Navigacija
O levici u Srbiji, po meni, treba govoriti ne sa stanovišta toga ko sebe smatra levicom, nego sa stanovišta toga kako učestvuje u rešavanju određenih problema, i ko uopšte dela u smeru stvaranja alternative trenutnom kapitalizmu u njegovom “najgorem” obliku. Kod nas ima elemenata za levicu, i siguran sam da je dosta ljudi na tom putu. Uostalom, levica kod nas ima tradiciju, iako se to zaboravlja, i to namerno, rekao bih. Normalno, uvek se povede akademska rasprava o tome šta je levica, a meni je od te ideološke rasprave važnije kako ko deluje i šta radi.
Možda je to tako ja jer dolazim iz radničke borbe koju su decenijama vodile radničke grupe, dok po-jam “levice” nikako da se definiše. Neodlučnost i nepovezanost levih ideja i grupa stvaraju sliku razjedinjenosti i apatije, a kod nas je na snazi da vlast odlučuje o svemu: o privredi, kulturi, o bitnim životnim stvarima, ali i o privatizaciji, za mene najbitnijem pojmu.
I zato je bitno ko kako danas deluje, a ne kako se predstavlja, jer da ima prave levice, verovatno ne bi bilo toliko nezaposlenih, socijalno ugroženih, toliko pljačke kroz privatizaciju. Osnovni problem, dakle, po kao i pre dvadeset godina. Na tom tragu je i nastala ideja da se stvori “Levi samit Srbije” od onih koji imaju neka iskustva u borbi za alternativu, kako radničke i sindikalne tako i studentske i građanske borbe. Tako je i nastala pre dve godine kao koalicija organizacija i grupa, bez predsednika, statuta i pečata. Dakle, bili su važni delovanje i komunikacija, a ne forma. Bio bih neskroman kada bih rekao da to delovanje “Levog samita Srbije” danas ima veliku podršku, ili da je on svakodnevno prisutan u javnosti, ali to jeste pokušaj da se pre svega radom i delovanjem dođe do zajedničkih stavova o tome šta levica danas mora da radi i kako na solidarnim principima graditi pokret čiji je cilj da se stvore uslovi radničkim partijama u budućnosti.
Kada je reč o pravima i problemima radništva, nema neke specifičnosti srpskog društva u odnosu na region, što mogu da kažem iz svog iskustva u raznim zajedničkim aktivnostima s radnicima iz regiona. Uzmimo, na primer, radnike iz Tuzle (Dita i dr.): kada pričaju o svojim problemima, oni su istovetni problemima radnika recimo Srboleka, Jugoremedije, Severa, Vršačkih vinograda, Banata, Trudbenika, ili s problemima radnika iz Hrvatske u preduzećia Dalmacija vino, Prvomajska, Jadrankamen… Dakle, razlike su samo u nazivima, što se vidi pri samom pogledu na vlast. Ovde bi levičarska stranka imala samo jedan veći problem nego u drugim regionima, a to je da vam za formiranje stranke treba 10.000 overenih potpisa, dok vam u Sloveniji treba samo dvesta, ili Hrvatskoj još manje – stotinu.
– Meni je veoma zanimljivo pitanje koliko je parlamentarna politička borba po sebi korumpirana, jer sam 2008. bio ispred lokalne radničke partije u Zrenjaninu član lokalnog parlamenta. Moje iskustvo, i čvrsto stanovište, jeste da je nemoguće delovati s pozicije radništva ili levice u koruptivnom sistemu partamentarne borbe kakav je on danas, naročito ako u parlamentu funkcioniše u koaliciji. Drugim rečima, prihvatate praviia igre u kojoj ste unapred osuđen na kompromise koji otupljuju vašu radnčku borbu, i postajete deo koruptivnog sistema. Zato su svi lokalni pokušaji radničkih priča kod nas, a bilo ih je, s vremenom gubili u stranačkim dogovorima i raspodelama. Zato mislim da se stvari moraju menjati strukturno, i za levicu je bolje rešenje da deluje kao pokret za osnaženje na širem prostoru. Tu je, u stvari, najveći problem – jer danas političke stranke nemaju ideju i ne zastupaju neku ideologiju, nego samo raspodelu vlasti.
Osnovna ideja stvaranja “Levog samita Srbije” jeste da se komunikacija među levičarskim organizacijama uspostavi kao moguća, ali pre svega da se ona uspostavi među radničkim grupama, studentskim i poljoprivrednim protestima. Nisam zadovoljan koliko je postignuto, a ne mogu reći da LSS ne deluje prema tim grupama i da nije uspeo da izgradi zajedničko delovanje. No sindikati ne pokazuju veliko interesovanje za naš rad. To je donekle i logično jer veliki broj sindikata u Srbiji stvara prostor za međusobnu borbu i “kooptiranje” s vlašću. Slažem se da sindikati treba da budu nosioci radničkih zahteva i delovanja, i da moraju biti okosnica levice, ali zašto to danas nažalost nije tako – pitanje je za njih. Naše je da podržimo sve napore usmerene ka stvaranju strukturnih promena i da svet mora rada imati važnu ulogu u našem društvu.
Branislav Markuš, intervju za Magazin “Lice u Lice” – broj 26 //godina 2015//
