Navigacija
Novi magazin, Beograd, br. 710, 2024.
Đokica Jovanović
Dirigovano ludilo i blesavilo
Poblesavismo lupajuči po tastaturama, kao što se nekada na hektolitre arčilo mastilo i štamparska boja. I? Ništa. Skroz na skroz ništa. Jer, obračajući se pisanom rečju onima koji su organski nepismeni, koji ništa ne čitaju, koji, recimo, odbacuiju latinicu, pa grdan broj njihove dece, kada završe osnovnu školu, ne znaju ni svu ćirilicu. Pitajte profesore u srednjim školama, ako su voljni da javno govore.
Tako je Majakovski zavapio kada je revolucija počela da ždere samu sebe: „Kako u odebljalo uho da utisnem tihu reč?“. Tako i mi grcamo svedočeći kako demokratija u našoj zemlji već decenijama ždere samu sebe. Sa jednim manjkom, naša demokratija nema i neće imati svoje pesnike. Reč demokratija ne stavljam u navodnike. Jer, nije jedan belosvetski diktator seo u presto u okrilju demokratske procedure. Ne treba ih pominjati? Odveć dobro su znani.
To je zato što je preovlađujuće zdravorazumsko mišljenje u našoj zemlji da naša demokratija na vlast postavlja „jake i poštene političare, koji znaju šta i kako treba raditi“. Uopšte ne treba ići, kako se obično misli, u prigradske birtije da bi se ovakav stav mogao čuti. U birtijama nije ni nastao. Nastao je u našim akademijama, intelektualnim prestoničkim salonima, partijskim centralama. Poglavito kod onih koji dobro poznaju „mudrost našeg narodnog čoveka“. Nikada ne zagacavši blatnjavom brazdom u njivi. Nikada ne pomogavši ijednom običnom narodnom čoveku u nevolji. Cipelice im čiste i uglancane. Kravata uredna. E pa, mudrost narodnog čoveka je, kao tvrdi odgovor, počela da se valja skverovima, ulicama, seoskim zabranima. Ta vrela magma vulkana Srbija će tek prasnuti erupcijom. Stavom, rečju, nepristajanjem, otporom. možda će, za sada, masivnim i masovnim pritiskom biti umirena. Ali, tek za neko vreme. Do još silnije erupcije. Naša stvarnost je stvarnost sabijene opruge. Kad-tad, sabijena opruga će odskočiti. Što je tvrđe i duže sabijana, njen prasak će utoliko biti jači.
Svaka nekontrolisana oligarhija u strepnji za očuvanje svojih položaja, privilegija, svojih agresivnih instikata… gomila, koncentriše dokle god može, svoj pritisak. Baš to ludilo i blesavilo politike je eklatantan impuls tragične političke gluposti, koju porađa animalni instikt za ždranjem i zgrtanjem. Nije ovde reč o gluposti kao o mentalnoj insufijenciji. Već o gluposti kao socijalnoj (političkoj) insuficijenciji. Od ove gluposti, pokazuju i vreme i povesnost, patili su i pate i neki nadprosečno inteligentni vladari. Tada satiranje racija postaje stvar propagandne „političke mudrosti, snage, doslednosti“. Krleža je pre jednog veka zapisao: „Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično. Glupost se je zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima, glupost nosi zlatne lance lordmajorske i zvekeće ostrugama i kadionicama, glupost nosi cilindar na svojoj veleučenoj glavi… Naš domaći, autohtoni, takoreći, narodni i rasni homo cylindriacus, dakle, koji stoji po pravilu uvijek na čelu jedne ljudske ustanove, misli u sjaju svoga građanskog dostojanstva o sebi ovako: u ime sedam hiljada doktora naše cilindraške znanosti, ja stojim na čelu te iste naše znanosti kao njen najučeniji predstavnik, svakoga poštovanja najdostojniji!“
Irish World and Industrial Liberator, February 1, 1879. │ cartooningcapitalism.com/cartoons-for-socialism
Radnik: „Pošto javnost može suditi o meni na osnovu vaše slike, gospodine Kapital, budite pažljivi da bude verodostojna.“
Iskreni umetnik: „Oh, naravno! Neću vas pogrešno predstaviti, gospodine.“
O revoluciji oligarhija ne zna ništa. Skučenog horizonta i prignječenog mozga. Oni u njoj vide samo oružje i prasak pušaka.
Revolucije se, počesto, dešavaju bez ispaljenog kuršuma. Ne znaju oni da istorija beleži i „revolucije bez krvi“. E, te revolucije su najopasnije, jer su najdelotvornije. A njene tekovine najdalekosežnije i najtrajnije. Možda je u Srbiji na delu začetak baš takve revolucije. Nevolja je u tome, što se ona, u svojoj punoći, vidi tek kada dâ plodove. Kada se ugasi. A onda je za oligarhiju dockan. To je ono kada ljudi okrenu leđa i krenu svojim poslom, osim u samoodbrani.
