Navigacija
Miroslav Samardžić –
Nije dovoljno da samo lekari i biolozi govore o aktuelnoj pandemiji. Potrebno je odgovoriti i na pitanje zašto je većina razvijenih država kolabirala u situaciji kada je njihovo delovanje najpotrebnije. Razlog je neoliberalni koncept društvenog sistema.
Kriza 2008. nije u potupnosti diskreditovala hegemoni narativ neoliberalne globalizacije. Krtičari neoliberalizma uglavnom se oslanjaju na analize tržišnog fundamentalizma koju je razvio ekonomski istoričar i antropolog Karl Polanji. U najpoznatijem delu Velika transformacija iz 1944. on je razmatrao posledice komodifikacije svih ljudskih delatnosti.(1)
Širenje robno-novčanih odnosa na sve pore društva dovelo je do nastanka kontrapokreta koji je zaštitio društvo od potpune komercijalizacije. Najpre sindikati, a potom i radničke političke partije ograničili su i obuzdali destruktivno delovanje tzv.slobodnog tržišta. Da taj kontrapokret nije nastao, tržište bi uništilo društvo. Slobodno tržište je utopija, smatrao je on, ono nije oduvek postojalo. U pretkapitalstičkim društvima tržište je bilo marginalno, nije bilo dominantna forma društvene organizacije. Ekonomija je uvek uklopljena u društvo, u ranijim formacijama ona je bila ograničena moralnim i običajnim normama i političkim ciljevima.
U jednom predavanju iz 1947. na koje je nedavno skrenuo pažnju Volfgang Štrek, Polanji je predložio kako bi trebalo da izgleda svetski poredak posle rata.(2)
Prvi i Drugi svetski rat uzrokovali su slom sistema nastalog u XIX veku, poražene su univerzalističke ideologije: tržišni fundamentalizam, fažizam i internacionalistički komunizam.
U SSSR-u univerzalistička ideologija svetske revolucije zamenjena je regionalnim konceptom socijalizma. Pobeda staljinizma nad trockizmom značilia je promenu spoljne politike od rigidnog univerzalizma koji je polagao nade u svetsku revoluciju ka regionalnoj izolaciji. Polanji je smatrao da je era dominacije liberalne slobodne tržišne privrede, koja je uzrokovala katastrofe XX veka, definitivno prošla. Umesto ideje o univerzalnom društvu predlagao je regionalni sistem država koje koegzistiraju jedna pored druge.
U svojim predviđanjima Polanji je pogrešio. Od sedamdesetih godina prošlog veka neoliberalni koncept postaje dominantan i dalje se žilavo održava. Svet je integrisan u jednu proizvodnu jedinicu, granice su porozne, države, posebno slabije, izgubile su mogućnost da kontrolišu ekonomske i društvene tokove na svojoj teritoriji. Po staroj doktrini o komparativnim prednostima, svaka privreda treba da se specijalizuje u delatnostima u kojima je najproduktivnija, a slobodna trgovina i svetsko tržište omogućuju neometan protok roba, usluga i kaptala. Ključne lokalcije ovog sistema su umreženi globalni megalopolisi, odvojeni od svoje nacionalne okoline. Tradicionalne suverene nacionalne države su prevaziđene, na njihovo mesto dolaze subnacionalni regioni koji, po tom konceptu, predstavljaju,najbolji politički okvir za privredni razvoj. Tako svaki od sedam milijardi ljudi može, navodno, danas da dobije sve što mu treba, po najnižim cenama, ali samo pod uslovom da se ne stavljaju veštačke barijere na tržištu koje ometaju njegovu automatsku samoregualciju. Cenovni mehanizam omogućava ekonomsku ravnotežu, saglasnost ponude i potražnje. Polanji je ukazivao da ovakav sistem ne može da postoji zato što razara društvenu supstancu. Komercijalizacija ljudskog rada i prirode dovode do uništenja društva i okoline. Privreda treba da bude podređena društvenim ciljevima, a ne proizvodnji profita.
