• facebook
  • twitter
  • youtube
  • rss
  • mail
Svetski dan socijalne pravde: AKO NEMA PRAVDE – NEMA NI MIRA

Svetski dan socijalne pravde: AKO NEMA PRAVDE – NEMA NI MIRA

  • Posted on: 20/02/2018
  • By:

Povodom obeležavanja Međunarodnog dana socijalne pravde, Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ organizovao je skup 20. februara 2018. godine, u Velikoj Sali Medija centra (Terazije 3), u Beogradu. Skup je deo programa „Dobro društvo“ koji UGS NEZAVISNOST, već drugu godinu, realizuju u saradnji sa Fondacijom Friedrich Ebert, a ovim povodom je izdat i…

TRAKTAT O SOCIJALNOJ PRAVDI I PRAVIČNOSTI

Sažetak

Razumevanje i tumačenja socijalne pravde su predmet sporenja upravo zato što su impregnirana, ili još pre kontaminirana, različtim interesnim očekivanjima i ideološkim značenjima i učitavanjima. Zapravo različiti pristupi jednakosti i pravdi i daju smisla uslovnoj podeli na levicu i desnicu.

U fokusu ovoga rada je pitanje održivosti različitih strategija redukovanja raširenih i već drastičnih nejednakosti unutar različitih poimanja demokratskog i socijalno kohezivnog društva.

Rad je struktiran tako da njegov prvi deo pokušava da pruži uvid u različita razumevanja socijalne pravde i nastojanja njenog institucionalnog dizajniranja i primene. U drugom delu se daje pregled aktuelnih pokušaja zaustavljanja rasta nejednakosti.

Teza koju zastupam je stav da istovremena raširena postdemokratska redukcija demokratije, pored uvećanja ekonomskih nejednakosti, vodi i eroziji pravne i političke jednakosti. Posledično, već opako nejednak svet završava, umesto u utopiji pravedog društva, u njenoj distopijskoj karikaturi.

Ključne reči: socijalna pravda, raspodela, jednakost, socijalna kohezija, porezi, univerzalni dohodak
Naš liberalni mislilac, Vladimir Jovanović svome sinu, našem velikom pravniku i političkom sociologu, dao je ime Slobodan, a ćerki Pravda. Sa slobodom i Slobodanima smo imali različita iskustva, ali se pravda ni kao ime ni kao praksa u Srbiji, jednostavno, nisu „zapatili“.

Pravdu, kao uostalom i slobodu, jednakost, dostojanstvo, možemo odrediti kao najviše ljudske vrednosti i ciljeve. Oni pripadaju rodu aperion, odnosno beskrajnih i bezobalnih pojmova koje je teško definisati, a još teže razgraničiti.
Urediti društveni život u skladu sa načelima pravde, jednakosti i slobode istovremeno je večiti i nedosegnuti ideal. Uostalom, najveće revolucije koje pamti istorija izvršene su zarad borbe za slobodnije i pravednije društvo.

1. Ključne dileme i kontroverze oko razumevanja socijalne pravde

Istovremeno, socijalna pravda se opire svakom preciznom definisanju. Pojednostavljeno, rasprava o socijalnoj pravdi pokriva polje značenja i sporova koji se vode oko toga koliko široko treba prihvatiti jednakost među ljudima, je li ona uopše potrebna, odnosno koliko je ona uopšte pravična i razvojno održiva?

Dilema je, recimo, da li je u različitim “područjima pravde” (Volcer), pored jednakosti pred bogom i zakonom i dodatno u političkim pravima – pre svega pred izbornom kutijom, potrebno i pravično prihvatiti i materijalnu jednakost? Siromaštvo svakako ne doprinosi jednakim pravima i društvenim šansama. Takođe bi se mogao prihvatiti i stav da neravnopravnost prava i položaja manjinskih grupa i identiteta može voditi u njihovu političku i ekonomsku marginalizaciju.

Na drugoj strani, ne vodi li, bez obzira na namere, potpuna materijalna jednakost gušenju truda, talenata i veština, time i u opšte siromaštvo?

Svodi li se onda socijalna pravičnost na individualno njeno razumevanje i akte milosrđa i solidarnosti ili treba i normativno urediti pravila i principe preraspodele kojima se redukuju tržišne nepravde?

Ako i želimo da država interveniše, zalažemo li se mi, na polju ekonomije, za jednakost mogućnosti, šansi ili i za trajnije ujednačavanje prilika, pa i radikalno levičarsku jednakost ishoda?

Naš Radomir Lukić, pored pravne i ekonomske, razlikuje i moralnu i versku dimenziju pravde. Pod pojmom moralna pravda on podrazumeva onu situaciju gde je pravedno dati drugom više nego što dobija. Na taj način, moralna pravda zapravo podrazumeva davanje milostinje. Verska pravda, prema mišljenju akademika Lukića, podrazumeva čin davanja drugome bez ikakve naknade (Lukić, 1995).

