Navigacija
Piše: Miroslav Samardžić
Glavni greh Nebojše Stefanovića je što je, dok je bio ministar unutrašnjih poslova, izgubio kontrolu nad Belivukovim kriminalnim klanom. Navijačke grupe predstavljaju paramilitarno krilo SNS-a. U politici korupcija i doborovoljni pristanak podređnih povremeno nisu dovoljno efikasna sredstva. Potrebno je političke protivnike, i sve koji kritikuju vlast, i zastrašivati. Nasilje je neodvojiva komponenta politike, naročito u autoritarnim sistemima.
Nevolja je u tome što se kriminalci, koji sarađuju sa vlastima, povremno osile i pomisle da mogu samostalno da deluju. To se, izgleda, desilo i sa Belivukom. Stefanović je propustio da ga na vreme obuzda. Zbog toga je morao da bude pokrenut krivični postupak protiv Belivukovog klana. Ali, to je komplikovana operacija za nečiju eliminaciju. Postoje veliki rizici da se pojavi sve više dokaza o saradnji kriminalaca sa vlastima. Novinari koji prate tok istrage ističu kako se tužilaštvo uporno trudi da ona ne ide u pravcu koji bi mogao da kompromituje vlast. Ali, to osiromašuje dokazni materijal. Tako može nastati paradoksalna situacija u kojoj, sa jedne strane, Vućić protiv Belivuka iznosi optužbe za najmonstruoznije zločine, a tužilaštvo to možda neće moći da dokaže.
Drugi razlog Vučićevog gneva je afera Jovanjica. Otvaranjem ove afere Stefanović je možda hteo da se osveti zbog toga što nije dobio dovoljno snažnu podršku u vezi sa navodima o korupciji u “Krušiku”. Ili se možda radi o tome da on nije imao potpunu kontrolu nad policijom i nije na vreme sprečio istragu? U oba slučaja Vučić ima razloga da bude besan.
Najzad postoje i sistemski uzroci tekućeg sukoba u SNS-u. U jednopartijskim sistemima politički konflikti odvijaju se unutar vladajuće stranke, iza zatvorenih vrata. Takvi sukobi brutalniji su nego u pluralnim sistemima, između legitimne vlasti i legitimne opozicije. U jednom trenutku, zbog unutrašnjih sukoba, vlast postaje paralisana. Autoritarni sistemi propadaju, često bez vidljivih razloga, kada postanu potpuno nesposobni da rešavaju društvne probleme
Vučić će s vremena na vreme organizovati unutarpartijske čistke, kako bi javnost uverio da su drugi, a ne on, krivi, za neuspehe. Sukobi u SNS nastaju i zbog toga što u javnom sektoru ne postoji dovoljno sinekura da bi se zadovoljile ambicije svih naprednjačkih lovaca na položaje. Sporovi o tome “ko dobija” nastaviće se i posle uklanjanja Stefanovića.
Kampanja koja se vodi protiv Stefanovića nije uperena samo prema njemu lično. SNS je postao neuobičajeno masovna partija i stoga teška za kontrolu. Slučaj Stefanovića treba da diciplinuje sve članove i da spreči nastanak frakcija koje bi ugrozile Vučića. To se vidi i po tome što je vrh stranke naredio područnim odborima da se osuda Stefanovića donosi jednoglasno. U vreme Staljinove vladavine afirmisan je princip jedinonačalija. Doduše, čak i u vreme vladavine Envera Hodže dešavalo se da je na “izborima” neko glasao protiv.
Ovog puta režimska propaganda je radikalizovana do krajnjih granica. Da bi sakrio činjenicu kako je Belivukova banda zapravo proizvod vlasti, Vučić sebe predstavlja kao spasioca naroda i države od monstruoznih ljudoždera. On je smišljeno iznosio jezive detalje o zločinima. Vučić kontinuirano brutalizuje javni govor kako bi normalizovao nasilje i onemogućio racionalnu političku debatu. Cilj je da se nametne stav: ko je protiv Vučića, taj podržava ljudoždere. Tako se opravdava sistem lične vlasti. Otadžbina je u smrtnoj opasnosti od koje nas spasava Vučić – Rambo.
