• facebook
  • twitter
  • youtube
  • rss
  • mail
Rat Evropske unije protiv Grčke

Rat Evropske unije protiv Grčke

  • Posted on: 21/07/2015
  • By:

Posle pola godine pregovaranja sa zapadnim kreditorima Vlada Grčke sredinom jula je kapitulirala i prihvatila gotovo sve uslove koji su joj bili postavljeni. Za uzvrat, Grčka će sklopiti novi finansijski sporazum, tj. dobiće nove kredite da bi mogla da vrati stare, biće prinuđena da sprovodi još drastičnije mere štednje nego do sada. U Parlamentu je sporazum izglasan uz pomoć glasova poslanika proevropske desne opozicije. Sirza se pocepala, trideset i osam poslanika koji pripadaju radikalnom krilu (Leva platforma) nisu glasali za sporazum, a ministri koji pripadaju ovoj grupaciji izbačeni su iz Vlade.

Postignutim aranžmanom niko nije zadovoljan. Radikalni levičari optužuju Ciprasa da je odustao od gotovo svih predizbornih obećanja. Nemačka desnica koja je bila glavni protivnik Ciprasove vlade takođe nije zadovoljna ishodom pregovora. Konzervativni nemački novinari i političari tvrde da su Grci svoju slabost ponovo pretvorili u snagu, te da će se grčki dug u nedogled povećavati. Zahtev agresivnog nemačkog ministra finansija Šojblea da se Grčka izbaci iz evrozone na kraju je ispao samo prazna pretnja. Nemački konzervativci smatraju da je Nemačka poražena od Francuske. Fransoa Olan insistirao je da kreditori po svaku cenu skolpe sporazum sa Grčkom kako bi na taj način bila oslabljena fiskalna pravila u Evropskoj monetarnoj uniji zbog toga što francuski socijalisti nisu spremni da u svojoj zemlji izvrše strukturne reforme.

Većina komentatora ističe da je postignuti sporazum kratkovid, kratkoročan i ekonomski nepismen, jer Grčkoj ne donosi neophodan privredni rast. Postavlja se pitanje ko će kupovati nemačku robu ukoliko se u svim državama EU sprovode mere štednje. Najzad, svima je dobro poznato da je grčki dug neodrživ, da će se recesija u ovoj zemlji nastaviti i da će političke prilike u njoj biti još nestabilnije. Strukturni uzroci grčke krize nisu ni pomenuti, a kamoli uklonjeni.

Zašto je Cipras promenio svoj politički kurs samo nekoliko dana pošto su Grci na referendumu, održanom petog jula, sa 61% glasova odbacili zahteve kreditora. Odgovor je jednostavan, pregovarači iz Evrogrupe nisu hteli da postignu nikakav sporazum nego su insistirali na totalnom porazu i kompromitaciji Sirize. U neoliberalnom kapitalizmu levici se dozvoljava da postoji smo kao marginalna pojava koja ne sme da ojača i ugrozi pravila sistema. Siriza je pretila da naruši status kvo u Evropi i zbog toga je morala biti uništena. Nije se smelo dozvoliti da grčka levica dovede u pitanje evropsku imperijalnu hijerarhiju sa seredištem u Berlinu i da se u EU formira alternativni plitički prostor koji bi omogućio postojanje emancipacijskih političkih praksi zasnovanih na solidarnosti izvan i protiv tržišta. EU po svaku cenu mora ostati neoliberalna tvrđava.

