnost pravog parlamenta.
Nema ni govora o tome da na procese odlučivanja u EU mogu uticati obični građani i male države. Ovakav institucionalni aranžman nastao je ne samo kako bi se poništile tekovine dva veka dugih socijalnih borbi u Evropi (od 1789. do 1989) nego i kako bi se dovele u pitanje temeljne vrednosti evropske demokratske političke kulture. Evropski građani podređeni su neizabranim briselskim oligarsima. Političari bez veze sa biračima ne mogu da kreiraju sistem koji služi običnim ljudima.
Integracije su zamišljene tako da nova politička tvorevina ne bude demokratska, već da funkcioniše kao supranacionalni pravni poredak koji garantuje ekonomske slobode. Od početka postoji tenzija između demokratije i integracija. Demokratsko političko odlučivanje je onemogućeno, postoji samo “apolitično” tehnokratsko upravljanje koje se legitimira time što je utemljeno u načelima slobodne tržišne privrede. Institucije su tako koncipirane da stalno budu nestabilne i da je zbog toga neophodna birokratska intervencija. Vladanje je svedeno na donošenja tehnokratskih mera. Navodno, vremenski pritisak onemogućava demokratsko odlučivanje. Zbog velike brzine tržišnih transakcija države su izgubile temporalni suverenitet.
EU je institucionalni okivr koji omogućava tržišinoj mašineriji da liši nacionalne države i njene građane resursa koji su neophodni za demokrartsku političku dinamiku. Onemogućena je politička intervencija na transnacionlnom tržištu. Naglasak je na produktivnosti, preduzetništvu, mobilnosti faktora proizvodnje kojima se optimizuje njihova alokacija, na obaranju cene radne snage, povećavanju efikasnosti i sprečavanju redistribucija. Po principu supsidijarnosti, socijalna politka uglavnom je prepuštena državama članicama koje ne mogu zbog konkurentnih pritisaka, da donose i primenjuju progresivne mere. Supsidijarnost se odnosi na one oblasti koje ne dovode u pitanje homogenost jedinstvenog tržišta. Decentralizacija je institucionalni mehanizam koji omogućava tržištu da spreči donošenje političkih odluka koje ne odgovraju kapitalu. On uvek ima izlaznu opciju.
Naglasak je do sada bio na negativnim, a ne pozitivnim integracijama. Uspostavljene su četiri slobode kretanja: robe, usluga, kaptala i rada. Stvoreno je jedinstveno tržište na kome se “ravnopravno” takmiče razvijene i manje razvijene ekonomije, a glavni cilj je popravljanje konkurentnosti. Zbog gubitka suvereniteta nacionalnih država siromašni nikad na taj način neće popraviti svoju poziciju. Četiri slobode uvedene su da bi se pojačala konkurencija među državama, da bi se oborile plate, socijalni standard i porezi na bogatstvo i profit.
U periodu posle donošenja ugovora iz Mastrihta opada udeo nadnica u BDP-eu.
Forme integracija zavisile su od odnosa klasnih snaga. U implementaciji četiri slobode EU ima široke kompentencije, odlučuje se većinski. U oblasti oporezivanja, nezaposlenosti i socijalne politike ona ima sporednu ulogu, nadležnost je uska i zahteva se jednoglasnost prilikom odlučivanja. U socijalnoj politici naglasak je na individualnoj odgovornosti. Nezaposlenost se tretira kao individualni problem, a ne strukturni. Socijalna politika u EU nije balansiranje između interesa kapitala i rada, nego kontrola i uticaj na ponašanje pojedinaca. Jedan ministar u konzervativnoj španskoj vladi svojevremeno je rekao da sindikati treba da padnu kao Berlinski zid.
U EU ne postoji jedinstven politički narod, zbog toga ona i ne može da bude demokratska. Ona je glava bez tela, u njoj postoje supranacionalne političke institucije, ali nema evropske nacije. Od već odavno formiranih istorijskih nacija ne može se stvoriti nova, evropska.
Demokratija teško može da bude efikasan način vladanja u kulturno heterogenim sredinama. To je gotovo nemoguće kada se verske, jezičke i nacionalne razlike poklapaju sa nejednakom ekonomskom razvijenošću, što je slučaj u EU. U federacijama kulturne razlike obično izazivaju efekat podele.
