• facebook
  • twitter
  • youtube
  • rss
  • mail
Marijana Macukato o aktivnoj državi

Marijana Macukato o aktivnoj državi

  • Posted on: 05/10/2017
  • By:

Temeljna postavka neoliberalne doktrine je da država nije rešenje, nego problem.

Njen zadatak je samo da kreira ambijent koji omogućava privatnom sektoru da ostvari svoje kreativne potencijale, privredni rast će nastupiti zahvaljujući automatskim tržišnim silama. Ovakve mantre u Srbiji ponavljaju vodeći neolioberali, naročito Aleksandar Vučić, uz horsku podršku skoro svih političkih partija, kako vladajućih tako i opozicionih, proevrpskih i nacionalno-patriotskih. Društvena teorija, posebno ekonomska nauka, u Srbiji sporo napušta neoliberalne ideološke dogme koje su postala dominantne posle propasti socijalizma, uprkos poraznim rezultatima neoliberalne tranzicije.

U svetu stvari stoje drukčije, sve su uticajnije škole mišljenja koje dovode u pitanje neoliberalno koncipirane ekonomske politike. Neoklasični disidenti, poput Krugmana, Stiglica, Rodrika i postkejnzijanci, u svojim radovima u potpunosti su pobili osnovne neoliberalne dogme i politiku mera štednje koje su na njima zasnovane. Velika svetska finansijska kriza koja je počela 2007. posledica je strukturnih slabosti savremene kapitalističke privrede, ona nije nastupila slučajno.

Marksisti su još osamdesetih ukazivali da su finanasije najranjiviji sektor u savremenim kapitalističkim ekonomijama, i da su krizni potencijali koncentrisani baš u tom sektoru.

Poslednjih godina u svetu su veoma uticajni radovi postkenzijanski orijentisane ekonomistkinje Marijane Macukato. (Mariana Mazzucato) profesorke ekonomije u Londonu. Njena knjiga Preduzimljiva država iz 2013 (The Entrepreneurial State – Debunking Public vs. Private Sector Myths) postala je svetski bestseler. Prošle godine objavljena je knjiga Ponovno promišljanje kapitalizma, zbornik radova čiji su urednici Marijana Macukato i Majkl Džekobs. (Rethinking Capitalism: Economics and Policy for Sustainable and Inclusive Growth). Radove u ovom zborniku objavili su danas veoma poznati ekonomisti kao što su Stefani Kelton, Randal Rej, Viljem Lazonik, Džozef Stiglic i dr.

Marijana Macukato najviše se bavi načinom na koji u ekonomiji dolazi do inovacija, njena pažnja koncentrisana je naročito na ulogu države u ovom, ekonomski najvažnijem procesu. U tekstu koji sledi dajem sažetak njenih osnovnih ideja.

Jozef Šumpeter je prvi razumeo značaj inovacija. Njegov glavni uvid je da u neoklasičnom konkurentskom ekvilibrijumu sa kompleksnim tržištima i savršenim informacijama nema prostora za inovacije i ekonomski razvoj. Inovacije znače narušavanje ravnoteže i strukturnu promenu u procesu kreativne destrukcije.

Prema neoliberalima, država treba samo da podstiče ekonomski dinamizam privatnih preduzetnika. Javni sektor je samo neefikasna verzija privatnog sektora.

Nasuprot vladajućoj ekonomskoj ortodoksiji, Marijana Macukato tvrdi da je država ključni partner privatnog sektora, ona preuzima rizik u oblastima u kojima privatni sektor za to nije spreman. Država je ključni akter u ekonomskom sistemu, ona ima aktivnu ulogu u stvaranju i oblikovanju tržišta, ona dinamizuje ekonomiju, kreira viziju, misiju i plan i ukazuje gde su tehnološke i tržišne mogućnosti. Država je preduzetnički agent koja deluje tamo gde su rizik i neizvesnost najveći, finansira naučna istraživanja i razvoj tehnologija koje kasnije preuzimaju privatne firme koje, potom, ostvaruju ogromne profite a država im daje i velike poreske olakšice.

U ekonomiji, država ima proaktivnu ulogu koja se ne sastoji samo u upravljanju tražnjom, ona mora da prihvata rizike i da stvara dobro umreženi sistem aktera koji usmerava najbolji deo privatnog sektora ka postizanju nacionalne dobrobiti u dugoročnom vremenskom horizontu.