eurogre

Između pregovaračkih strana postojala je takva asimetrija moći tako da grčka vlada nije imala nikakvih šansi na uspeh. Izgleda da je glavni grčki pregovarač, bivši ministar finansija Janis Varufakis, precenio strah koji u briselskoj oligarhiji postoji od izlaska Grčke iz evrozone. Kreditori su bili ravnodušni, uvereni da je Grčka poseban slučaj, i da se zaraza neće širiti, a nije došlo ni do tržišne panike. Kada je bilo jasno da kreditori neće popustiti, Varufakis je u noći posle refrenduma predložio sprovođenje unilateralnih mera zbog toga što je bilo jasno da će Evropska centralna banka organizovati kolaps grčkog bankarskog sistema. Varufakisov plan predviđao je izdavanje paralelnog novca, da Grčka vlada preuzme kontrolu nad grčkom centralnom bankom i da se otpiše deo duga. Pošto Varufakis nije moga da garantuje uspeh ovakvih mera Cipras je njegove predloge odbio, a prihvatio je njegovu ostavku. Kada se na sednici parlamenta glasalo o sporazumu Varufakis je bio u grupi od trideset osam poslanika Sirize koji su bili protiv. Sporazum predstavlja postmodernu formu okupacije, Grčku gura u zagrljaj fašističke Zlatne zore. To je državni udar koji nije izvršen tenkovima nego bankama, tvrdi Varufakis.

Siriza nije dobila podršku od drugih prezaduženih zemalja. Vlade Španije, Italije, Irske plašile su se Sirizinog uspeha jer bi u tom slučaju od svojih opozicija bile optužene da su sklapale nepovoljne aranžmane sa kreditorima, na štetu svog stanovištva. Najzad, izostala je i masovna podrška evropske levice.

Na ishod pregovora uticao je i karakter Sirize kao poltičke stranke, mada on nije bio odlučujući. Uprkos optužbama zapadne propagande većinski deo Sirize nikad nije bio naročito radikalan. Oko jedne terćine stranke činili su radikalni levičari, dok je većina bila reformistički orijentisana. Antikapitalistička levica oduvek je bila skeptična prema refomističkim pokretima koji nastoje da moralizuju kapitalizam, da ga učine humanijim. Socijalnu osnovu Sirize i Podemosa čine pripadnici srednjih slojeva čije je napredovanje blokirano zbog mera štednje. Oni se bune zbog toga što su lišeni ranijih privilegija. Levi populisti iz srednjih klasa nastoje da spreče svoju proletarizaciju, a ne da se bore za prava svih. Radikalni levičari optužuju ih da ne prihvataju političko-ideološke obrasce tradicionalne levice zato što klasna borba ne promoviše njihove aspiracije. Oni učestvuju na izborima, a ne učestvuju u radničkim borabama, njihov politički aktivizam u stvari je izborna platforma čiji je cilj osvajanje vlasti. Zanimljivo je da je i konzervativna grčka štampa optuživala Sirizu da je ona obična klijentelistička mreža.

Tokom pregovora radikalni i grčki i evropski levičari optuživali su Sirizu da samo želi da napravi strateški sporazum sa kapitalom, da nije protiv EU, nego samo protiv nemačkog vođsta u njoj, da joj je cilj obnova kejnzijanske ekonomske politike, a ne temeljna društvena promena. Ciprasova vlada imala je podršku vodećih svetskih ekonomista poput Štiglica, Krugmana, Galbrajta, Rodrika, Saksa… koji su poznati kao pristalice kapitalizma i kritičari neoliberalizma.

viC

Radikalna levica reformističku levicu optužuje da vodi politiku velikih gestova a da ne nastoji da stvara klasne saveze sa radnicima koji su angažovani u borbama. Njihove glavne pristalice su maladi iz srednjih slojeva koji ne žele da raskinu sa EU. Oni protestuju protiv banaka, a ne traže njihovu nacionalizaciju, njihovi lideri nisu spremni da artikulišu ozbiljan plan za promenu strukture moći u društvu i imaju konformističke ciljeve.

Tačno je da rukovodstvo Sirize nije htelo da se konfrontira sa EU koja predstavlja glavnu političku organizaciju evropskog kapitalizma. Siriza je sledila većinsko raspolženje grčkih birača koji se protive merama štednje, a u isto vreme podržavaju članstvo grčke u EU i EMU. Radikalno krilo Sirize zalagalo se za nacionalizaciju banaka, agresivno progresivno oporezivanje bogatih, obnovu kolektivnog pregovaranja. KP Grčke zalaže se za istupanje Grčke iz EU i EMU, ali je na januarskim izborima sa takvim programom dobila samo nešto više od 5% glasova.

