• facebook
  • twitter
  • youtube
  • rss
  • mail
Da li je primenjiv konačno i kod nas evropski model sindikata?

Da li je primenjiv konačno i kod nas evropski model sindikata?

  • Posted on: 31/05/2015
  • By:

Zašto smo, dok je razvijeni svet išao napred, svi mi tolike godine naših života uzaludno izgubili u čekanju?! Budućnost imaju samo oni koji hoće da uče. Vi ne znate šta ne znate, dokle god to ne saznate. – ISAK ADIŽES

Sindikalna ideja u Evropi stara je preko 150 godina. Prolazila je kroz razne faze. Sada se nalazi u onoj koja pokušava da se izbori sa nadirućim globalizmom, koji u sebi ima malo od elementarne humanosti. S druge strane, regulativa Evropske Unije insistira na maksimalnom poštovanju ljudskih i prava iz rada. Tu evropska sindikalna ideja ima sjajno uporište. Imajući u vidu činjenicu da, ako težimo ulasku u EU, moramo u sklopu usklađivanja zakonske regulative da uredimo i prava iz rada i dovedemo ih na evropski nivo. A kada je već tako, hajde da učimo na primeru najboljih.

U Švedskoj 85 odsto zaposlenih su članovi sindikata, u Belgiji 65 odsto, u Finskoj 71 odsto, Italiji, koja onako dobro organizuje generalne štrajkove – tek 40 odsto. No, ovde je izgleda stvar u dobroj organizaciji i disciplini, jer očigledno, štrjk je obavezujući i za one koji nisu članovi sindikata jer ih na to, posredno obavezuje Kolektivni ugovor, koji važi i za članove i za one koji nisu sindikalno organizovani a baštine zasluge i delo onih, savesnijih radnika koji se bore za prava zaposlenih. Belgija i Italija imaju, za razliku od nas, samo tri sindikalne centrale, dok Francuska ima jednu više.

Sindikati u Belgiji su organizovani na nivou kompanija (preduzeća), na regionalnom i na granskom nivou. Imaju čak 150 servisnih centrala. Finansiraju se od članarine i nadoknade za nezaposlene koje dotira država. Svi nezaposleni su obavezno članovi sindikata!

U Holandiji je 35 odsto zaposlenih učlanjeno u sindikat. Oni su, zbog geografskog položaja i konfiguracije terena, bili bukvalno životno ugroženi. Shvatajući okolnosti u kojima se nalaze, dogovorili su se o zajedničkom delovanju. Kada su sindikati postigli ovakav dogovor, seli su sa predstavnicima države i poslodavaca i dogovorili se oko nacionalnog programa (tzv. Polder model koji podrazumeva socijalni pakt). To funkcioniše dobro i danas.

Holandski sindikati imaju 16 grana i mnoštvo volontera za edukaciju članstva što se smatra osnovnim zadatkom. Imaju posebne službe – profitabilne agencije koje rade sve poslove besplatno za sindikat i članstvo, a trećim licima naplaćuju usluge po važećim tarifama. Zanimljivo je da holandski sindikat ima više desetina hiljada donatora. Donatori su većinom privrednici, koji su na vreme shvatili da bez učešća i saradnje sa sindikatima nema napretka i razvoja države. Zanimljivo je da među donatorima ima dosta i penzionera. Smisao ovoga je upravo ulaganje u ljude.

Sindikalne centrale lobiraju kod partija, pregovaraju. Oni određuju minimum zarada i utiču na poresku politiku.

Socijalno-ekonomski savet je kultna institucija u Holandiji. U njemu se nalaze po 11 predstavnika sindikata, 11 predstavnika poslodavaca i 11 nezavisnih eksperata. Eksperte predlaže kraljevska porodica, vlada verifikuje njihov izbor. Vladin kabinet dostavlja određena pitanja Savetu. Tek kada se o datoj temi postigne odgovarajući konsenzus, takvo mišljenje se dostavlja vladi. Ono predstavlja preporuku za donošenje zakona i odgovarajućih propisa.

Savet ovako funkcioniše oko 50 godina. U Holandiji postoji i Fondacija za rad koja vodi brigu o nezaposlenima. Holandski sindikat ima zaista savršene službe.