Istorija političkih i socijalnih teorija je, tako, umnogome istorija sporenja oko socijalne pravde.
Osnovna teškoća u definisanju koncepta socijalne pravde krije se u tome što će ljudi, u zavisnosti od svog društvenog položaja, različito gledati na to šta su pravda i pravedno društvo.

Prema Platonu, recimo, pravda je dati svakome ono što mu pripada i obezbediti mu da radi onaj posao za koji je sposoban. Prema tome, suština pravde je u znanju šta ko treba da radi prema svojoj sposobnosti (Platon, 1984, 11- 28).

Pravedno društvo je, dakle, meritokratija (vladavina zaslužnih ili sposobnih), a ne partokratija ili plutokratija (vladavina bogatih) ili kakiokratija (vladavina najgorih, ološa).

Za Aristotela, pravda nije samo najznačajnija vrlina, ona obuhvata u sebi sve vrline. Njena osnovna, opšta sadržina je poštovanje zakona i postupanje prema bližnjima kao sebi jednakima iz kojih on, istina, u saglasju sa tadašnjim duhom vremena, isključuje robove, strance, pa i decu i žene.

Aristotel posebnu, konkretnu pravdu deli na dve vrste: distributivnu i korektivnu. Distributivna pravda počiva na principu deljenja. Njena suština se ogleda u geometrijskoj srazmeri. To znači da će svaki pojedinac dobiti od zajedničkog dobra srazmerno svojim zaslugama. Onaj ko zasluži više, više će i dobiti. Drugu, posebnu pravdu Aristotel naziva korektivnom ili izjednačujućom pravdom. Korektivna pravda počiva na principu aritmetičke srazmere. To zapravo znači da će svi dobiti podjednako.

Međutim, problem se javlja kada pravdu treba podeliti među nejednakim ljudima. Tada Aristotel preporučuje načelo srazmere. Po mišljenju Aristotela, pravedno je proporcionalno, a nepravedno ono što se ogrešuje o proporciju (Aristotel, 1983).

Rimljani su preuzeli Aristotelov princip distributivne pravde. Treba svakome dati ono što mu pripada po zaslugama. Oni su pravo i pravdu instrumentizovali do te mere da su sve pretvorili u formule. Jedna od njih je: Iustitio est honeste vivere, neminem ledere suum quiqe tribuere. (Pravda je časno živeti, nikome ne škoditi, svakome svoje dati).
Načelo pravde i pravednosti je nesporno, međutim ono što je problem jeste na koji način utvrditi jednakost mere kojom se pravedno meri. Merenje vrednosti je uvek subjektivno. Zbog toga će svaka strana koja daje nešto svoje, po pravilu, smatrati da je nepravedno zakinuta i da nije dobila „svoju pravicu“- ono što joj po pravu pripada (Volcer, 2000).
Ključni iskorak iz aporija socijalne (ne)pravičnosti nude veliki američki filozof Džon Rols i njegova koncepcija pravde kao pravičnosti. Do nje Rols dolazi misaonim eksperimentom u kome, prekriveni velom neznanja, neznajući modernim vokabularom reklo bi se da li su prosjaci ili oligarsi, ljudi tragaju za principima pravičnosti. Njegov argument, originalno formulisan u magnum opusu Teorija pravde bio je da pravedno društvo treba da zadovolji dva principa.

Prvo, trebalo bi da garantuje jednaka osnovna prava za sve. Drugo, trebalo bi da osigura da socioekonomska nejednakost radi u maksimalnu korist onih na dnu lestvice (princip razlike) i da postoji pravična jednakost mogućnosti u konkurenciji za poslove i funkcije. Rolsova dva principa, uzeta zajedno, čine, po mome sudu, reper za merenje pravičnosti. Nejednakost dakle mora biti pravedna i korisna svima.

U prosperitetnoj drugoj polovini 20 veka, postignut je oko socijalno pravednog društva labav i širok “preklapajući politički konsenzus” (Rols) koji su sklopile socijaldemokrate/social-liberali, demohrišćani i, imajući u vidu i održivost razvoja i međugeneracijsku solidarnost, Zeleni. (Oslabljeni) plod ovog konsenzusa je koncept socijalne kohezije i, danas, evropski stub socijalnih prava.

Nastojanje da se difuzan i složen pojam socijalne pravde sadržajno precizira i operacionalizuje doveo je do formiranja indeksа socijаlne prаvde koji obuhvаtа sledeće dimenzije: sprečаvаnje siromаštvа, jednаkost u obrаzovаnju, dostupnost tržištа rаdа, socijаlnu koheziju i nediskriminаciju i zdrаvlje. (Blagojević, Hjuson, Marina, Politika, 9.2.2017).

Na drugoj strani, za libertarijance, socijalna pravda je u slobodnom društvu ako ne već “put u ropstvo” (Fridrih Hajek) onda bar “logička besmislica“ (Ivan Janković) jer podrazumeva totalitarno uređivanje pravila i mere koje se nameću slobodnim pojedincima.

