Navigacija
Autor: Đokica Jovanović
U poslednje vreme je sve vidljivije jedno dugotrajno tinjajuće nezadovoljstvo. Sve češće se u tzv. unutrašnjosti mogu čuti glasovi nezadovoljastva zbog jake centralizacije, tj, „beogradizacije“ Srbije. Čovek ne može a da se ne pita, naizgled cinično, ako je u Srbiji sve mimo Beograda „unutrašnjost“, onda je, kako je znao da kaže moj drug Milosav Jukić, Beograd spoljašnost.
Pre više od deset godina je objavljena štura i nezanimljiva vest, koja, eto, nije pobudila pažnju javnosti, o tome da „su započeti razgovori predstavnika pokreta za 16 srpskih gradova, među kojima su Novi Sad, Niš, Čačak, Kruševac, Kragujevac, Novi Pazar, Leskovac, Subotica… u Kraljevu. Sudeći po broju prisutnih znatiželjnika u velikoj dvorani bioskopa ‚Kvart‘, političari 16 gradova uspeli su da za svoje ideje zagreju veliki broj građana širom Srbije. Još, međutim, nije doneta odluka o ujedinjavanju, ali gotovo da nije bilo glasa protiv da se osnuje Pokret za Srbiju…“ O kakvoj ideji je reč? „To, u najkraćem, znači da Beograd treba ‚što više razvlastiti‘ i na taj način decentralizovati vlast“ (Provinciju muči besparica, Glas javnosti, 30. 1. 2008).
Na prvi pogled, razlozi su višestruki i, manje-više, očigledni. Nabrojaću neke:
Ovde se odmah vidi da je centralizacija shvaćena kao metropolizacija. Ili, pojednostavljeno: sav društveni život monopolizuje Beograd. Otuda dolazi izraženo nepoverenje „unutrašnjosti“ prema svemu što je „beogradsko“. Otuda se u ravni svakodnevnog života reflektuje (više latentno, no manifestno) nepoverenje između žitelja provincije i Beograda. Poodavno je rođena kultura nepoverenja.
Nego, da vidimo šta je to provincija? Osnovno ili prvo značenje valja potražiti u latinskom jeziku – provincija (lat. provincia [ae]) je pokrajina (u političko-administrativnom smislu) (Branislav Grujić). Ali, zanimljivo je i ovo značenje: „Provincija; …2. dio administrativne podjele teritorije u unitarnoj državi; 3. u širem smislu dijelovi teritorija nekoga društva koji se nalaze u sklopu glavnoga grada te države ili drugih njezinih metropola (kurzivi – moji) kao i područja koje gravitira na ove“ (M. Bosanac, O. Mandić, S. Petković).
Ni u jednom od ovih tumačenja provincija se ne razumeva kao područje koje je nužno inferiorno u odnosu na centar. Radi se o administrativnoj podeli teritorije. Nema ni reči o bilo kakvoj kulturnoj, a onda i privrednoj i političkoj insuficijenciji.
U modernom smislu uzev, provincija nije država, ali mnoge funkcije države su prenete iz centra u provinciju. Tako je u slučaju da se radi o ozbiljno uređenoj državi. Priroda decentralizacije je upravo u tome. Regija nije transmisija volje centra, niti je paralelna struktura s državom. Ono što se čini u regiji, ne čini se u državnom vrhu. Radi se o podeli konstitutivnih ovlašćenja između države i regije. Dakle, može da postoji više metropola na području jedne države. Sidnej nije prestonica. Nisu to ni Njujork, ni Lion, ni Sevilja, ni Birmingem, ni Mumbaj, ni Petrograd, ni Šangaj, ni Napulj… ali jesu metropole. Na primer, Vankuver je, administrativni centar (metropola) Vankuverske provincije (Vancouver Province), u kome se obavljaju skoro svi državni poslovi. U ovim gradovima građani nisu molili dozvolu od centralnih vlasti, od glavnog grada, da svoj grad načine metropolom. Nisu kukali nad prestoničkom „nepravdom“, već su delali. Kod nas žitelji regonalnih celina, obrnuto, prevashodno kukaju, a ne delaju.
Punije značenje ovaj pojam (province) dobija u Engleskoj u prvoj polovini XIV stoleća, kao derivat francuske reči province (XIII stoleće), a čija se osnova nalazi u latinskom jeziku. Ovo značenje ukazuje na ondašnju praksu upravljanja na delu teritorije koja je bila u nadležnosti magistrata. U nadležnosti magistrata je, izvorno, bila dužnost da bude mirovni sudija. Docnije su dodati i drugi atributi: sudija, sudsko veće, upravnik oblasti… Ni ovde ne može biti ni reči o inferiornosti u odnosu na centar, iako je provincija, administrativno, podređena centralnoj vlasti.
