• facebook
  • twitter
  • youtube
  • rss
  • mail
Duge senke komunističkog Manifesta

Duge senke komunističkog Manifesta

Ovoga meseca navršava se 170 godina od objavljivanja spisa Marksa i Engelsa „Manifest KP“. Ako je ovaj spis upućen 1848. svim ljudima u svetu bio po proceni analitičara ubedljivo najuticajniji tekst napisan u 19. veku, da li bi ovakvu karijeru mogao napraviti da je bio obična propaganda? Ako se doda da bi imperativ Manifesta „slobodan razvoj svakog pojedinca je uslov slobodnog razvitka svih“ verovatno danas potpisao svaki liberal, a da ne zna ko su mu autori, da li već to dovoljno svedoči o aktuelnosti ovoga spisa? Ne sasvim, aktuelnost Manifesta treba dodatno raščlaniti.

Manifest KP jeste nastao na tragu prosvetiteljstva, ali mu je po sažetosti i po stilu bio uzor Brevijar Martina Lutera iz 16 veka. U skoro poetskom tonu Manifesta KP vidljivo je koliko je Marks bio stilist visokog ranga sa talentom za probojne formulacije, satiru i ironiju. Sve je to bilo povezano sa preciznim radom na pojmovima. Iako je Manifest pohvala, pa čak i himna revolucionarnosti buržoazije, u spisu je na pregnantan pojmovni način pokazan centralni značaj ekonomije za istoriju i to jezikom koji spaja šturu vojničku komandu sa nepogrešivim matematičkim dokazivanjem. Pisci su kritiku neba preusmerili u kritiku zemlje služeći se prodornim luteranskim metaforama da bi što jasnije markirali socijalnu bedu.

Zapisali su da je buržoazija u istoriji odigrala snažnu revolucionarnu ulogu ne samo zato što je rušila staro i oslobađala novo nego i zato što je našla alternativu koja je bila nemoguća u feudalizmu. Na novi način je definisan odnos nužnosti i slobode. Ne može slobodan izbor biti između zadatih mogućnosti, nego je stvarna sloboda u tome da sam mogu da promenim i određujem mogućnosti. Budimo realni, tražimo nemoguće. Iz rečene pohvale buržoazije ne može se izvući zaključak da je razvoj kapitalizma samo povremeno skretao u tokove svoje loše strane. Naprotiv, nije preoštro reći da kontrola robova na plantažama šećera na Karibima u 17-om veku, monopol na korišćenje besplatne logorske radne snage u Aušvicu u 20-tom i sklapanje računara u Microsoft kompaniji u 21-om veku jednako svedoče da uvek sa tehnologijom proizvodnje ide novi obrazac podvlašćivanja radne snage. Kapitalizam uvek iznova stvara nove klase i novu globalnu raspodelu bogatstva. To jeste represivna, ali i revolucionarna dinamika sistema prepoznata još u Manifestu.

Zašto je Manifest KP danas aktuelan? U njemu je prepoznata globalizacijska dinamika kapitalizma, promišljen je antikapitalizam, nema defetizma, jasna je ograda od raznih reakcionarnih socijalizama i od filantropije i izbegnuta je melodrama levice. U Manifestu je rečeno da je buržoazija u ledenoj vodi sebičnog računa utopila svete drhtaje pobožnog zanosa i sve dostojanstvene profesije pretvorila u vlastite plaćene najamne radnike. Zar ove ocene nisu valjan okvir i za čitanje savremenog neoliberalizma? Ključni antidefetistički stav Manifesta je da proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. Danas mnogi analitičari podvlače defetizam levice čime još više pojačavaju isto osećanje. Da li analiza koja pokazuje da je levica poražena već po sebi pasivizira, kao što na drugoj strani analogna analiza koja pokazuje trijumf neoliberalizma hrabri pravdanja kapitalizma? Da li priznavanje poraza još više unazađuje poraženog? Ne, naprotiv, poraz izoštrava um samo ako je konačan i potpun. Običan poraz nije dovoljan. Um može izoštriti jedino ako se sve desi na način drugačiji od očekivanog. A kada se to desi onda sve mora da bude promišljeno ispočetka. Bez nostalgije za prošlošću. I bez morala „dobrog čoveka“ (donatora) koji saoseća sa nesrećnikom, ali se miri sa izvorom bede. Levici je danas važno da ruši melodramu u sećanju, melanholičnu i beznadežnu estetizaciju gubitka da sećanje na poraz iz prošlosti ne demorališe alternativne vizije budućnosti.

Manifest je dokaz da ništa nije praktičnije od valjane teorije. Zašto? To je spis koji je u isto vreme fragment i celina, nedovršeni kompas za snalaženje u beskonačnom materijalu istorije. Pregnantna napomena o socijalnoj dimenziji istorije i opomena na nužnost spoja teorije i prakse. Filozofskoistorijski diskurs za raspoznavanje socijalne nepravde i konkretnoutopijska smernica za njeno ukidanje. Jezgrovit fragmentarni esej sa unutrašnjim jedinstvom koje traži nadogradnju, ali se ne može dovršiti. Prosvetiteljski projekt nikada konačnog, nezaustavljivog kretanja ka socijalno pravednijem društvu. Valjda je sve to otuda što nije program građanske nego manifest komunističke partije.

Todor Kuljić
Politika, 21. 2. 2018.