Država treba da investira u onim oblastima u kojima je privatni sektor nezainteresovan, čak i kada poseduje resurse. Problem je u tome što u savremenim privredama postoji socijalizacija rizika uz privatizaciju dobiti. Država treba da organizuje strateška istraživanja. Problem nije u visini javne potrošnje nego u tome u šta država investira. Država treba da vodi proces rasta, a ne samo da podstiče i stabilizuje, ona treba da oblikuje tržište kako bi se kreirale inovacije, ona treba da investira u radikalno novim oblastima.

Budući da najveći deo ekonomskog rasta potiče od inovacija, neophodno je postojanje mreže institucija u privatnom i javnom sektoru koje iniciraju, razvijaju, modifikuju i šire nove tehnologije. Država treba da ima vodeću ulogu u procesu industrijalizacije i usmeravanju privrede ka ekonomskim sektorima sa najvećom perspektivom.

Poslednjih decenija širenje znanja u ekonomiji ograničeno je zakonima o patentnim pavima koji omogućavaju da rezultati javno finansiranih istraživanja budu patentirani i tako postanu privatno vlasništvo, umesto da ostanu u javnom domenu.

Zašto je mobilni telefon pametan a ne glup, pita se Macukato. Sve komponente koje ga čine ( internet, tač skrin, dži pi es, vaj faj) razvijene su zahvaljujući istraživanjima koja je finansirala država. Kompanija Epl koncentrisala je svoju kreativnost ne u razvoj novih tehnologija, nego u integrisanje komponenti u inovativnu arhitekturu. Njihovi proizvodi zasnivaju se na tehnologijama koje su razvijene drugde, obično uz podršku iz državnog budžeta. Organizacijski uspeh Epla sastoji se u integraciji kompleksnih tehnologija u atraktivan proizvod.

Državna intervencija u ekonomiji apsorbuje neizvesnost. Privatne kompanije obično investiraju samo kada postoje jasni tržišni signali o budućoj dobiti. One ne mogu donositi dugoročne investicione odluke ukoliko je državna politika kratkoročno orijentisana. Kratkoročnost nije karakteristika kapitalizma i tržišta po sebi, nego rezultat specifičnog vida korporativnih upravljačkih i vlasničkih struktura.

Aktivna država vodi investicije tako da zemlja bude prva u inovacijama i da u budućnosti povećava dobit. Država podstiče razvoj tehnologija za koje je prerano da ih prihvati privatni sektor, ona treba da se fokusira na transformaciona istraživanja za koje privatni sektor nije zainteresovan ili ne može da ih podrži zbog visokih rizika, iako ovakva istraživanja mogu doneti dramatične prednosti za naciju.

Aktivna država pruža mogućnost naučnicima da rade na projektima za koje nije unapred sigurno da će imati komercijalnu vrednost. Vlada nije toliko osetljiva na troškove kao privatni sektor, i zbog toga može da deluje kao lider u proizvodnji inovacija. U SAD 75% radikalno novih lekova otkriveno je u laboratorijama Nacinalnog instituta za zdravlje. Kapital se ne kreće samo prema zemljama u kojima postoji jeftina radna snaga, nego i prema onima koji ulažu u tehnološki razvoj. Od 1978. do 2004. Nacionalni institut za zdravlje SAD uložio je u istraživanja 365 milijardi dolara. Zbog toga su farmaceutske kompanije iz drugih država premeštale svoja sedišta u SAD.

U procesima stvaranja inovacija značajnu ulogu imaju razvojne banke koje ne moraju akcionarima da plaćaju dividende, pa zbog toga mogu da finansiraju rizične projekte, čiji cilj je postizanje javnih dobara.

Država i biznis su bili istorijski partneri u ekonomskom i tehnološkom razvoju. Bez spremnosti države da snosi ključni deo rizika, neizvesnosti i troškova tehnološkog razvoja, privatni biznis nije sklon da se sam u to upušta. Revolucionarne tehnologije ne potiču iz čisto tržišnih podsticaja. Mit je da industrijski razvoj potiče od nevidljivih sila tržišta koje ne mogu da budu kreirane ili kontrolisane od strane države, kako bi se postigli društveno poželjni ciljevi.