Prethodnim objašnjenjem želim da skrenem pažnju na to da provincija, izvorno i stvarno, nikako ne podrazumeva podređenost, dirigovani, dozvoljeni, propisani stepen autonomije, podređenost u odnosu na „centar“… Ali, kao što, odveć dobro znamo, stvarnost se ne upravlja prema pravim, istinskim, izvornim, značenjima pojmova kojima istu stvarnost razumevamo, određujemo, definišemo… Tako i u našem slučaju. Metropola ima privilegiju da „isijava novo“ u kulturi, privredi, politici…, a provinciji je (samo)dodeljena uloga (protiv koje ona retko šta iskreno ima protiv) da oponaša zadate modele, da im se divi i – da ih ne razume. Neko će reći da je mnogo značajnih tekovina stvoreno izvan metropole. To je tačno. Tolstoj je najradije pisao u svojoj Jasnoj Poljani; Oksfordski univerzitet nije u Londonu; hrišćanstvo nije nastalo u prestonom gradu koji ima monumentalno državno-hrišćansko znamenje – Trg Svetog Petra, niti su judaizam i islam nastali u prestonim gradovima; Mongoli su na svojim pohodima iz maglovitih i neznanih zabiti azijske stepe pronosili na brzim, žilavim konjima ideje slobodne kulturne razmene i trgovine; džez i bluz su nastali u močvarnom slivu Misisipija…
Pogledajmo sada Srbiju, čeličnom stegom centralizovanu državu, sa samo jednom metropolom. Pitanje slobode (i odgovornosti za slobodu) ponajmanje interesuju onu provinciju u kojoj je palanački duh sve i svja. U kojoj vlada rudimentarna, diletantski idiotizovana, oligarhija. O tome šta je sloboda se zna tako što mucavi glas o njoj dolazi iz metropole.
Beograd, Topčider – Konak kneza Miloša, XIX vek
Ko, dakle, centralizuje Srbiju? Ne čine to obični građani Beograda. Srbiju centralizuju netalentovani prvincijski neotesani partijski karijeristi koji se, na buljuke, trpaju u Beograd i besomučno grabe uticajne, finansijski izdašne, položaje. To su, po svojoj prirodi i znanjima, anonimusi za koje znaju samo njihova avlija i partija. Anonimusi su dok ne ulete na ekrane naše medijske drljavosti. A onda svekolika palanka, po obrascu prestoničke palanke, krene da dahće ustrepalo za njima kao da su kakvi narodni samonikli geniji.
Šta, međutim, čini naša provincija zarad negovanja samosvojnih (provincijskih, lokalnih) tekovina? Umni ljudi, koji žive u palanci, uprkos palanci, palanci ne pripadaju. Nadilaze palanku i zato su, nekako, tuđi – stranci su u svom sokaku. Iskustvo, i znanje, i talenat njihovi nužno nadaleko preleću preko rodnog sokaka. Tuđi su jer „nema sveta izvan duha palanke“, jer je „palančanin, međutim, verniji palanci nego samom sebi“ (Radomir Konstantinović). Pokušajmo da zamislimo kakva bi bila životna sudbina Nikole Tesle da je život proveo u rodnom Smiljanu. Ili Mihajla Pupina da je ostao u rodnom Idvoru. Ili Milutina Milankovića da nije otišao iz rodnog Dalja. Verovatno bi, kao i mnogi neshvaćeni geniji, završili kao seoske lude. Da bi decentralizacija zemlje (naročito u kulturi) bila moguća, nužan je dug i mukotrpan proces raspalančenja i palanke. To je prvi, neizostavan i glavni uslov.
No, posvetimo i dužnu pažnju našoj metropoli. Ovde važi isti uslov. Da bi decentralizacija zemlje bila moguća, nužan je dug i mukotrpan proces raspalančenja centra. Drugim rečima, uz sve pokušaje brzog brisanja otomanske zaostavštine i hitrog ugledanja i kopiranja evropskih običaja i zakona, u svojoj naravi Beograd je bio (bojim se, i ostao) ipak samo centar jedne zaostale, evropske periferne provincije.
Felix Philipp Emanuel Kanitz – Niš, Stambol kapija, XIX vek.