Problem za Vučića je što će sve češće morati da podmićuje birače. Tako je sedamdesetih godina vladao SKJ. Stvar je funkcionisla dok je bilo moguće jeftino zaduživanje na svetskim finasijskim tržištima. Kad su skočile kamatne stope, SFRJ je upala u krizu i propala. Da bi dodeljivao linearnu bespovratnu pomoć svim punoletnim građanima Vučić sve više zadužuje državu. On ističe kako je udeo javnog duga u BDP-u Srbije manji od onog u Nemačkoj. Ali Nemačka, zbog snage svoje privrede i hegemone pozicije u EU, može da se zadužuje koliko god hoće, po negativnim kamatnim stopama. SAD ima ogroman javni dug, ali dolar funkcioniše i kao svetska rezervna valuta. Zbog toga njegovo enormno emitovanje ne dovodi, za sada, do inflacije u SAD. Deficit ne predstavlja problem državama koje imaju monetarni suvernitet. Njihove centralne banke uvek su spremne da otkupe javni dug.
Nije ista situacija sa Srbijom, koja se zadužuje u stranoj valuti. Zbog precenjenog kursa dinara, javni dug Srbije realno je veći od 58% BDP-a. Čeka nas sudbina Grčke. Kad dođe vreme otplate kredita, to će neminovno voditi do uvođenja mera štednje. To znači radikalno smanjivanje budžetskih sredstava za javnu potrošnju i nemogućnost potkupljivanja birača. Izbori će tada biti besmisleni, jer će sve važne odluke donositi strani poverioci. Ali, Vučić i SNS više neće biti na vlasti.
Nezadovoljstvo Vučićevom vladavinom mora nastati, pre ili kasnije. Ali, to njega previše na zabrinjava, dok god ima podršku velikih sila i globalnog kaptala. U Srbiji se gradi i potrebna i nepotrebna infrastruktura, najviše zbog toga da bi bili obezbeđeni poslovi stranim kompanijama, kao i zbog korupcije. Autoput Niš-Priština nije potreban domaćem stnovništvu, već zbog značja koji taj pravac ima za NATO.
Da bi zadržao međunarodnu podršku Vučić plaća reket svima. Samo kineskoj kompaniji Linglong, koja, uz česta kršenja propisa i bez odgovarajućih dozvola, gradi fabriku automobilskih guma u Zrenjaninu, naša država do sada je odobrila donaciju u vrednosti od 85 miliona evra. Nedavno je Vlada zrenjaninskom vodovodu dodelila 448,2 miliona dinara kako bi bilo rešno vodosnabdevanje Linglonga i izgrađena knalizacija do fabirke. Zrenjanici , inače, nemaju ispravnu vodu za piće. Interesi kineske kompanije važniji su od zdravlja domaćeg stanovništva. Pored toga, gradiće se autoput Beograd – Zrenjanin – Novi Sad. Ovaj projekat finsiraće se iz kineskog kredita. Problem je u tome što frekvencija saobraćaja na tim pravcima nije ni izdaleka toliko velika da bi bila neophodna izgradnja punog profila auto puta. Ali, očekuje se da će hiljadu kamina dnevno odvoziti proizvode Linglonga u zemlje Centralne i Zapadne Evrope, u kojima je koncentrisana auto industrija.
Ekonomski prosperitet Kine više nije moguć unutar njenih granica, zbog toga što je životna sredina toliko zagađena da je industrijski rast dostigao granice. Kineske kompanije traže nove lokacije u državama koje dozvoljavaju ekološku destrukciju na svojoj teritoriji.
Prema nedeljniku “Vreme” od 20. maja 2021 “Rio Tinto” procenjuje da se u ležištu Jadra nalazi blizu 10 posto istraženih resursa litijuma u svetu. Stranom kapitalu potrebna je vlast u Srbiji koja će profit multinacionalnih korporacija staviti iznad interesa naših ljudi i očuvanja prirode. Ako se stvarno ispostavi da je Srbija bogata litijumom, to će biti naša kob. Kad otkriju neki dragoceni resurs, multinacionalne kompanije bezobzirno postupaju prema domaćem stanovništvu. Otimaju i obezvređuju ljudima imovinu, raseljavaju ih i uništavaju prirodu. One postavljaju i smenjuju vlade.