Upadljivo je da Ciprasova vlada nije imala jasnu političku platformu i očekivala je da će kreditori prihvatiti njenu ekonomsku logiku i olakšati položaj Grčke. Siriza nije bila spremna da odlučno prekine sa glavnim narativom grčke buržoazije- evropskim intergacijama. Između kapitulacije i konfrontacije Siriza je izabrala kapitulaciju. Pitanje je da li je imala dovoljno snage da se upusti u sukobe sa tako moćnim protivnikom kao što je evropska kapitalistička oligarhija.

Radikalni levičari tvrde da je Cipras svojim preokretom posle referenduma gurnuo birače u ćošak. Svojom naivnom pregovaračkom strategijom on je ličio na rane hrišćane koji su izlazili pred lavove, uvereni da će ih pripitomiti molitvama. Ciprasu se, takođe, zamera da je ispraznio državne fondove a da za uzvrat nije postiga ništa. Iako su rezultati refrenduma ukazivali da je potreban povratak na radikalni program Cipras je napravio nagli zaokret, pa će sada Siriza morati da sprovede mere štednje koje je do sada kritikovala. Umesto neuspešnog pregovaranja, tvrde radikalni levičari, Siriza je odmah trebala da krene u mobilizaciiju masa i pokrene milione ljudi sa glavnim zahtevom za otpis dugova. Ovakav vid borbe ne bi zavisio od ishoda pregovora sa kreditorima. U postizbornom periodu Siriza je svoje političko delovanje ograničila na rad unutar državnog aparata i stalno se pomerala udesno, što je oslabilo njenu snagu.

Grčka kriza srušila je mit o EU kao demokratski organizovanoj zajednici ravnopravnih naroda. Radi se, međutim, o imperijalnoj tvorevini koja se prema malim državama i narodima i alternativnim političkim pokretima odnosi brutalno i arogantno. Tokom pregovora koje je u ime kreditora vodila najpre tzv. Trojka, potom tzv.Institucije in kraju tzv. Evrogrupa, koju čini devetnaest ministara finansija iz država članica evrozone, nije bilo nikakvog nastojanja da se postigne kompromis. Naprotiv, cilj je bio da se uništi Grčka levica, kako nikome drugom ne bi palo na pamet da dovodi u pitanje odluke koje izražavaju interese krupnog kapitala. Dok je Grčki pregovarač Varufakis nastojao da iznosi ekonomske argumente, Evrogrupa je izlazila sa pretnjama,ucenama i diktatima. Najpre u februaru, a potom i u julu, ECB je zloupotrebom instrumenata monetarne vlasti dva puta organizovala kolaps Grčkog bankarskog sistema kako bi Ciprasovu vladu naterala da se preda. Mario Dragi, predsednik ECB, može da obori vladu bilo koje male države evrozone ukoliko se ona suprotstavi odlukama briselske nomenklature. Jedan postavljeni finansijski funkcioner bez bilo kakvog demokratskog legitimiteta može da odlučuje o sudbinama naroda i ucenjuje njihove demokratski izabrane vlade.

Birači su najslabija karika EU, komentariše cinični Fajnenšel Tajms, zbog toga što povreneno dovode u pitanje dominaciju elita. Ako se birači usprotive interesima moćnih njihove odluke se ignorišu ili se pokreće moćna finansijska mašinerija kako bi se disciplinovali neposlušni. Na referendumima održanim 2005. u Francuskoj i Holandiji birači su odbili projekat Evropskog ustava ali je nekoliko godina kasnije gotovo identičan tekst usvojen kao Lisabonski ugovor. Demokratske procedure pretvorene su u prazan ritual, insitucije koje imaju demokratski legitimitet nemaju moć.

oxi

Grčka vlada nastojala je da pregovore pomera ka institucijama čije funkcionisanje je regulisano ugovorima. Evrogrupa je insistirala da se oni odvijaju u sivoj zoni, gde ne postoje nikakva pravila. Varufakis svedoči da na sednicama Evrogrupe nije vođen zapisnik. Prema njegovom mišljenju, radi se o telu koje ima ogromnu moć da utiče na živote ljudi, a da pri tom pravno ne postoji i nikome ne odgovara.