Kreatori integracija očekivali su da će demokratski deficit biti kompenzovan većom sposobnošću EU da rešava probleme. Ne može, međutim, jedan veliki projekat da uspe bez masovne narodne podrške. Svi pokušaji da se izvrši transfer lojalnosti sa nacionalnog na transnacionalni nivo u EU nisu uspeli. Evropeizacija masa nije postignuta za razliku od nacionalizacije do koje je došlo u XIX veku. Osećaj evropejstva postoji samo u elitnim krugovima, kod običnih ljudi preovladava nacionalna lojalnost. Ne postoji evropski pokret odozdo. Pokušaj Janisa Varufakisa da osnivanjem pokreta Diem 25 stvori panevropski pokret čiji cilj bi bio formiranje socijalne Evrope, nije do sada bio uspešan. Nema emocijama nabijene simbolike niti masovnog afektivnog vezivanja masa za EU, u njoj nedostaje stabilizujući politički identitet. Ne postoji masovna podrška za koncept podele suvereniteta i Evropu iznad nacija. Nije realno očekivati da će birači pristati da se odreknu nacionalnog suvereniteta da bi omogućili tehnokratsko upravljanje. Nacionalna država i dalje ostaje fokus kolektivne lojalnosti i arena demokratske političke delatnosti. EU je politička tvorevina nalik imperijama, ona priznaje distinktne nacionalne identitete država i građana i u isto vreme podređuje ih u brojnim oblastima briselskoj vlasti.
Glavni cilj integracija od početka bio je da se nacionalne vlade oslobode pritisaka od strane njihovih građana. Vlade država članica podređene su nadnacionalnoj nedmokratskoj političkoj tvorevini koja ne uzima u obzir interese običnih ljudi. Evropske integracije razvlastile su demokratske nacionalne institucije, a nisu stvorile njihov pandan na supranacionalnom nivou. Prema nekim procenama i do 80 posto najvažnijih zakona koji se primenjuju u državama članicama dolazi iz Brisela. Heterogena transnacioanalna zajednica integrisana je u jedinstvenu tržišnu ekonomiju bez uzimanja u obzir različitosti struktura, tradicija i institucija. Naivno je uvernje da se društvo može integrisati samo delovanjem tržišnih sila.
Zbog velikih kompentencija EU u najvažnijim oblastima, izbori u nacionalnim državama ne mogu da promene ništa. Demokratske procedure pretvorene su u prazan ritual, institucije koje imaju demokratski legitimitet nemaju moć. Unija je tako zamišljena da su gubitnici onemogućeni da poprave svoj položaj kolektivnim akcijama. Suvereni nisu narodi i države nego međunarodno finansijsko tržište koje predstavlja najtotalitarniju vlast u istoriji. U EU zakoni tržišta pobedili su demokratiju.
Birači su najslabija karika EU, komentarisao je svojevremeno cinični Fajnenšel tajms, zbog toga što povreneno dovode u pitanje dominaciju elita. Ako se birači usprotive interesima moćnih, njihove odluke se ignorišu ili se pokreće snažna mašinerija kako bi se disciplinovali neposlušni. Godinama su birači na referendumima u različitim državama glasali protiv neoliberlanih evropskih politika: u Danskoj o pristupanju evrozoni 1992. i 2001; u Švedskoj 2001; u Irskoj 2001. o ugovoru iz Nice; 2005. u Holandiji i Francuskoj o Evropskom ustavu; u Irskoj 2008. o lisabonskom ugovoru; u Grčkoj 2015. o merama štednje koje su nametale EU, MMF i ECB. Septembra 1992. na referendumu o ugovoru iz Mastrihta u Francuskoj 51 posto birača bilo je za a 49 protiv Protiv su bili manje obrazovani i oni sa nižim primanjima, nezaposleni i oni koji se osećaju napuštenim i žive u strahu od budućnosti. Za su, pak, bili birači koji pripadaju obrazovanijim slojevima društva sa visokim primanjima i profesionalci koji žive u metropolskim regijama. Dve petine onih koji su glasali protiv smatrali su da će uz jedinstvenu valutu Nemačka dominirati evropskom makroekonomskom politikom i da evro neće dovesti do ekonomskog pariteta Francuske sa Nemačkom. Na referendumu o Ustavu Evrope 2005 u Francuskoj 55 posto birača je bilo protiv, a 45 za. U Holandiji rerezultat je bio 62 posto prortiv, a 38 za. Za bregzit na referendumu u Britaniji 2016. bile su gotovo identične društvene grupe kao one koje su 1992 u Francuskoj bile protiv Mastrihta. Obični ljudi misle da EU radi protiv njih.