Aktuelni kontekst

Stara je istina da nijedno društvo nije imuno na nejednakost, ali se radi o tome da se mora težiti smanjenju i ublažavanju socijalnih i ekonomskih razlika. Piketi tvrdi da problemi zbog nejednakosti nastaju kada ova postane tako ekstremna da više nije korisna za rast. (Piketty, 2014: 383).

One su danas ponovo postale enormne i prete da ponište svaku ideju o kohezivnom društvu – društvu u kome smo povezani duhom solidarnosti, i pripadanja i deljenja zajedničkih vrednosti.

Iako to zvuči neverovatno, činjenica je da 6 najbogatijih ljudi na planeti danas ima u posedu više bogatstva od donje polovine svetske populacije koja obuhvata 3,7 milijardi ljudi. Takođe, najbogatijih 1% ljudi danas ima više novca od ostalih 99% zajedno. Istovremeno, dok se milijarderi razmeću svojim bogatstvom, jedan od 7 ljudi na svetu se bori da preživi sa manje od 1,25 dolara na dan.

Kako je u svom govoru, u Vatikanu, 2013. godine rekao papa Franja: „Stvorili smo sebi nove idole. Nekadašnje obožavanje zlatnog teleta danas se odražava u novoj, bezdušnoj slici kulta novca i diktature ekonomskog sistema koji je bezličan i lišen svakog humanog cilja“. Posledica toga je da se masa ljudi oseća isključeno i marginalizovano: bez posla, bez mogućnosti i bez izlaza iz takve situacije.” (Sanders, Peščanik.net, 26.1.2018).

Posledično, u vreme ogromne nejednakosti u bogatstvu i prihodima, ljudi širom sveta gube veru u demokratiju – u vlast naroda, iz naroda i za narod. Oni ubrzano postaju svesni da je globalna ekonomija nameštena tako da nagrađuje one na vrhu, a na račun svih ostalih, i to ih čini gnevnima.

1.1. Šta su osnovni principi pravedne raspodele?

Opredeljenje za isto dostojanstvo i iste mogućnosti za život, kao i aktivnu društvenu i političku participaciju zahtevaju pravednu raspodelu društvenih resursa.

Pojednostavljeno, postoje četiri različita principa pravedne, socijalne raspodele: jednakost, pravedna naknada prema učinku, pravedno zadovoljenje potreba i princip jednakih šansi.

1. Kada govorimo o načelu jednakosti, ono se, pre svega, odnosi na pravnu i političku jednakost, odnosno na načelo da svi u jednakoj meri moraju da imaju priliku za samoodređenje, uključiv i učešće u politici. Međutim, u stvarnosti, pravna jednakost i dalje ne znači ravnopravnost.

Upravo u sferi profesije i rada i dalje postoje stare nejednakosti. I dalje je nespojivost porodice i posla uglavnom problem sa kojim se suočavaju majke. Nažalost, žene zarađuju manje od muškaraca, žene lakše gube radna mesta i češće su ugrožene siromaštvom.

Kada se govori o principu jednakosti i ravnopravnosti u savremenim društvima, čini se da više nego ikada pažnja treba posvetiti generacijskoj ravnopravnosti. Koncept generacijske ravnopravnosti se odnosi na zahtev da danas pojedinci ne žive na račun budućih generacija. Konsolidacija javnih budžeta ne sme da dovede do toga da buduća generacija dobije u nasleđe propalu infrastrukturu i zadužen javni budžet. Školski primer nedostataka generacijske ravnopravnosti jeste urušavanje životne sredine.

2. Pravedna naknada prema učinku, odnosno princip zasluge, zahteva da se jednaki učinci tretiraju jednako. Tipičan primer za ovu maksimu pravde jeste ponovo aktuelan zahtev: jednaka plata za jednak rad. Tržište nagrađuje, međutim, samo postignuti razultat i time ostaje ravnodušno za napor, trud i motivisanost. Sa druge strane, veliki broj učinaka posebno onih ostvarenih u porodici, vrši se bez naknade i pošto ove poslove u najvećoj razmeri obavljaju žene – iz toga proističe istovremeno i dvostruki deficit pravde.

3. Treći princip socijalne pravde ,,zadovoljenja prema potrebama“ Marks je izložio iznoseći stav ,,svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama“. On je smatrao da će se ovaj princip ostvariti u okviru neke više faze komunističkog društva i da će pojam pravde na taj način, postati suvišan.

No unutar procesa tržišnog kreiranja potreba egoizam i narcis-orijentacija mogu proizvesti različite, često i nerealne potrebe i želje. Zašto ne bih imao najnoviji tip automobila, kuću u elitnom kvartu, letnjikovac na obali jezera ili sopstveni aviončić? Šta sa tim ako posedujem više od većine država?

Imajući u vidu ograničenost brojnih resursa, potpuno je jasno da će veoma velika većina pojedinaca ostati nezadovoljenih želja i preferencija.