Iza ovakvog stanja stoji, poglavito, kulturno-istorijsko nasleđe. Pogledajmo. U Srbiji, iza oslobođenja od Osmanlija, nije ni bilo gradova poput evropskih koji su već baštinili viševekovno iskustvo borbe za autonomiju u odnosu na feudalne vlasti. Slobodni gradovi Evrope (Venecija, Dubrovnik…) su u slobodi (uslov) stvarali autonomnu gradsku, civilnu kulturu. U Srbiji, pak, to malobrojno palanačko stanovništvo, bez gradske tradicije i bez svesti o autonomiji, nije izgradilo, niti je moglo da izgradi urbani način života, jer je patrijarhalna, tradicionalna kulturna osnova (koja i daje karakter palanci) društva bila dominantna. Dominatna u toj meri da skoro nije bilo razlike između seoskog i palanačkog načina privređivanja i načina života. Običaji koji su se upražnjavali u srpskoj palanci su bili pod jakim uticajem seoske tradicije. Konačno, malobrojni gradovi nisu imali ni dovoljno dugu istoriju, koja je uslov nastanka urbaniteta. I, još važnije, gradska istorija je uslov otvorenosti prema svetu – kosmopolitizmu. „Na kapijama zapadnoevropskih gradova u srednjem veku moglo je biti napisano da gradski vazduh čoveka čini slobodnim. U Istočnoj Evropi ta građanska emancipacija nije bila ista, čak ni kasnije“ (Đerđ Konrad).
Jagodina – Kameni most, XIX vek
To nije sve. Ovde ćemo da osenčimo još neke važne kulturno-isotorijske procese, koji u Srbiji nisu ostavili dublju brazdu. Modernizacijski evropski procesi su tekli mimo dominirajućeg političkog i kulturnog interesa u Srbiji. Pregnuće srpskih „evropejaca“, poput Dositeja Obradovića, Jovana Skerlića, Svetozara Markovića, Dimitrija Tucovića i drugih, nije bitno uticalo na kreiranje kolektivnog kulturnog novuma u Srbiji. „Preorientacije u svim strukturama društva, pre svega na kulturnom i socialnom planu, postala je nužna, ali je nailazila na mnoge prepreke i smetnje – manje u vidljivim oznakama života, koliko u dubljim slojevima mišljenja, vrednosnih predstava i socijalnih odnosa. Nastala je takozvana ‚fasadna modernizacija‘: evropski uzori su preuzeti u odevanju, u arhitekturi, u tehnici i nauci, ali bez preuzimanja odgovarajućeg unutrašnjeg stava prema tim promenama. Vrednosni sistem prošlosti je izgubio svoju snagu, a novi još nije nastao“ (Gabrijela Šubert). U istoriji južnoslovenskih naroda ima malo onih momenata koji su zračili građanskom i individualnom slobodom. Procesi koji su oblikovali političku i socijalnu konfiguraciju Evrope ovde su imali samo bledi odblesak ili su bili importovani na bajonetima tuđih vojski. Primera radi, renesansa je imala značajnijeg odjeka samo u Dubrovačkoj republici. Tekovine građanskih revolucija, posebno Francuske građanske revolucije, revolucija je iznedrila načelo koje je označilo kraj feudalizma: Il n’y a plus de sujets (Nema više podanika), imale su svoj pandan zahvaljujući Napoleonovim osvajanjima severozapadnih južnoslovenskih krajeva početkom XIX stoleća (1805 – 1809). Posle Napoleonove pobede nad Austrijom u bici kod Vagrama 1809. Šenbrunskim mirom su nametnuti teški uslovi Austriji. Ovim mirom je, pored ostalog, određeno da Francuska dobije na upravu Korušku, Kranjsku, jadranske luke i deo današnje Hrvatske južno od Save. Celo to područje dobija naziv ilirske provincije, sa sedištem u Ljubljani (Vladimir Ćorović). Snažni integrativni procesi pri formiranju zapadnoevropskih nacija, koji su u samom temelju preoblikovali kulturnu i političku zgradu Evrope u periodu od XVII do XIX stoleća, nisu imali naročiti uticaj na već postojeću, ali romantičarski idealističku i politički neoperacionalizovanu ideju o jedinstvu južnih Slovena. Ni Ilirski pokret i romantično jugoslovenstvo, osim u literarnom životu Hrvata, nisu imali neki značajniji mobilizatorski potencijal ni kod Slovenaca, ni kod Srba. Dok je Evropa gradila moderne građanske države, Srbija se tek oslobađala, i to vrlo sporo i mukotrpno, iz okova azijatskog, neproduktivnog i tradicionalističkog načina života, vraćajući se, u dobroj meri, sopstvenom premodernizmu.
Carl Goebel – Beograd, izgled sa dunavske strane, XIX vek.