Polanji je posvetio posebnu pažnju posledicama koje je širenje tržišta izazvalo u nekapitalističkim, tradicionalnim društvima. To je dovelo do dezintegracije kulturnog okruženja tih društava, do smrtonosne povrede ustanova u kojima je otelovljena njihova egzistencja. Rezulatat je bio gubitak samopoštovanja i moralnih normi. U zajednicama u kojima se širo kapitalizam dolazilo je do uništavanja društvenih i političkih uslova egzistencije. Kultura porobljenih naroda nije više nudila nikakave ciljeve vredne napora ili žrtava. Život u kulturnoj praznini i nije život, ističe Polanji.
Očekivanje da će ekonomske potrebe automatski ispuniti tu prazninu i učiniti da život izgleda moguć osporavaju antropološka istraživanja. Antropolozi su opisivali pripadnike domorodačkih zajednica koje su bile razorene uvođenjem tržišnih odnosa kako umiru od gladi ležeći pored reke pune ribe. Margaret Mid je zaključila da su ciljevi radi kojih će pojedinci raditi određeni kulturom i nisu reagovanja organizma na spoljnu kulturno nedefinisanu situaciju kao što je jednostavna nestašica hrane.
Katastrofa domorodačkih društava bila je neposredan rezultat brzog i radikalnog sloma osnovnih ustanova tih životnih zajednica, smatra Polanji. Nagla promena društvenih odnosa, “šok terapija”, kako bi rekli neoliberali, poništava sve organske oblike egzistencije, razara sve neugovorene veze između pojedinaca, sprečava njihovo spontano ponovno oblikovanje kao i stvaranje ustanova prema vlastitim sklonostima i slobodu da se oblikuje nacionalni život prema svojoj volji.
Filozofkinja Nensi Frejzer zamerala je Polanjiju da je idealizovao tradicionalne zajednice i ignorisao krute hijerarhije koje u njima postoje. Uvođenje tražišta, smatra ona, dovelo je, pored negativnih posledica, i do emancipacije od stega tradicije.(3)
Polanji je vrlo dobro znao da kontrapokret protiv tržišnog fundamentalizma ne mora nužno biti progresivan. Fašizam je jedan od kontrapokreta. On nastaje zato što je kapitalizam nespojiv sa demokratijom. Radnička klasa uspela je svojom borbom da iskoristi političke institucije kako bi popravila svoj socijalni položaj. Fašizam je odgovor buržoazije na taj kontrapokret radničke klase čiji je cilj kapitalizam bez demokratije.
Da li je šok terapija primenjena u istočnoevropskim državama posle pada Berlinskog zida, a u Srbiji posle 2000. imala za cilj da dovede do brze promene sistema i stvaranja efikasnije privrede ili je cilj bio kolonijlano podjarmljivanje tih društava?
Kriza 2008. pokazala je svu iracionalnost ovog sistema. Države su lišene mehanizama pomoću kojih mogu da ublažavaju efekte eksternih šokova na svoje privrede, finansijska kriza širila se po celom svetu brzinom protoka digitlanih informacija. Ove godine jedna nova pošast širi se još ubojitije, pandemija izazvana korona virusom. Da bi globalizovana ekonomija funkcionisala neophodno je omogućiti veliku pokretljivost ljudi na širokom prostoru, što pogoduje i širenju virusa. Proizvodni sistemi su isprepleteni, kad jedna od ključnih lokacija ispadne iz pogona posledice se osećaju svugde. Kao što nemaju mogućnost da suzbijaju ekonomske krize, države su nesposobne i da suzbijaju epidemije. Razoreni sistemi javnog zdravstva koje se sve više komercijalizuju i privatizuju nisu pripremljni za odbranu društva od velikih epidemija, već se sve više specijalizuju za lečenje bolesti bogatih ljudi koje donosi dobru zaradu. U aktuelnoj pandemiji za sada najgore prolaze one članice EU koje su najviše stradale i u ekonomskoj krizi: Italija i Španija. Savremena Kina nije prihvatila neoliberalne dogme, nije uništila kapacitete svoje države, zbog toga je i bila sposobna da munjevito reaguje. Nemačka se uspešno bori sa pandemijom, ona je očuvala svoju državu, ali tako što je razarala tuđe. U EU ona ima hegemonu poziciju i jedna je od retkih koja od nje izvlači veliku korist, na štetu naročito mediteranskih zemalja.