Alternativa ovom stanovištu jeste da će pojedinci koji zadovolje realne želje, živeti dostojanstveno. Međutim, dodatni problem u analizi pravednog i dostojanstvenog života odnosi se upravo na pitanje o kojim robama i dobrima je reč, kao i da li to bilo ko treba da propisuje?

Kao ključni problem uspostavlja se problem kulture solidarnosti koja ograničava pohlepu.
4. Jednakost šansi. Kod ovog principa, reč je o preraspodeli životnih prilika i šansi. Zapravo, ovde je reč je o jednakosti početnih uslova. Kada je pojedincima obezbeđena ova vrsta jednakosti, onda je i nejednakost koja potom može da sledi – pravedna. Nejednakost u šansama i početnim životnim prilikama može biti direktna posledica razlike urođenih sposobnosti, ali i različitih mogućnosti roditelja, tradicijom formiranih rodno specifičnih podela uloga ili različitih vidova obrazovanja (Petring, 2012, 14-38).

Moderne teorije o principu jednakih šansi stoga upućuju na jednakost životnih prilika. Ove teorije zastupaju stav da pravda ne zahteva samo jednokratnu intervenciju države, već su neophodne stalne, dugotrajne intervencije, kako bi se pravda uspostavila ali i uspešno održavala.

1.2. U kakvom su odnosu socijalna pravda i demokratija?

Svi ljudi moraju da uživaju jednako dostojanstvo i zaslužuju jednako poštovanje. Jednakost, sloboda, dostojanstvo i poštovanje su preduslov demokratije. Osnovni preduslov da bismo mogli da govorimo o samopoštovanju i osećanju dostojanstva ljudi jeste da imaju materijalnu i egzistencijalnu sigurnost.

Mit o kulturi zavisnoati

Socijalna država počiva na principu preraspodele, davanja od onih koji imaju ka onima koji nemaju i koji su egzistencijalno ugroženi. Ovaj postupak neki smatraju neopravdanim i nepravednim. U tom smislu, libertarijanci smatraju da, kroz politiku oporezivanja, država zapravo kažnjava one koji su sposobni da stvore bogatstvo i na taj način ih destimuliše. Istovremeno, ona kod korisnika socijalne pomoći stvara duh lenjosti i neodgovornosti, odnosno kulturu zavisnosti od drugih.

Ideja o zavisnosti od socijalne pomoći je kontroverzna, jer se zavisnost od socijalne pomoći smatra razlogom za stid. Dalje, život od socijalne pomoći nije ni u najbogatijim društvima lagodna opcija, pa većina ljudi koji se nalaze u toj poziciji čine sve kako bi se izvukli iz takve situacije.

Socijalna izopštenost kao glavni neprijatelj socijalne pravde

Društvena uključenost definiše se kao proces koji omogućava da oni koji su u riziku od siromaštva i društvene isključenosti dobiju sredstva i mogućnosti za puno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu i postizanju društvenog standarda koji se smatra normalnim u društvu.

Suprotno, pojedinci i čitave društvene grupe mogu biti ekonomski izopšteni, kako u pogledu proizvodnje, tako i u pogledu potrošnje. Kada pojedinac jedanput izađe sa tržišta rada, izuzetno mu je teško da se na njega vrati.
Strah od nezaposlenosti i bede je jedan od najraširenijih strahova u Srbiji danas. I ne samo u njoj.

Posledično, aktivno političko učešće može biti van domašaja onih koji nemaju dovoljno sredstava, informacija ili mogućnosti da se bave politikom. Lobiranje, učestvovanje u demonstarcijama ili političkim mitinzima zahtevaju pristup informacijama.

Što su duže socijalno isključeni, to će vremenom njihovi problemi da se umnožavaju, jer njihov glas niko ne čuje.
Naoko paradoksalno, iz društva su izopšteni i bogati – bolje rečeno, oni su se iz njega dobrovoljno povukli. Bogati mogu da se u potpunosti povuku iz oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite koje finansira država i da sami plaćaju privatne usluge. Imućni pojedinci se sve više izoluju od ostalog društva u ,,elitne zajednice“. Bogati u tome nalaze opravdanje zašto tragaju za brojnim načinima i rešenjima za izbegavanje plaćanja poreza i drugih obaveza prema državi.

1.3. Socijalna država i mehanizmi uspostavljanja socijalne pravde

Socijalna država ima različite načine i mehanizme socijalnih davanja i zaštite siromašnih i društveno izopštenih. U prvom redu, tu su novčana davanja u vidu naknada za nezaposlene, penzije ili dečiji dodatak. Takođe, socijalna država preko poreza i dažbina ostvaruje prihode koji, između ostalog, služe za finansiranje socijalnih sistema.

Socijalna davanja se obezbeđuju, dakle, kroz oporezivanje. Većina levičara smatra da porezi trebaju da budu dovoljno veliki kako bi država obezbedila veći priliv u nacionalni budžet. Zagovornici drugačijeg (neo)liberalnog pristupa, međutim, tvrde da socijalnu pomoć treba da primaju samo najugroženiji. Oni smatraju da je država blagostanja skupa, neefikasna i previše birokratizovana, pa zahtevaju da se njene funkcije redukuju. Ova razlika nalazi se u srcu debata u vezi sa formom i obimom socijalne države.