Beograd, igrom istorijskih prilika, nije dobio svoj evropski građanski stalež, kao dominantnu gradsku silu. Način života, vrednosti, kulturni obrasci tzv. starih beogradskih porodica su uvek bili nekako na sredokraći između „narodskog“ i kopije gradskog načina života „kao u Jevropi“. „Starosedeoci“ prestonički „vrlo mnogo vole palanačku pastoralu“ – onako kako je konstruišu u kafanskim baštama u Knez Mihailovoj (ne znajući kako ona uistinu izgleda), sve u želji da pokažu da se nisu „odrodili od nacionalnih korenova“. Jednako, palanka oponaša Beograd (ne znajući kako on uistinu izgleda) sve u želji da pokaže i ona svoju „modernost“.
Potom, glavni grad je (kao jedina metropola) bio i ostao mesto u koje se iz palanke hrli, prestiža radi ili radi boljih životnih prilika. Kao birokratsko-administrativno središte, gde se donose sve važne odluke, neodoljivom snagom je privlačio i privlači palanačke ćifte. Takav gradski amalgam je rodno mesto uverenju da prestonica u svemu mora da dâ poslednju reč. Ako bi bilo drugačije, mnogi pojedinci bi izgubili onaj naročiti osećaj koji stvaraju samopripisani važnost i značaj. Poslednja reč znači pisati zakone, ubirati poreze, priznavati samo centar za kulturno i učeno središte… Upozorenja i glasovi učenih i razboritih ljudi, kojih i u Beogradu i u tzv. unutrašnjosti, dakako, ima, nisu mogli uticati na glavni kulturno-ideološki tok niti na prestoničke malograđane ušuškane u topli i inertni konformizam. Uz to, znanje i razboritost, kao vrednosti, nikada nisu bili na osobitoj ceni u našem javnom životu. Pa, i onda kada je politička moć prelazila u ruke onih koji su pokušavali da, makar u nečemu, modernizuju zemlju brzo su bili skrajnuti iz javnosti ili iz života. – od kneza Mihaila Obrenovića, pa do danas. Knez Milan Obrenović je ubijen 1968. u Košutnjaku, u Beogradu. Njegova politika se, grubo, može odrediti kao politika prosvećenog apsolutizma. Često je izgovarao na maksimu „sve za narod, ništa sa narodom“.
Malograđanska, pritom, vladajuća „pamet“, ima besmisleno uprošćenu sliku države. Država je, prema toj „pameti“, moć i sila, koje, da bi bile moć i sila, moraju biti strogo centralizovane. A ta moć je ovaploćena u rukama neefikasne i nemoderne političke oligarhije i birokratije. Oslušnimo samo tu histeričnu kanonadu iz državnih kancelarija, parlamenta, vlade… samo na pomen modernog uređenja autonomnih celina u zemlji. Prema diletantskom poimanju i znanju prestoničke kultutregerske i političke „elite“, zahtev za moderno demokratsko uređenje države, koje podrazumeva autonomije širokog obima, nije ništa drugo do „podmukli naum separatistički“. Neki od njih čak znaju da to nije tako. Ali iza njihovog grlatog i neukusno demonstriranog parolaškog patriotizma počiva strah da će biti lišeni privilegija, statusa i nezasluženo luksuznog života.
Pjer Križanić – Između dva svetska rata
Sa ideološko-kulturnim uznošenjem zamišljenog, izmišljenog nepostojeće pastoralnog „narodnog“ načina života srećemo se i u tzv. kulturnom životu. Valja oslušnuti neke pesnike, pročitati priče i romane nekih pripovedača, pogledati neke slike… Još je Miroslav Krleža o toj pojavi pisao na sledeći način: „Narodnost, to su uspomene… to su žene, majke, pjesme u djetinjstvu, krave, paše, livade…, patrijarhalno stanje na lirskoj mjesečini, a nikako dosadni argumenti… Ova lirika je zamaskirana laž teške i ozbiljne životne stvarnosti, koja se zove bijeda (kurziv – moj). …To su popularna izdanja bezbrojnih naših matica i zadruga, koja počinju da stižu u vitrine poluobrazovanih u provincijama, i da tamo bude velike iluzije o hrvatskim i srpskim kraljevima…, o velikoj i slavnoj, carskoj, makedonskoj, bizantskoj, karolinškoj prošlosti, to su čitanke, loše diletantske pjesme koje svi znamo naizust i koje su nas, osim Zmaj-Jovinih pjesama, povele krivim putem nacionalnih obmana, na srpskoj i na hrvatskoj strani, u očiti raskorak podjednako.” Svako autonomno mišljenje i delanje je pretnja tom arhaičnom monolitu, „razbija“ organsku celinu – separatno je, neprijateljsko.