Razvoj tehnologija počiva na prethodnom investiranju od strane aktivnog javnog sektora. Država mora da umanji rizike komercijalizacije inovacija ali i da aktivno učestvuje u kreiranju tržišnih signala. Nisu dovoljna samo istraživanja, potrebno je i uklanjanje komercijalnih barijera za primenu inovativnih tehnologija. Da bi se razvile i primenile nove zelene enrgetske tehnologije potrebno je pobediti moćne interese koji su nastali tokom komercijalne upotrebe fosilnih goriva.

Privatni kapital obično je spreman da investira u razvoj tehnologija koje zahtevaju malo kapitala i koje brzo mogu da donesu dobit. Inovacije se mogu razvijati samo kroz napore mnogih aktera sa dugoročnim vizijama koje usmeravaju razvoj i čine ciljeve jasnijim.

Država i biznis su blisko povezani, njihovo partnerstvo može da bude simbiotsko, a ne samo parazitsko. Danas se problem sastoji u tome što država ne učestvuje u raspodeli dobiti nastaloj komercijalnom upotrebom novih tehnologija koje su razvijene uz podršku javnog sektora. Nacionalna fondacija za nauku u SAD finansirala je razvoj algoritma koji se koristi u Guglovom pretraživaču, ali ona ne dobija deo profita ove gigantske privatne kompanije.Na taj način umanjuje se masa sredstava za investiranje u nova istraživanja. U Finskoj i Izraelu, državne agencije imaju udeo u dobiti privatnih kompanija koja je nastala zahvaljujući inovacijama čiji razvoj je finansiran iz javnih sredstava.

Kroz podsticanje i razvijanje inovacija država kreira nova tržišta tako što svojom aktivnom ulogom doprinosi nastanku radikalno novih proizvoda. Razvijanje inovacija je rezultat kumulativnog, kolektivnog i neizvesnog procesa.

Inkluzivni, napredni i održivi razvoj neće se desiti sam od sebe, posebne aktivnosti su neophodne da bi se takav cilj postigao. Napreduju oni koji su fokusirani na strateško investiranje i transformativne inovacije. Samo ukoliko se novac usmerava prema produktivnim oblastima, može se očekivati dugoročna dobit.

U savremenim ekonomijama privatne firme ostvaruju ogromne profite, a privredni rast je letargičan. Potrebno je novo razumevanje o tome odakle potiče vrednost, kako bi dobit bila distribuirana svima koji doprinose, a ne samo za jedan posto najbogatijih. Stvaranje vrednosti je kolektivni napor. Glavni neuspeh savremenog kapitalizma je u tome što ne generiše dovoljno javnih i privatnih investicija koje obezbeđuju rast i održivi nivo tražnje. U SAD, 2014. bruto društveni proizvod (BDP) je za 78% bio veći nego 1990., ali prihodi većine običnih ljudi su stagnirali. Ekonomije u kojima postoji više jednakosti u raspodeli dohodka imaju stabilniji rast od onih u kojima je nejednakost veća. Redistributivne politike koje smanjuju nejednakost imaju pozitivan uticaj na privredni rast.

Karl Polanji je pisao da je put ka slobodnom tržištu ostvaren i održan zahvaljujući koncentrisanoj i centralno organizovanoj intervenciji. . Prema Polanjiju, slobodno tržište je konstrukcija ekonomske teorije, a ne empirijskog opažanja. Nacionalna kapitalistička tržišta nastala su zahvaljujući državnoj prinudi, nema ničeg prirodnog u tome.

Nova tržišta se dinamično oblikuju. Prepuštena sama sebi ona su slepa i pravci promena koje ona otvaraju obično donose suboptimalne posledice sa socijalne tačke gledišta. Država treba da vodi proces ka novim tehnološko-ekonomskim paradigmama, nove tehnologije su rezultat javnih politika. Država treba da otvara nove horizonte koji ranije nisu postojali. Privatni kapital očekuje dobit u periodu od tri do pet godina, za razvoj inovacija potrebno je petnaest do dvadeset godina. Zadatak vlade nije da vodi komercijalno preduzeće, nego da organizuje i podstiče proces inovacija. U visoko- tehnološke sektore privatni kapital ulazi samo pošto je javni sektor izvršio dugoročno investiranje u najrizičnijim oblastima.