Jedna od glavnih razlika između različitih modela države blagostanja tiče se dostupnosti beneficija. U sistemima socijalne države koji nude univerzalne beneficije, pomoć dobijaju svi kojima je ona potrebna, bez obzira na visinu prihoda ili ekonomski status. Teret poreza je u socijaldemokratskim zemljama veći nego u liberalnim i konzervativnim.
Rešenje je da država deluje preventivno. Posledično, zahvaljujući velikom broju kvalitetnih socijalnih usluga koje su svima dostupne mnogo manji broj ljudi je zavisan od socijalne pomoći države.

Porezi i Pravda

“Porezi su ono šta plaćamo zarad civilizovanog društva”, Oliver Vendel Holms

Porez je, najkraće i najednostavnije rečeno, prinudno plaćanje bez neposredne protivusluge. Za druga plaćanja koja se naplaćuju zarad finansiranja javnih usluga – to ne važi. Takse i doprinosi se uplaćuju za određenu svrhu.

Poreski sistem treba da počiva na principu pravednosti. Međutim, sporno je pitanje šta je to pravedno oporezivanje.
Koncept horizontalne pravde i linearnih poreza se odnosi na zahtev da poreski obveznici sa istim dohocima treba da plaćaju iste poreske iznose. Kao drugo, vertikalna pravda i progresivno oporezivanje su koncept po kome pojedinci koji ostvaruju veće prihode treba da plaćaju viši iznos poreza nego one koje ostvaruju niže prihode.

Drugi problem je što često nije moguće utvrditi racionalnu i tačnu cenu za onu uslugu koju pruža država, a to je slučaj sa javnim dobrima. Kada govorimo o tzv. javnim dobrima, pre svega mislimo na zemlju, vazduh, vodu, ali i pravni poredak, obezbeđivanje unutrašnje i spoljašnje bezbednosti, socijalna davanja, škole, puteve i javni prevoz…
Potpuno je, međutim, jasno da poreski obveznici preko svojih poreza zapravo plaćaju državi za protivuslugu, (korišćenje javnih dobara), kao i da ta usluga može biti nekvalitetna i skupa. Neretko i jedno i drugo

Zaključak da troškovi države treba da budu pažljivo nadgledani, a javni sektor izložen konkurenciji, sam se po sebi nameće.

Poreski sistem bi trebalo da bude uređen tako da što manje narušava ekonomske odnose i ometa ekonomski rast.
Istraživanja, inače, govore da se ne može utvrditi direktna veza između ekonomskog rasta i visine poreza.

Postoje, recimo, dva razloga iz kojih nekoj državi može da se isplati da naplaćuje nizak porez na prihode kapitala, na primer: na dobit preduzeća. Najpre, na taj način može da se obezbedi bolja investiciona klima, što ima pozitivne efekte na ekonomski rast. Drugi razlog je poreska utakmica. Zahvaljujući poreskoj politici niskog poreskog opterećenja, moguće je privući kapital iz drugih zemalja.

No, time se ulazi u rizik trke ka dnu bez kraja, u kojoj izvesno dobijaju samo najbogatiji.

Poreski sistem u Srbiji: Robin Hud ili Super Hik?

Srbija, shodno svojoj perifernoj poziciji, nije samo primorana da prilagodi svoj poreski sistem interesima kapitala, već i da primeni, umesto sage o Robinu Hudu branitelju siromašnih – Superhikovu logiku, po strip junaku koji pljačka siromašne da bi plen dao bogatima.

Prateći doktrinu neoliberalnih ekonomista, srpska poreska politika se usmerava na sferu potrošnje. Budući da svi moraju da kupuju razna dobra i usluge, bez obzira na to da li su siromašni ili bogati, ispravan način da se puni budžet – smatra se – jeste da se on osloni na potrošnju, tj. na PDV. Međutim, svima je očigledno da standardna stopa od 20%, koliko PDV iznosi u Srbiji, ne utiče podjednako na kvalitet života čoveka koji jedva obezbeđuje uslove da preživi i čoveka koji raspolaže milionima.

Ipak, poreska konkurencija nameće upravo takvo oporezivanje, primoravajući državu da oslobađa poreskih stega kretanje kapitala (odnosno bogate). A na osnovu superhikovske logike, Srbija dodatni stimulans kapitalistima daje ne samo odsustvom progresivnog oporezivanja, već i subvencionisanja radnih mesta, prodajom zemljišta i objekata ispod cene i slobodnim ekonomskim zonama (kojima obezbeđuje određen stepen autonomije privatnog preduzeća u odnosu na zakonodavstvo države).

Istovremeno, broj bogatih građana od kojih može da se naplati porez – zanemarljiv je u odnosu na veliku većinu siromašnih.