Ova monolitna nepokretnost je, u stvari, drugi naziv za permanetno, endemsko društveno krizno stanje. Sa druge strane, autonomija, samoupravna, na kompetenciji zasnovana, decentralizacija, pretpostavljaju dinamičan koncept. Takva decentralizacija podrazumeva permanentno delanje, aktivno stanje, jer konačno, počiva na odgovornosti prema posledicama sopstvenih (a ne državno-centralizovanih) odluka. Samoodlučivanje, od političkog do kulturnog, u razvojno definisinanim regijama, podrazumeva težnju i mogućnost razvoja, mimo inertnog uticaja okoštalog centra (Emilia Molnár i Kai A. Schaft).
Da bi se mogla stvarno negovati kultura (tj. emacipacija) izvan metropole mora se praktikovati kao jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na kulturu. Zastupamo stanovište da kulturni podsistem bitno određuje privredni podsistem i politički podsistem. Po svojoj bîti, kultura je moguća samo u sferi autonomije, kao slobode. Konačno, svakoj političko-administrativnoj, ekonomskoj decentralizaciji prethodnica je bila kulturna decentralizacija. To je nužni početak. Tek onda kada jedna lokalna politička zajednica razume kulturu kao osnovu političke slobode može se konstituisati lokalna kulturna politika, kao osnova razvoja uopšte. Ovde su vrlo važna sledeća pitanja: Da li je lokalna zajednica spremna da učini ovakav program? I, da li je spremna da plati sopstvenu kulturu?
Program ka kulturi i finansiranje kulture znači da ta zajednica mora da stvori uslove koji su jednaki, često i povoljniji i poželjniji, od prestoničkih uslova kulturnog stvaranja. Primera radi, pogledajmo Motovun u Istri. To, dalje, znači, da lokalna zajednica mora da bude otvorena za komunikaciju sa drugim sredinama i da stvara pretpostavke takve komunikacije, koje će se samostalno širiti ka svetu. Tako će oslabiti gravitacijska moć centra, koji, u izvesnoj meri, za sebe, već ostvaruje ove pretpostavke. Lokalna zajednica mora da stvara šanse. Mora da, kako je već rečeno, prođe proces raspalančenja. Mora ljubomorno da neguje i čuva svoje kreativne pojedince i potencijale. Mora da prestane da ih istiskuje i odbacuje kao „sumnjiva lica“. Kulturna politika podrazumeva da su školovanje nadarene dece, svakojaka podrška ljudima od kulture, negovanje kulturnog stava uopšte… neuporedivo bitniji od vašarskih smotri i festivala, koje provincijski „autoriteti“ predstavljaju kao „kulturna dostignuća“.
Neka nam kao argument posluži veći citat iz jednog važnog evropskog dokumenta. „Uistinu, lokalne i regionalne vlasti igraju dvostruku ulogu od najvećeg značaja. One su te koje su u najboljoj poziciji da prenesu vrednosti koje obezbeđuje kultura: preko njihove brige za nasleđem, /…/ preko njihove bliskosti sa neinstitucionalnim sektorom, /…/ preko svoje intimne percepcije različitih elemenata populacije i tako, na toliko mnogo načina, one su na prvoj liniji u ulozi posrednika između građanina, umetnosti i kulture (kurziv – moj), /…/ i ovo na naročito operativan način, zato što su najviše svesne problema u bilo kojoj oblasti i imaju, u odnosu na one mnogo veće i udaljenije vlasti, veću fleksibilnost i brzinu reagovanja“ (Green Paper on the Cultural Policies of Local & Regional Authorities in Europe).
Na kraju, u Srbiji su na delu istovremeno i sukob i koruptivna simbioza nazovi metropole i nazovi provincije. Ili, vascela Srbija jeste, tek, jedna provincijalizovana oblast, zajedno sa svojim varošima i Beogradskom varoši. U takvoj stvarnosti, pitanje demetropolizacije kulture nije ni izbliza tema kojom bi se ozbiljno bavila sadašnja politička i „kulturna“ nomenklatura. No, ovo stanje se mora uzeti kao motiv za razvojnu promenu. Utoliko perspektive mogu biti poželjne. Tek kada ova, ideološki generisana, pseudoretradicionalizacija postane (ukoliko postane) uistinu prošlost biće mogući nesputano kulturno i umetničko stvaralaštvo; kulturni pluralizam i kulturna decentralizacija, kao temelj moderne.