Suverenitet ne znači samo sposobnost neke države da se suprotstavi stranoj agresiji. On znači mnogo više od toga, svaka država mora biti sposobna da u situaciji velikih katastrofa samostalno omogući preživljavanje svog stanovništva.
Ona mora da bude strateški orijentisana, mora biti sposobna da odbrani društvo od nepredvidivih katastrofa. Ne sme se sudbina društva prepusti ćudima tržišta.
Otuda sve privredne delatnosti ne smeju biti organizovane isključivo na tržišnim principima. Na nacionalnom nivou treba održavati u životu sve delatnosti koje su neophodne za opsatanak stanovništva u kriznim situacijama.. Treba osnovne lekove samostalno proizvoditi, bez obzira na to što se na svetskom tršištu mogu kupiti jeftiniji. Srbija se, po neoliberalnim preporukama, danas specijalizovala za proizvodnju setova automobilskih kablova, a izgubila je industrijske grane čije postojanje je neophodno u sitaciji u kojoj se danas nalazimo. Nedostaju čak i zaštitne maske čija proizvodnja svakako nije tehnološki komplikovana.
Nije dovoljno samo da ova epidemija prođe, moramo se borti protiv mnogo opasnije pandemije koju izaziva liberalni virus, kako bi rekao Samir Amin.(4)
Svet ne može biti organizovan kao jedna proizvodna jedinica i jedno društvo. Moraju se respektovati kulturne razlike, priznati da u isto vreme mogu postojati raličiti društveni sistemi. Ekonomije ne smeju biti organizovane na neoliberalnim principima, jer se tako onemogućava opstanak društava.
Neoliberalni odgovor na aktuelnu pandemiju je maltuzijanski. Pristalice ove doktrine nju vide kao dobrodošli mehanizam koji će svetski ekonomski sistem osloboditi od onih ljudi koji više, zbog svojih godna, nisu produktivni. Mladi su jedini u stanju da izdrže uništavajuću dinamiku savremenog kapitalizma. Iz radnog procesa ispadaju stariji od pedeset godina. Prema neoliberalima, oni čine suvišno stanovništvo, ljudski otapd koji se ne može eksploatisati. Kao što slobodno tržište usaglašava ponudu i potražnju tako i pandemije oslobađaju ekonomije od socijalnih balasta koji nastaju zbog postojanja starih i bolesnih. Polanji je odavno pokazao da će takav sistem uništiti društva.
Srbija se sa pandemijom suočila sa razorenom državom, zdravstvenim sistemom koji je odavno pred kolapsom i društvom koje je deklasirano naglom promenom. To su rezultati neoliberalne tranzicije. Korona virus opominje da je neophodna promena sistema. Ukoliko do nje ne dođe, umiraćemo, kao domoroci, pored reke pune ribe.
1. Karl Polanji, Velika transformacija, Beograd, 2003
2. Karl Polanyi, Universal Capitalism or Regional Planning?, u knjizi:
Economy and Society: Selected Writings, by Karl Polanyi, Polity, 2018;
Wolfgang Streeck, The International State System after Neoliberalism: Europe between National Democracy and Supranational Centralization, Crisis and Critique 7 (1), 2020, 214-234.
3. Nancy Fraser, A Triple Movement? New left Review, May–June 2013.
4. Miroslav Samardžić, Liberalni virus,http://starisajt.nspm.rs/Prikazi/2006_amin1.htm
Zrenjanin,
22.3.2020.