Gotovo svi analitičari Grčke krize smatraju da ona nije rešena, nego samo ulazi u novu fazu. EU je pokazala da nije sposobna da izađe na kraj sa nedostacima svoje ustavne strukture. Postojeći institucionalni aranžman ne samo da nema demokratski legitimitet nego je i upravljački neefikasan. Demokratski deficit u EU je sistemski uzrokovan. Da bi evropski kapitalizam zadržao svoju poziciju na svetskom tržištu neophodno je da budu smanjene nadnice i javna potrošnja, smatraju briselski oligarsi. Takav cilj ne može se postići demokratskim putem. Politički sistem EU tako je organizovan da većinu stanovnika isključi iz procesa odlučivanja. Na nivou Unije stvoreno je jedinstveno tržište koje omogućava da se do maksimuma ostvare eksploatatorski potencijali kapitalizma.
Kritike EU i EMU stižu sa svih strana, i sa levice i sa desnice. Grčki radikalni ekonomista Kostas Lapavitsas koji od 2010. zagovara grexit , i Hajner Flasbek, bivši državni sekretar u nemačkom ministarstvu finansija, objavili su krajem prošle godine knjigu pod nazivom Protiv Trojke u kojoj su pokazali koji su strukturni uzroci grčke krize.

Ekonomska politika Nemačke uzrokuje nestabilnost i krize u drugim državama. Udeo izvoza u Nemačkom GDP pre stvaranja evrozone bio je oko 30%, a 2013. dostigao je 50%. Nemački eksportni bum posledica je činjenice da nadnice poslednih decenija stagniraju u ovoj zemlji, što nemačku privredu čini hiperkonkurentnom na svetskom i tržištu EU. Unutrašnja nemačka tražnja je nedovoljna, pa zbog toga privreda ove zemlje zavisi od izvoza. Evro je mehanizam za ostvarivanje nemačke ekonomske i političke dominacije u Evropi. Lapavitsas i Flasbek smatraju da je nemačka ekonomski okupirala druge članice evrozone zbog toga što one nemaju sopstvenu valutu, pa ne mogu svoje privrede da zaštite od agresivne konkurencije nemačkih proizvođača. Devalvacija je u modernoj privrednoj istoriji bila najčešće korišćen mehanizam pomoću koga je neka država odgovarla na agresivno ponašanje svojih trgovačkih partnera, a da pri tom nije morala da preduzima drastične protekcionističke mere. Sistem slobodne trgovine može da počiva samo na tim osnovama.

Iako je Nemačka imala najviše koristi od uvođenja evra, ona ne želi da snosi troškove nastale stvaranjem jedinstvene valute. Implementacija alternativnih ekonomskih politika u perifernim zemljama nužno vodi konfrontaciji sa zapadnim centrima moći. Autori smatraju da leva vlada u nekoj perifernoj državi evrozone mora da preduzima unilateralne mere u različitim oblastima ukoliko želi da promeni razvojni pravac svoje zemlje. Postojeća politika fiskalne rigidnosti koja je čvrsto ugrađena u strukturu EU i sadrži kazne za neposlušne, ne otvara razvojne perspektive prezaduženih zemalja. Ne može se izvršiti restruktuiranje duga, ne mogu se ukinuti mere štednje a da se istovremeno deluje unutar institucionalne strukture EU, posebno EMU. Levičarska valada, smatraju Lapavitsas i Flasbek, samo gubi vreme i energiju u nastojanju da postigne sva tri cilja. Umesto toga neophodno je masovno otpisivanje dugova, i drastična promena ekonomske politike uz nove odnose sa EU i EMU. Na taj način Evropa može biti promenjena u interesu radnog naroda.

flag_2135468b

Jedna levičarska vlada u evrozoni nema mogućnost da efikasno odgovori na pretnje uskraćivanja likvidnosti. Autonomno generisanje likvidnosti znači uvođenje nacionalne valute ,tj. osnivanje sopstvene centrane banke koja bi bila samostalna u odnosu na evrosistem. Pored rekreiranja institucionalnog kapaciteta za generisanje likvidnosti u nacionalnoj valuti nužno je uvođenje kapitalne kontrole i upravljanje valutnim kursom. Prema mišljenju autora EMU je recesioni mehanizam za nametanje neoliberalne politike koji pogađa i velike države poput Italije i Francuske. Jedini način da se pronađe održivo rešenje je drastična promene nemačke unutrašnje i spoljne politike i primena drukčijeg pristupa nadnicama i unutrašnjoj tražnji.
Autori ističu da je uvođenje evra bilo idealno za nemačke korporacije i kapital, ali ne i za radnike i domaćinstva. Unutrašnja tražnja je važnija od spoljašnje.