Više dirigovano ludilo i blesavilo ne deluje onako kako kreatori očekuju. Preobražava se u neveselu, strašnu burlesku.
Što su gromoglasniji patriotstvujušči uzvici, što su veći transparenti o „odbrani srbstva“ (koji, ipak, ne predstavljaju ništa više od vašarske halabuke i pirotehnike), utoliko je mnogi običan, konkretan Srbin prepušten samom sebi, bez ikakve podrške i zaštite od strane nacionalne države i narodnih „pregalaca“. Konkretan čovek nije praktični subjekt tzv, nacionalnog interesa. Najstrašniji rezultat ovakve vladavine je u tome što i deca ubijaju decu. Tu je tamno dno.
E pa, revolucije ne izbijaju iz besa, niti iz ćežnje za demokratijom, već iz bezneđa i očaja. Ma koliko oligarhija žestoko i „dosledno“ blatila revoluciju nikako da shvati da je upravo krimininalizovana oligarhija rodno mesto revolucije. Obespravljeni i uniženi su poslednji koji zazivaju i žele revoluciju. Ali nikako i nikada oligarhija neće shvatiti da je revolucija flagelacija koju su sami sebi priredili.
A ova i ovakva oligarhija, bacajući anatemu na revoluciju, baca anatemu na samu sebe. Kapitalistička klasa je revolucijama osvajala vlast. Od Engleske, Holandije, Francuske… Pa ustanička buna 1804, koju Ranke naziva „srpskom revolucijom“, nije imala komunistički karakter, već ranokapitalistički. U kome, suštinski nepromenjenom, i dan-danas gaca Srbija. Dakle, naša buržoazija i njena nomenklatura bi da drže Srbiju u okrilju prve polovine 19. veka. Koliko je bio blagorodan taj kapitalizam iza srpskih ustanaka, beleži Vuk Karadžić, između ostalog, i ovo: „Za vreme Đakove bune, početkom 1825. godine, pobunjenici su održali skupštinu u Topoli i uputili Milošu svoje molbe i želje: da se ukine ‚kneževski zulum‘… da su porezi gori nego u agarjansko (tursko – prim. moja) vreme…; harač se udara ne pitajući narod; uvedeni su ‚đumruci (carina, trošarina – prim. moja), koji nisu bili ni pod kojom verom…‘; plaćanje skelarine na Moravi razdvojilo je narod: ‚sastati se ne mogu‘; zbog nameta su i mehane po drumovima ili u selima zatvorene“. Isto, ili, blaže rečeno, skoro isto. I tad i sad. Eto, oligarhija zaziva revoluciju, pa bedu, krivnju, baca na one koji revoluciju uopšte i ne pominju.
Ako ovakav sistem nije predrevolucionarni, onda se niti vidi, niti zna kakav on jeste.
Sada, ko su najžešći, najtužniji, zaboravljeni gubitnici u ovom karakazanu? Oni koji su najžešće eksploatisani. Oni koji drhte nad svvakom korom hleba za porodicu i za sebe.
Radnici u dušegupkama (tzv. fabrikama) njihovim poreskim novcem plaćenim, podmićenim, korumpiranim. Tranzicija je donela tu nevolju i nesreću. Ginu rudari, zidari, motači kablova, umiru radnice za mašinskim strijem, gube život ljudi na železničkom stajalištu, žena pogine od otpalog točka sa gradskog autobusa… do poslednje najstašnije nesreće u Novom Sadu oligarhija je uspevala da tragedije, za koje je odgovorna, pa često i kriva, pomete pod tepih. A prethodne nevolje, još od početka ovog veka kada su radnici bez posla, u očajanju, sekli vlastite prste; kad je onaj radnik izvršio samoubistvo, potpuno satrven glađu svoje porodice; kada je radniku u štrajku u Domu sindikata prepuklo srce… itd, itd, su sasvim zaboravljene.
Ili. Kako žive ljudi u romskim sirotinjskim naseljima. Čuo sam u jednom romskom domaćinstvu da su pacovi odgrizli uvo detetu. Da li treba da navodim druge primere ljudske patnje?
Politička klasa, država, kobajagi institucije… niko ništa. O ovoj nevolji se tek tu i tamo progovori „sa razumevanjem“. Jer, i sirotinja glasa. I prodaje glas za sitniš. A nevolja, tuga, beznađe… se samo gomilaju i gomilaju. Zarad ždranja i zgtanja.
Nismo se mi samo nagnuli nad ambis. Niti visimo nad njim. Već strmoglavo padamo u ambis ubrzanjem sopstvene zloćudne gluposti – pa, u to ime, i deca decu ubijaju.
P. S. Pošto je tekst pisan prošle nedelje, kao profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji, dodajem sledeće:
Podržavam studente Beogradskog, Novosadskog i Niškog univerziteta u njihovoj borbi za čovečnost i istinu.
I od sveg srca podržavam studente s njihovog i mog Odeljenja za sociologiju.