Sada oko 20.000 ljudi koji ostvaruju trostruko veću zaradu od proseka, plaća godišnji porez, a država po tom osnovu dobija oko četiri milijarde dinara. Ako bi se broj onih koji plaćaju ovaj porez, kao i poreska stopa, duplirali (povećanje sa 10% na 20% i sa 15% na 30%) – država bi ostvarila dodatne prihode od „ tek“ oko 100 miliona evra, četiri puta manje od sume koja je “oteta” milionskoj armiji penzionera i zaposlenima koji primaju više od 25 000 dinara.

Problem legalnosti imovine

I inače, svaki pokušaj uvođenja poreza na bogatstvo i luksuznu potrošnju završavao se njegovim seljenjem iz zemlje ili izbegavanjem poreza. Razlozi su slični interesi vlasti i bogataša, kao i činjenica da u svetu postoji desetak i više država – „poreskih rajeva“, u koje se seli kapital, a bogatstvo se ne oporezuje.

Jedna od mnogobrojnih opasnosti kada je reč o ugrožavanju socijalne politike preraspodele – jeste i izbegavanje plaćanja poreza. Države se, u praksi, često suočavaju sa pojedincima koji nastoje da izbegnu svoje finansijske obaveze prema državi. Džon Majnard Kejnz ga je nazvao ,,jedinim intelektulanim postignućem koje se uopšte isplati“. Ljudi su oduvek bili kreativni kada je trebalo izbeći plaćanje poreza.

Pored izbegavanja plaćanja poreza, postoji i utaja poreza koja je nezakonito izbegavanje plaćanja poreza.
Kakav će efekat imati primena unakrsne procene imovine i dodatnog oporezivanja bogatih u Srbiji, ako i kada do njih dođe, teško je proceniti.

2. Ima li održive alternative ? Ka obnovi jednakosti i pravičnosti

Paralelno sa rastom nejednakosti, rastu i množe se i ideje o povratku u normalnost, osiguranju pristojnog života za sve i o povratku (umerenoj) jednakosti. Ovde ću samo, krajnje sumarno, izložiti četiri takva pristupa.

2.1. Oficijelni akteri i (ograničene) strategije promena

Čak i Svetska Banka i Međunarodni Monetarni Fond promovišu inkluziju i dostojanstveni rad u svojim dokumentima. Dobar primer je MOR ova „Decent Job Initiative“ koja je izazvala mnogo pohvala, analiza i unošenja u javne dokumente mnogih država, ali je realno donela samo kozmetičke promene.

Danski flex-security program je takođe, inicijalno, izazvao veliku pažnju i pokušaje transplantacije. Ali ovaj koncept mirenja fleksibilizacije radnih odnosa uz sigurnost – obilne nadoknade i transfere države onima koji gube posao ili ga imaju neredovno, kritičari su izložili raznovrsnim prigovorima. Najubedljivija i najduhovitija je teza Adranika Tangiana koja kaže da „program nije dobar kada su vremenske prilike loše,“ dakle, kada prekarni radnici postaju mnogobrojni, a budžeti (čak i bogatih država) se pokažu ograničeni.

U Spasavanju kapitalizma, Rajh se zalaže za neku vrstu portfolija ili tržišne korpe promena čiji je cilj “predistribucija” tržišnih prihoda, a ne njihova redistribucija. Te promene bi bile zasnovane na standardnim liberalnim idejama, kao što su povećanje minimalne zarade, izmena zakona o radu usmerenog protiv sindikata i promena ugovornog prava koja bi radnicima dala ovlašćenje da preduzmu korake protiv poslodavaca, a dužnicima da brane svoje interese od kreditora ( The New York Review of Books, 17.12.2015).

2.2. Kontroverze oko univerzalnog bazičnog dohotka

Sve širu podršku, i to sa različitih strana političkog spektra, dobija ideja da bude ustanovljen univerzalni bazični dohodak (UBD).

Po mome sudu, iza ove ideje stoji uverenje da će stanovništvo na planeti i dalje rasti sve do nekih 11 milijardi krajem veka i da, jednostavno, uz paralelni ulazak u digitalnu eru, neće biti moguće obezbediti (plaćeni) posao svima.

Pri tome, UBD bi zameno druge socijalne transfere (socijalna pomoć, dečji dodaci, osiguranje od nezaposlenosti, osnovne penzije).

Idealno, UBD bi mogao biti adekvatan za društveno prihvatljiv životni standard i bez dodatnih transfera iz plaćenog rada. Dakle, doneo bi osnovnu sigurnost, i što je radikalna novina – omogućuje da se rad/posao napusti kao jedini izvor socijalne sigurnosti.

Najradikalnija varijanta podrazumeva da svaki građanin stiče pravo na finansijsku podršku koja mu obezbeđuje osnovnu egzistenciju, a varijacija je bezbroj .