Lapavitsas i Flasbek tvrde da je istorijska propast EMU nastupila zbog toga što evro nije valuta kojom upravlja federalna ili unitarna država, koja kporespondira sa političkim narodom (demosom). Naprotiv evro je novac jednog saveza međusobno podeljenih nejednakih država koje su na razičite načine podređene Nemačkoj . Evro ne funkcioniše u interesu svih država članica EMU, on guši ekonomije Evrope, uzrokuje tenzije između država, podriva demokratske procese na kontinentu i ne može biti reformisan unutar postojećih političkih sklopova. Prema autorima, realističko progresivno rešenje bilo bi vraćanje nacionalnih valuta i povratak na ekonomsku nezavisnost, odbranu demokratije i nacionalnog suvereniteta. EU nije u stanju da upravlja tako kompleksnim sistemom kao što je EMU.

Brojni kritičari nemačkog postupanja u vezi sa grčkom krizom podsećaju da su saveznici 1953. upravo njoj otpisali veliki deo duga i tako omogućili privredni oporavak ove države. Lapavitsas i Flasbek podsećaju na Kejnzove analize ekonomskih aspekata Versajskih ugovora. Da bi Nemačka platila ogromne ratne reparacije morala je da ostvari tekuće viškove, tj. da poveća svoj udeo na svetskom tržištu na štetu savezničkih država, na šta one nisu bile spremne da pristanu. Danas se Nemačka tako ponaša prema zemljama periferije EMU, traži od njih da poprave konkurentnost ali u isto vreme brani svoj udeo na tržištu.

domino

Levo orijentisani nemački sociolog Rajner Riling smatra da nemačka elita sebe vidi u ulozi hegemonog stabilizatora. U vladajućim nemačkim krugovima smatraju da je svetska kapitslistička ekonomija nestabilna i sklona krizama, pa zbog toga najače države treba da nametnu svoje vođstvo. Hegemonija nije desturktivna, naprativ ona donosi stabilnost.
Prema ovom konceptu, nemačko okruženje treba du bude pod uticajem njene spoljne i bezbednosne politike, da bude korisno za nemački model kapitalizma, za njenu vodeću ulogu u Evropi, kao i da suži slabljenju nemačkih konkurenata. Ovakva pozicija Nemačke postiže se na dva načina: putem moći tržišta, preko odnosa konkurencije koji protagoniste iz drugih država primoravaju da se prilagode i podrede; i drugo, preko prisilnog disciplinovanja putem mera štednje, demontiranja nacionalnog suvereniteta i demokratije. Umesto demokratskog odlučivanja favorizuje se sporazumevanje između vlada i donošenje odluka u neformalnim lidreskim krugovima. Prema mišljenju Rilinga, Nemačka postaje glavna sila autoritarnog kapitalizma u Evropi. Mere štednje, međutim, imaju ne samo plitičke već i ekonomske limite, dovode do konstantnog gubitka potrošača i pada tražnje.

Britanski ekonomista Feliks Martin upozorava na moguće ekonomske posledice zloupotrebe finansijskih instrumenata u političke svrhe. Ponašanje ECB je opasno jer se stiče utisak da ona nije tržišna, nego politička institucija i da ne deluje na osnovu ekonomskih zakona. Moderni finansijski sistem počiva na poverenju, evro neće preživeti ukoliko se sumnje u političku motivisanost odluka ECB rašire izvan Grčke. Građani u Španiji, Portugalu, Italiji… neće verovati da im je štednja sigurna ukoliko na izborima u njihovim dražavama pobede stranke koje nisu po volji Brisela. Feliks Martin smatra da ECB ima jedinstvenu poziciju kao jedina monetarna vlast i centralna banka za više država. Da bi centralna banka podržavala moderni finansijski sistem ona mora odgovarati narodu čijoj državi služi.