Iako su u Francuskoj i Holandiji birači odbili projekat Evropskog ustava, nekoliko godina kasnije gotovo identičan tekst usvojen je kao lisabonski ugovor. Žan Klod Junker tada je rekao da ne postoji demokratski izbor protiv evropskih ugovora. Posle refernduma u Francuskoj i Holandij 2005. komesar Ginter Verhojgen izjavio je: “Ne smemo popustiti pred ucenama”. Tekst osnivačkih ugovora namerno je zakomplikovan kako bi bio nerazumljiv biračima. Italijanski političar Đuliano Amato, koji je bio potpredsednik Konvencije za budućnost Evrope koja je izradila nacrt Evropskog ustava, govorio je da će birači tražiti referendum ukoliko razumeju tekst u prvom čitanju.
Birači su decenijama pasivno posmatrali proces evropskih integracija, a kad su se uključili u debatu, integracije su se našle u krizi. Tehnokratske elite bez demokratskog legitimiteta nisu sposobne da obezbede jako političko liderstvo koje bi moglo da utiče na preferencije ljudi putem ubeđivanja i argumenata.
Budući da ne postoji demokratska arena unutar koje bi birači mogli da izraze svoje nezadovoljstvo radom evropskih institucija, oni se okreću protiv EU u celini. Taj nedostatak otvorio je prostor za bujanje ultradesnice, tako da je danas demokratija u EU dvostruko napadnuta: od strane evropskih oligarhija i autoritarnih nacionalističkih lidera. Slabosti institucionalne strukture EU i gubitak poverneja u tradicionalne partije omogućili su ultradesnici da se predstavi kao jedini stub nacionalne odbrane. Naciju ona shvata kao večnu, sudbinsku, moralnu i esencijalnu političku zajednicu, koja mora da bude odbranjena na kulturnom i socioekonomskom planu, ukoliko je neophodno i silom. U Briselu je koncentrisana bezdušna tehnokratska mašinerija, govore ultradesničari, protiv koje se treba boriti mobilizacijom kulturnih vrednosti. EU oni predstavljaju kao stranu vladavinu od koje naciju mogu osloboditi samo jako vođstvo i država.
Obično se dešava da tribalizam jača kada je šira politička struktura u krizi. Umesto da suzbije nacionalizam, Unija ga je ojačala.
Evropsko pravo ima primat u odnosu na pravne poretke država članica, a nema demokratski legitimitet. U sistemu vlasti EU posebno je problematična pozicija Evropskog suda pravde. Ovaj sud svojim odlukama još iz šezdesetih godina proglasio se nadležnim da stavlja van snage odluke država članica koje nisu u skladu sa osnvačkim ugovorima i drugim aktima EU. On deluje kao ustavni sud bez nacionalne vlade, ustava i kohezivne nacije. Svojom jurisprudencijom Sud emancipuje ekonomske slobode u EU od standarda uspostavljenih nacionalnim ustavima. Njegova uloga je kreiranje novog pravnog poretka koji odogovara krupnom biznisu sudskim odlukama.
EU se nikad nije potvrdila kao supersila u međunarodnim odnosima. Ona nema svoju vojsku, nije država jer nema legitimni monopol fizičke sile. Iako je Unija stvorena da bude najkonkurentnije tržište, ona u privrednom rastu nikad nije nadmašila druge ekonomije razvijenog sveta. Nema evidencije o tome koliko su, i da li su, integracije doprinele ekonomskom uspehu u Evropi posle Drugog svetskog rata. Istraživači, ipak, ističu da je EU regulatorna super sila budući da se pravila koja ona utvrđuje uvažavaju u celom svetu. Preduzeća izvan Unije koja žele da budu prisutna na jedinstvenom tržištu moraju da poštuju njene norme.
EU se pokazala kao krajnje neuspešna u situacijama ekonomskih i političkih kriza: tokom balkanskih ratova devedesetih, finansijske krize 2008, ukrajinske krize, migrantske krize, pandemije virusa kovid -19 itd. Ni delovanje preko supranacionalnih institucija, ni donošenje odluka putem sporazumevanja nacionalnih vlada, nije bilo efikasno. Tokom kriza odluke su ugalavnom donošene mimo osnivačkim ugovorima predviđenih mehanizama. Tako, na primer, ogromnu moć ima neformalna gurpa ministara finansija iz zemalja koje su deo evrozone. Ovo telo, tzv. Evrogrupa, donosi sudbinske odluke za narode, a deluje bez ikakvih propisanih procedura. Tokom pandemije virusa kovid-19 države su masovno kršile obaveze iz ugovora.