Nemačka krovna sindikalna organizacija, u okviru koje deluje osam sindikata, okuplja oko 8 miliona članova, što čini oko 22% radno sposobnih ljudi u ovoj zemlji. Sindikati u Nemačkoj svoj rad sprovode na profesionalnom i regionalnom principu. Oni svoje delovanje ne ostvaruju kroz sindikalne odbore u preduzećima, kao što je to u Srbiji, već preko profesionalno angažovanih regionalnih poverenika koji su zaduženi za neposredan rad sa svim članovima sindikata, kao i sa predstavnicima zaposlenih, odnosno članovima radničkih veća (saveta) u svim preduzećima na određenom regionu. Predstavnici zaposlenih, koji ne moraju da budu članovi sindikata, mogu zajedno sa članovima sindikata, a preko radničkih veća, da vode uspešan socijalni dijalog sa poslodavcima, kako bi svi zajedno, a ne samo poslodavac, donosili sve bitne odluke koje se tiču položaja i prava zaposlenih u preduzeću, kao što su: visina zarada, prekovremeni rad, naknade, bezbednost i zdravlje na radu, bolovanja i sl.

Rad sindikata se finansira od članarine. Članstvo u sindikatu se ostvaruje dobrovoljnim potpisivanjem odgovarajuće pristupnice i davanjem saglasnosti za odbijanje sindikalne članarine od zarade. Ona se, u preko 90 % slučajeva, odbija putem banke – trajnim nalogom ili ličnom uplatom članova sindikata, pri čemu poslodavci nemaju uvid u finansijsko stanje sindikata. Sindikalna članarina je, kao i kod nas, 1% od bruto zarade zaposlenog, ali je način raspoređivanja ovih sredstvima sasvim drugačiji nego u Srbiji. Na račun granskog sindikata uplaćuje se 85%, a na račun odgovarajućeg regiona 15% članarine. Iz sredstava namenjenih regionu finansiraju se tekući troškovi, kopiranje i distribucija materijala povereništvima u regionu, upotreba automobila, kancelarijski materijal, marketing i sl. Sindikalna članarina u preduzećima i ustanovama u Nemačkoj ne postoji. Svako regionalno povereništvo, krajem godine, pravi svoj budžet za narednu godinu, a odgovarajuća finansijska služba DGB vrši kontrolu utrošenih sredstava na tromesečnom nivou. Sredstva prikupljena kroz članarinu se, uz ovakvu raspodelu, moraju trošiti namenski i lako se kontrolišu.

Podrška koju sindikati (regionalni poverenici) pružaju članstvu:

– Svoj rad, po pravilu, obavljaju kroz posete preduzeću i razgovore sa poslodavcima;

– U kancelariji regionalnog poverenika se obavljaju razgovori sa članovima sindikata ili radnicima koji se obraćaju sindikatu za pomoć;

– Vode bazu podataka za sve članove sindikata sa regiona. Ona je umrežena sa centralom, tako da se u svakom trenutku mogu dobiti i proveriti sve potrebne informacije i podaci o svakom članu sindikata;

– U cilju ažuriranja baze podataka, proveravaju podatke o članstvu na šestomesečnom nivou;

– Vrše korespodenciju sa poslodavcima;

– Po potrebi, angažuju pravnu službu, sa kojom pripremaju tužbu sudu i prate realizaciju svih sudskih odluka na regionu;

– Organizuju razne seminare, manifestacije, prezentacije i druge aktivnosti na regionu;

– Objavljuju sindikalni list u elektronskom obliku, koji dostavljaju na lični zahtev;

– Realizuju i druge aktivnosti od interesa za članstvo.

Pravna služba obezbeđuje članstvu besplatnu pravnu pomoć i zaštitu u svakom trenutku. U tom cilju je formirano i DOO „Preduzeće za pružanje pravne pomoći“, u kome rade pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, kao i sekretari za pravna pitanja – lica koja nisu pravnici po struci, ali su edukovani za pružanje pravne pomoći za pojedine oblasti. Oni u prvom stepenu rešavaju probleme iz svoje nadležnosti (oko 75% sporova se rešava mirenjem). Pravo na ostvarivanje pravne pomoći ima svaki član sindikata, nakon tri meseca uplaćivanja sindikalne članarine i uz uslov da, nakon okončanja sudskog postupka, mora biti još jednu godinu član sindikata.

Međusobni odnosi između pojedinih sindikalnih centrala su na veoma dobrom nivou. Prema poslodavcima nastupaju zajednički i jedinstveno, što im obezbeđuje veći uticaj na odluke poslodavca. Nemački sistem radnih odnosa se zasniva na dvojnoj strukturi: na granskom nivou sindikati deluju kao interesne organizacije, a na nivou preduzeća to su saveti zaposlenih (radnički saveti).

 

Udruženje građana Građansko sindikalni „Front“ Vršac

Predsednik dipl.ing. Jon Popov