Glavni ideolog UBD-a, belgijski filozof i ekonomista Filip Van Parijs smatra da pravo na bazični dohodak ima i surfer. Dakle, uopšte nije važno da li radi ili se zamajava, da li ima neke prihode ili ne. Svoje ideje Prajs je formulisao još 1995., u knjizi “Real Freedom for All” (Stvarna sloboda za svakoga).

Stvar, kako to s pravom smatra Milutin Mitrović (Peščanik.net, 22.1.2018), više nije neosnovana, jer ima političku podršku i desnice i levice u razvijenim zemljama. Dakle, to više nisu samo Kejnzove maštarije (u knjižici “Economic Prospect for our Grandchildren – Ekonomske perspektive naših unuka iz 1930) o tome kako će, krajem 20. Veka, radna sedmica verovatno iznositi 15 sati, automatizovane mašine će svesti na minimum ljudski rad, fizički i umni.

Istovremeno, kao što to obično biva u situacijama kada podrška dolazi sa različitih strana i od često i suprostavljenih aktera, postoje i brojne negativne strane priče o univerzalnom i bazičnom dohotku. Pre svega, otvara se pitanje ko bi imao prava na ovaj dohodak, odnosno da li je on uopšte univerzalan? Da li bi ga dobijali samo državljani ili svi građani, uključiv i one sa odobrenim trajnim boravkom – imigranti, pre svega?

Drugo je ključno pitanje u kojem će obimu on zameniti ostale oblike socijalnih davanja? Najzad, šta će biti sa onima koji se rasipnički ponašaju, pa ostanu bez sredstava za egzistenciju pred kraj meseca? Hoće li se nad njima uvoditi neka vrsta nadzora?

Nije li to i neki oblik ponovnog uspostavljanja “klimatiziranog” Rimskog carstva u kome se plebsu nudi hleba i igara? Pri čemu se on onda ništa i ne pita. Mitroviću to mnogo liči na proširenje američke prakse sa bonovima za ishranu (food bonds) – platimo im da nam ne smetaju, pa neka se bezopasno bune.

Bogati bi, konačno, mogli mirno da upravljaju svetom, kanališući svetsko bogatstvo u još manji broj ruku.
Najzad, i najvažnije, to bi opasno pokidalo vezu sa radom kao osnovom ljudskog (samo)dostojanstva. I papa Franja tvrdi da bez rada nema ni dostojanstva. Uostalom, daleko pre Pape, Karl Polanji, autor “Velike transformacije” je napisao: “Valja se setiti da je rad samo drugo ime za čoveka”. U svakom slučaju, kako to ističe Mitrović, radikalna transformacija socijalnog sistema bila bi najveći finansijski hazarderski potez našeg vremena. (Mitrović, Peščanik. net.22.1.2018).

2.3. Progresivno oporezivanje i socijalna zaštita

Progresivni porez bi zaustavio ili bar usporio rast nejednakosti koja danas raste po stopi koja se na dugi rok ne može održati. Čista i perfektna konkurencija tu devijaciju ne može otkloniti (Piketty, 2014: 517).

Kada je o redistributivnim strategijama reč, primera radi, svojevremeni raskid s politikom progresivnog oporezivanja u Velikoj Britaniji prepoznatljivo je “postignuće” po kojem se i danas pamti epoha tačerizma. Novi laburisti iz epohe Tonija Blera takvu odluku nikada nisu doveli u pitanje, baš kao što ni demokrati u vreme Klintonovih ili Obaminih mandata nisu postavljali pitanja o Reganovoj poreskoj politici.

Ideja o povratku na fiskalnu politiku progresivnijeg oporezivanja čini važan deo plana Entoni Atkinsona. Veliko smanjivanje poreskih stopa za najviše dohodovne razrede doprinelo je naglom rastu nejednakosti, a da pritom nije ostvarena adekvatna korist za društvo u celini. Zato ne treba ni gubiti vreme na rušenje tabua koji kaže da marginalna stopa poreza nikada ne sme premašiti 50 odsto. (The New York Review of Books, 11.06.2015. Peščanik.net, 25.06.2015).

Atkinson predlaže više verzija scenarija reforme i zaključuje da bi to omogućilo povratak na politiku univerzalne socijalne zaštite koja bi bila svima dostupna, nasuprot uslovljenom pružanju pomoći koja izoluje najsiromašnije. Atkinson jasno upućuje na te probleme i govori o formiranju “svetske poreske uprave” i mogućem povećanju međunarodne pomoći na jedan odsto bruto društvenog proizvoda. (The New York Review of Books, 11.06.2015. Peščanik.net, 25.06.2015).

Važan teorijski doprinos primeni oporezivanja u rešavanju problema koncentracije bogatstva dao je, kao što smo to već konstatovali, Tomas Piketi u svom delu ,,Kapital u XXI-om veku“. Nasuprot neoliberalnoj dogmi o potrebi snižavanja poreza i odustajanja od progresivnog oporezivanja, Piketi se zalaže za povećanje poreza i progresivno oporezivanje, ali ne samo tekućih dohodaka, nego i akumuliranog bogatstva. On predlaže da se uvede porez od 1% za domaćinstva koja imaju imovinu u vrednosti od 1 do 5 miliona dolara, a 2% na imovinu veću od 5 miliona. Na imovinu preko milijardu dolara, ona bi mogla da bude i 10%. (Piketty, 2014: 253).