Zbog institucionalnih defekata EU je najsporije regovala tokom pandemije virusa korona. Dok su velike države, poput SAD, brzo delovale i upumpavale u svoje ekonomije trilione dolara kako bi se izbegao ekonomski kolaps, briselska birokratija bila je blokirana. Čak i predsednici vlada najpogoženijih država
davali su oštre izjave kojima su upozoravali Evropsku komisiju da mora hitno reagovati. Bilo je očigledno da će pandemija još više produbiti jaz unutar EU između Severa i Juga. Korona je najviše pogodila države koje od ranije imaju neodrživ javni dug, poput italije i Španije. One nemaju monetarni suverenitet i ne mogu da se zadužuju kod svojih centralnih banaka, ali ni na finansijskim tržištima pod povoljnim uslovima. Nemačka je brzo reagovala i već tokom proleća otpočela sa realizacijom programa pomoći svojoj privredi i stanovništvu, koji iznosi preko jednog triliona evra. Ali, najmoćnija država u Evropi nema problema sa zaduživanjem. Njene državne obveznice predstavljaju najbolje hartije od vrednosti, ona može da se zadužuje po negativnim kamatnim stopama. Sigurnije je imati te obveznice nego evre ili dolare.
U vreme kada je pandemija bila na vrhuncu, jedina mogućnost da EU pomogne Italiji, Španiji i drugim prezaduženim državama bili su programi koji postoje
unutar Evropskog mehanizma za stabilnost (ESM). Radi se o finansijskoj instituciji koju čine članice evrozone, koja pomaže državama koje su u finansijskim teškoćama tako što im odobrava kredite pod uslovima koji su povoljniji nego na finansijskim tržištima. Radi se o nekoj vrsti evropskog MMF-a. Zauzvrat, država koja se nađe u takvoj situaciji mora prihvatiti strukturne reforme. Ukupan budžet ovog mehanizma je 700 milijardi evra. Najveći deo ostvaruje se na finansijskim tržištima. Osnivački udeo vlada je 80 milijardi (Nemačka 27 posto, Francuska 20 posto Italija 18 posto). Ovakvi krediti samo bi povećali javni dug već prezaduženih država.
Kada su sukobi oko programa za rešavanje krize počeli da ugrožavaju sam opstanak EU, lideri država članica konačno su 21. jula 2020. usvojili paket pomoći od 750 milijardi evra. Novac će biti pribavljen tako što će se Komisija zadužiti na finansijskim tržištima, a dug će biti otplaćivan iz EU budžeta. Bespovratni grantovi koje će dobiti države iznose 390 milijardi evra, a zajmovi 360 milijardi. To znači da će članice EU morati u narednom periodu da povećaju svoje doprinose EU budžetu. Realizacija programa još nije počela, a i dalje se vode rasprave da li je raspodela sredstava odgovarajuća.
Usvajanje ovakvog programa predstavljalo je veliko izneneađenje budući da su se severne, bogate države, ranije oštro protivile zajedničkom zaduživanju. Smatralo se da će Nemačka radije napustiti evrozonu nego što će prihvatiti tu opciju, zato što bi na kraju ona, možda, morala da vraća dugove mediteranskih zemalja. Osim toga, pitanje je da li je postignuto rešenje u skladu sa osnivačkim ugovorima po kojima budžet EU mora biti izbalansiran.
Sličan problem postojao je u SAD krajem XVIII veka. Više saveznih država nije moglo da otplati obveznice iz vremena Rata za nezavisnost. Kako bi problem bio rešen, na insistiranje minisrta finansija i jednog od “očeva osnivača” Aleksandra Hamiltona, 1790. usvojen je zakon kojim je federalna vlada preuzela dugove federalnih jedinica ( Funding Act of 1790 ). Da bi se obezbedila neophodna finansijska sredstva, uvedeni su novi federalni porezi, između ostalog, i na viski. Nekim državama, poput Virdžinije, koje su već bile otplatile svoje dugove, takvo rešenje nije odgovaralo. Došlo je i do tzv. “Viski ustanka”. Smatra se da je odluka o preuzimanju državnih dugova od strane federalne vlade odlučujuće uticalo na uobličavanje američkog federalizma.
Da li je u EU moguće takvo rešnje, tj da Nemačka, Holandija i druge bogate države otplate mediteranske dugove? Odgovor je svakako odričan. Tako velike odluke moguće su samo u homogenim političkim kulturama. Evropski Fond za obnovu (Recovery fund) iznuđeno je rešenje kako bi se strasti smirile i Unija očuvala na kratak rok. Englezi bi rekli: šutiranje konzerve niz ulicu.