Teške defekte institucionalne strukture Evropske unije uočava i Džefri Saks. Evropski mehanizam za rešavanje kriza ne funkcioniše. Grčka je sigurno neefikasna država, ali je još više uznemirujuća nesposobnost EU. Ukoliko EU ne spasi Grčku neće spasiti ni sebe, tvrdi Džefri Saks. Evropska unija danas funkcioniše kao SAD pre donošenja Ustava, ona nema efikasnu izvršnu granu vlasti koja bi bila u stanju da se konfrontira sa tekućom ekonomskom krizom. Umesto jakog egzekutivnog vođstva pod kontrolom demokratskog parlamenta, političke procese u EU vode komiteti nacionalnih političara koji su više vođeni nacionalnim predrasudama nego racionalnim pristupom rešavanju problema. Bizarna sruktura odlučivanja u EU omogućila je da nemačka unutrašnja politika pobedi sve ostale obzire, tvrdi Saks.

Klasne borbe u Grčkoj ulaze u novu fazu. Grčku levicu ne čini samo Siriza nego i brojne druge partije, sindikati, autonomne grupe, solidarne mreže. Svi oni nastaviće da se bore.
Grčku krizu nisu izazvali ni “lenji” Grci ni “oholi” Nemci, već kolaps globalnog finansijskog kapitalizma 2007. I defektan karakter EU insitucija.
Ni jedna kriza usvetu neće biti rešena sve dok na globalnom i nacionalnim planovima postoji hegemonija neoliberlnih dogmi. Neoliberalni kapitalizam je sistem koji isključuje, marginalizuje ili uništava sve pojedince, grupe, lokacije i delatnosti koje nisu u stanju da opstanu na tržištu i ne mogu ili ne žele, da slede sistemsku logiku.

Sudbina Sirize je još jednom pokazala koliko su ograničeni potencijali refomističke levice. Kapitalizam je sistem koji se ne može humanizovati, zauzdati i tako organizovati da služi i onima koji nisu vlasnici kapitala. Na savremenom globalnom tržištu moć je osnovni regulator, a ne nevidljiva ruka. Slobodno, konkurentsko, otvoreno tržište koje svima omogućava blagostanje postoji samo u udžbenicima ekonomije.

syriza1

Evropske integracije nastale su kako bi se izbegao francusko-nemački sukob i kako bi se dinamičan nemački privredni rast uklopio u širi evropski kontekst. Danas nemački ekonomski model ponovo, kao u dvadesetom veku, razara proizvodne sisteme i državne strukture naročito u perifernim delovima Evrope.

Predlozi da se EU konstituiše kao demokratska federalna država nemaju mnogo izgleda na uspeh. Nemoguće je u jednoj političkoj strukturi integrisanje tako velikih razlika kakve postoje u EU. Niti bi Nemci pristali da ih u federlanom parlamentu preglasavaju Španci i Italijani, niti bi narodi siromašnijih država EU pristali da njihovi socijalni transferi zavise od milosti birača iz bogatijih država. EU je u ćorsokaku, nije u stanju da stvori institucionlni sistem za upravljanje tako složenom zajednicom koju čini dvadeset i sedam država.
Kapitalizam u krizi uvek traga za autoritarnim rešenjima. Varufakis otkriva zastrašujući Šojbleov plan po kome bi na nivou evrozone postojala institucija Visokog komesara za finansije koji bi mogao da stavlja veto na budžete država članica.

Neki levičarski orijentisani autori predlažu obnovu demokratskog suvereniteta koji bi narode perifernih zemalja mogao da odbrani od sistematskog nasilja međunarodnog kapitala. Ovakav suverenitet bio bi zasnovan na socijalnim savezima drukčijim od buržoaskog nacionalizma. To bi bio savez zasnovan na solidarnosti i socijalnim borbama podređenih klasa koji bi vodio do ponovnog nastajanja naroda i nacija kao kolektivnih subjekta borbe za emancipaciju.

Miroslav Samardžić
Zrenjanin
20.7.2015.