Održivi ekonomski razvoj zasniva se na ostvarivanju velikih vrednosti i na dobro plaćenim poslovima. Privatne kompanije i preduzetnici nisu jedini generatori razvoja, neophodna je i javna politika orijentisana ka misiji. Parola da tržište treba o svemu da odlučuje predstavlja neadekvatan i neefikasan odgovor na izazove sa kojima se suočavaju moderne privrede. Država treba da bude kreativna, i zbog toga treba razvijati njene kapacitete. Veliki preduzetnici često su stajali na ramenima aktivne države.

Tržište nije preegzistentni, apstraktni entitet u koji ekonomski akteri ulaze kako bi se bavili biznisom, i koje od njih zahteva da se ponašaju na specifičan način. Tržište je rezultat interakcije između ekonomskih aktera i institucija, javnih i privatnih. Kako će taj rezultat izgledati zavisi od prirode aktera i njihove motivacije, od zakona, regulacije i kulturnog konteksta. Tržište je uklopljeno u šire institucionalne strukture, pravne i kulturne. Ekonomska ortodoksija shvata ekonomske zakone kao tehničke, kao skup pravila koja svugde funkcionišu na isti način.

Teorija o tome kako funkcioniše kapitalistička ekonomija mora dinamiku inovacija smestiti u centar pažnje.

Ni jedan biznis ne može da funkcioniše bez osnovnih servisa koje obezbeđuje država. Nije tačno da samo privatni sektor kreira vrednost, da javni sektor samo troši. Novostvorena vrednost je proizvod privatnog i javnog sektora. Ključna uloga države je u kreiranju očekivanja o budućem razvoju.

Porezi su način na koji ekonomski akteri plaćaju javnom sektoru za njegov doprinos povećavanju produktivnosti. Redistributivne politike koje umanjuju nejednakost promovišu rast. On se ne može meriti samo BDP-om, nego i upotrebom boljih indikatora kao što su dugoročno kreiranje vrednosti, socijalni položaj stanovništva, jednakost i ekološka održivost. Inovacije i dugoročni rast zahtevaju strateško, a ne spekulativno investiranje. Očekivanja o tome u kojim oblastima će nastati budući rast moraju biti kreirana. Neophodna je inovacijama vođena strategija privrednog rasta koji zavisi od strateške potrošnje u oblastima koje donose rast produktivnosti. U savremenom kapitalizmu profit iz brzih finansijskih transakcija poželjniji je nego dugoročno investiranje. Finansije finansiraju finansije, a ne privredni rast, one terorišu realnu ekonomiju.

Kejnz je upozoravao da su političari robovi pogrešnih ekonomskih teorija. Po njegovom mišljenju, nije zadatak države da radi nešto što može i privatni sektor, nego da se angažuje u stvarima koje se bez državne intervencije ne bi desile.

Marijana Macukato nije ni marksista, ni levičar, ni radiklani kritičar kapitalizma. U svojim radovima ona pokušava da naznači kakva institucionalna struktura može dovesti do efikasnijeg funkcionisanja kapitalizma. U porođenju sa vladajućim pogledima među srpskim ekonomistima, njeni stavovi deluju subverzivno. U većem delu srpske intelektualne I političke elite, preovladava stav o državi kao kafkijanskoj mašineriji za poništavanje slobode, njoj se odriče bilo kakva produktivna uloga u ekonomiji.

Ekonomska tranzicija posle dvehiljadite godine sprovedena je po neoliberalnom modelu bez ozbiljne rasprave. Prevladao je stav da će radiklana privatizacija dovesti automatski do privrednog rasta, ignorisana su upozorenja da tržište ne može da postoji bez odgovarajuće institucionalne strukture, koja se stvara u dugom vremenskom periodu.

Uništavanje države u Srbiji traje decenijma, ona više nije u stanju da obavlja svoje osnovne funkcije. Marijana Macukato, kao i brojni drugi zapadni ekonomisti, uverljivo dokazuju da nema privrednog rasta bez aktivne i kreativne uloge države. Prvi korak u obnovi Srbije mora biti oslobađanje od neoliberalnog dogmatizma.

Miroslav Samardžić
Zrenjanin, 25.9.2017.