Virus korona još jednom je pokazao koliko su izraženi institucionalni nedostaci unutar EU i koliko su nepomirljivi sukobi interesa. Politička tvorevina koja nije država nije sposobna da reaguje u izvanrednim situacijama kada je to neophodno. Pandemija je zapretila da potpuno uništi legitimitet Unije zbog njene nesposobnosti i nespremnosti da pruži pomoć u situaciji iznenadne biološke opasnosti. Nacionalne države bile su efikasnije. Još jednom se pokazalo koliki je zanačaj monetarnog suvereniteta.
Ne postoje moćne političke snage koje bi mogle da izvedu reforme EU. Unutar postojećih institucionalnih aranžmana nedostaju demokratski mehanizmi pomoću kojih bi se EU mogla promeniti na korist običnih ljudi. U dosadašnjem toku napredovanje integracija obično je usledilo zbog spoljašnjih pritisaka.
Programe za transformisanje Unije u pravu federaciju podržavaju uglavnom samo levoliberalno orijentisani intelektualci bez političkog uticaja. Jedna od ideja je konstituisanje evrozone kao transferne političke unije sa demokratskim političkim sistemom poput onih u klasičnim federacijama. Fiskalni transferi su ekonomski neophodni, jer bez njih tržišni mehanizam ne može da opstane. Kako se moglo videti iz grčke krize, bogate države kategorično su protiv takvih mera. Istorijsko iskustvo, nažalost, pokazalo je da se socijalna solidarnost ne može proširiti izvan okvira nacionalne države. Postoji i desni koncept po kome EU mora postati manja i homogenija, što bi omogućilo jače neoliberalne integracije. Ideja o Evropi sa dve brzine znači da bi postojalo čvršće integrisano jezgro koje bi činile najbogatije države i kolonijlano podređena periferija.
Radikalni levičari uglavnom smatraju da evropske integracije ne predstavljaju internacionalizam koji bi progresivne snage trebalo da podrže. Grčka kriza srušila je mit o EU kao demokratski organizovanoj zajednici ravnopravnih naroda. Radi se o imperijalnoj tvorevini koja se prema malim državama i narodima i alternativnim političkim pokretima odnosi brutalno i arogantno. Svaka vlada koja bi pokušala da dovede u pitanje neoliberalni konsenzus bila bi onemogućena odlukama Evropskog suda pravde i ECB. Raskid sa neoliberalizmom nije moguć bez raskida sa EU, smatraju radikalni levičari. Radi se o instituciji koja je i stvorena da bi bile onemogućene progresivne politike u Evropi.
Sukob društvenih klasa u industrijskom kapitalizmu dobija svoje trajne institucionalne forme samo u demokratski konstituisanim nacionalnim državama. U postojećoj Uniji važnije su podele između severnih i južnih država nego političke podele na levicu i desnicu. Ne postoje nadnacionalne političke snage koje bi bile u stanju da u drugi plan potisnu podele između država. Ako levica krene od pretpostavke da svako pozivanje na naciju neminovno proizvodi nacionalizam, rasizam, ksenofobiju, imperijalnu i kolonijalnu nostalgiju, osuđena je na marginalizaciju, jer ostaje bez dodira sa radničkom klasom i širim slojevima. Internacionalizam mora biti konkretan, ne sme zaobilaziti nacionalni nivo na kome se odvijaju klasne borbe. Demokratija nije moguća izvan okvira nacionalne države, nacionalni i socijalistički ciljevi su kompatibilni.
Cilj evropskih integracija je klasni rat protiv siromašnih i vraćanje na model kapitalizma XIX veka. Preko supranacionalnih političkih tovorevina evropske neoliberalne elite nastoje da ponište kapacitete države za vođenje progresivnih politka, da slome demokratiju i obezbede akumulaciju bogatstva na štetu radnih slovjeva stanovništva.
Proevropska levica zagovara koncept socijalne Evrope koja nije samo scena za neograničenu konkurenciju i za mobilnost faktora proizvodnje nego u isto vreme i zaštita za žrtve tržišne konkurencije. Takvi ciljevi ne mogu se postići na nacionalnom nivou, jer su države članice i same uključene u konkurentnu borbu u kojoj one na izazove reaguju redukovanjem poreza i socijalnih troškova. Država blagostanja mora da bude usidrena u ustavno rekonstituisanoj nadnacionalnoj evropskoj političkoj tvorevini. Ukoliko do toga ne dođe, narodi i njihove države plivaće kao drvo na talasima prekograničnog neobuzdanog tržišta.
(Autor je politikolog iz Zrenjanina)
Naslovna fotografija preuzeta sa https://www.economist.com/img/b/1280/720/90/sites/default/files/images/print-edition/20200905_EUD000_0.jpg