Često se ističe kako Vučić uspešno brani nacionalne interese tako što vešto balansira između velikih sila. U tom pogledu režimski analitičari porede ga sa Titom. Takva tumačenja potpuno su neosnovana. Tito je uspešno naplaćivao blokovsku neutralnost Jugoslavije. On je svojom spoljnom politikom dobro pozicionirao državu u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima, što je, u jednom periodu, otvorilo razvojne perspektive. Pogrešno je položaj Srbije i Srba u SFRJ ocenjivati samo uzimanjem u obzir unutrašnjih političkih zbivanja. Uticaj Srbije u federaciji bio je manji od brojnosti njenog stanovništva, jedino unutar nje su postojale autonomne pokrajine. Ali, zahvaljujući dobroj poziciji Jugoslavije i Srbija je bila zaštićena, u dobroj meri, od agresije stranog kapitala i imperijalisitčkih sila. U to vreme Rio Tinto nije mogao da prekopava Srbiju. Svako poređenje Tita i Vučića je krajnje neumesno. Radi se o odnosu tragedije i farse, kako bi primetio Marks.
U Srbiji postoji izrazita socio-prostorna segregacija. Ekonomsko bogatstvo i politička moć skoncentrisani su u velikim gradovima. Metropolske opozicione oligarhije ne respektuju tu činjenicu i u kritici Vučićeve vladavine ne posvećuju dovoljno pažnje problemima običnih ljudi.
U poslednje vreme pojavljuje se u našoj zemlji ekološki pokret. On je nastao mobilizacijom običnih ljudi koji su se pobunili protiv kapitalističke ekološke destrukcije kojom su neposredno pogođeni. Taj pokret je patriotski, jer brani prirodu od uništenja. Za razliku od etničkog nacionalizma, on ne podstiče mržnju prema drugim narodima i veroispovestima. Ekološki patriotizam brani naše reke, jezera, šume, njive…od agresije kapitala koji prirodu tretira kao “resurs” za proizvodnju profita. Aktivisti za zaštitu životne sredine već su postali mete režimske propagande. U vreme SKJ neistomišljenici su bili hapšeni zbog “neprijateljske propagande”. Sudeći po izjavama ministarke Zorane Mihajlović, lako bi se moglo desiti da se uvede krivično delo “ekološke propagande” kako bi se ućutkali svi koji se bore protiv zagađenja životne sredine. Možda će takav aktivizam biti kvalifikovan kao ekstremizam. Oni koji reke uteruju u cevi ljude će vezivati u lance.
Naravno, postoji mogućnost da režim neutrališe ovaj nastajući pokret. Verovatno će biti iskorišćena kombinacija represije i korupcije. Osim toga, strane fondacije dodelom grantova često uspevaju da ideološki oblikuju i kontrolišu autonomne inicijative građana. Novac destimuliše aktivizam.
U pojedinim sredinama na mikro nivou građani se samorganizuju kako bi se odbranili od naprednjačke agresije. Na izborima za savete mesnih zajednica u četiri sela u opštini Sečanj SNS je doživeo težak poraz. U Sutjesci su naprednjaci izgubili sa 11:0. Lideri opozicionih partija trebalo bi da dođu u Sutjesku, da nauče kako se pobeđuje na izborima, i to u nemogućim uslovovima.
Kao i drugi neoliberalni sistemi i Vučićev režim prihvata neoliberalni koncept zaštite ljudskih prava. Prava različitih manjinskih grupa (etničkih, verskih, seksualnih…) unapređuju se paraleno sa drastičnim umanjivanjim radnih prava. Eksploatacija rada je dozvoljena, ali ne sme biti diskriminatorna. Predlozi za legalizaciju marihune, unapređivanje prava LGBT populacije i rodna ravnopravnost Vučiću služe da pridobije podršku urbanih srednjih klasa. One nisu pogođene siromaštvom i interesuje ih samo afirmacija njihovih životnih stilova. Forsiranje “neoliberalne progresivnosti”, kako je ovaj pristup nazvala Nensi Frejzer, Vučić koristi i da se na Zapadu predstavi kao moderni neoliberal koji se bori protiv patrijarhalne zatucanosti i da tako ospori optužbe za autoritarni način vladanja. Osim toga, režim na taj način nameće podele koje političku javnost udaljavaju od stvarnih uzroka krize. Sve manje se u Srbiji govori o surovosti kapitalističke eksploatacije, a sve više o moralnim pitanjima.
Potrebno je naglasti da je zaštita manjina legitiman i neophodan mehanizam za rešavanje problema diskriminisanih grupa. Problematično je to što se u neoliberalizmu “etnička pravda” suprotstavlja klasnoj i što se manjinska prava nameću kao jedina tema. “Fetišizam različitosti” služi tome da potisne eksplozivne društvene napetosti u osnovi kojih je klasni konflikt.
Autor je politikolog iz Zrenjanina
25.5.2021.
U ovm tekstu izneti su stavovi autora i ne pripadaju Zrenjaninskom socijalnom forumu.