Pouzdati se preterano u redistribuciju je, međutim, naivan optimizam. Dobrostojeći su skloni da misle da su zaradili svoj (neoporezovani) prihod – da je to njihov novac. Čak i društva sa snažnim osećajem za društvenu pravdu, imala bi problema da ostvare bilo šta putem post festum preraspodele. Još gore od toga, zavisnost od mehanizama preraspodele, oporezivanja i transfera, otvara vrata za konzervativce da povuku crtu između radničke klase koja je jedva iznad granice siromaštva i totalne sirotinje, što podriva osećaj solidarnosti neophodan za održavanje pravednog društva.

2.4. Rolsova vizija i radikalni reformizam

Rols, u svojim poznim spisima, nije smatrao da kapitalizam može ostvariti njegovu teoriju pravde. U pravednom društvu, politička ekonomija mora biti organizovana sa eksplicitnim ciljem bilo zajedničkog bilo široko raspodeljenog bogatstva i kapitala.

Prva opcija odgovara onome što Rols naziva „liberalni socijalizam“: u kojem je veći deo kapitala u kolektivnom vlasništvu, na ovaj ili onaj način.

Druga opcija sa širokom raspodelom bogatstva i kapitala odgovara „sistemu demokratski regulisanog vlasništva“ (property-owning democracy), političko-ekonomskom sistemu usmerenom ka raspodeli bogatstva i kapitala – što je moguće šire među građanima, držeći ih u što većoj mogućoj meri u privatnom vlasništvu. (Martin O’Neill i Thad Williamson, Boston Review, 24.10.2012).

Realno ostvarivi sistem demokratski regulisanog vlasništva, umesto da pokušava da ispravi rezultate unapred izgubljene bitke između tržišnih pobednika i gubitnika post festum, cilja na pravednije širenje dobiti od ekonomske aktivnosti na samom izvoru (htpp:pescanik.net/s-onu –stranu-drzave –blagostanja-3/).

Kako bi se Rolsova uopštena vizija da društvena pravda zahteva pravedniju pre-poresku predraspodelu produktivnog bogatstva, a ne samo preraspodelu prihoda mogla prevesti u progresivni politički program? Brojni autori su razvili neke ideje koje obećavaju.

Prvo, sva deca bi mogla, odmah po rođenju, dobiti poverenički fond. Primera radi, država u SAD bi mogla da obezbedi svim mladima supstancijalni ulog od 80.000$ sa kojima bi započeli svoje odrasle živote, kao što su predložili Brus Ekerman i Ejmi Alkot.

Pod sadašnjom nejednakom raspodelom bogatstva u SAD, bilo bi matematički moguće, bez stvaranja novog novca, obezbediti svim domaćinstvima u SAD osnovna sredstva od oko 100.000$ po domaćinstvu, putem preraspodele ne više od jedne trećine bogatstva koje je trenutno u vlasništvu najbogatijih jedan posto. (Martin O’Neill i Thad Williamson, Boston Review, 24.10.2012).

Na drugoj strani, brojni autori su se fokusirali na razvijanje oblika proizvodnog kapitala sa širokim vlasništvom, bilo od strane radnika, lokalnih organizacija i samouprava ili drugih hibridnih oblika vlasništva poput kooperativa, zadruga i drugih oblika socijalnog preduzetništva. Pri tome se neretko predlažu promene vlasničke strukture proizvodnog kapitala kroz, recimo, efektivno podruštvljavanje vlasništva nad akcijama korporacija koje svakom građaninu daje trajni udeo u vlasništvu nad korporacijama.

Na putu ka poželjnom epilogu

Danas je, više nego ikada ranije potrebno da svi oni koji veruju u demokratiju i progresivnu vladavinu, ujedine. Berni Sanders ističe da moramo razviti internacionalni pokret koji će se suprotstaviti pohlepi i ideologiji milijarderske klase i povesti nas u svet ekonomske, socijalne i ekološke pravde. Da li će to biti laka borba? Naravno da neće. Ali to je borba koju ne možemo izbeći. Ulozi su preveliki.

Na drugoj strani, u situaciji ovako izraženih nejednakosti, rastu autoritarizam i desničarski populizam koji se hrani, eksploatiše i pojačava ozlojeđenost onih na koje je sistem zaboravio i rasplamsava etničku i rasnu mržnju.
Nasuprot tome, mora doći do radikalizacije sindikata, kao i političkih partija levice koje, uz pomoć novih socijalnih pokreta, moraju nastojati da dobiju podršku i prekarijata i pokušaju da ih uključe u svoje strukture. Unutar ovih partija i pokreta se, imajući u vidu socijalni profil njihovih aktivista i pristalica, često zagovara teza da od radikalizacije srednje klase zavise promene i da ovaj, pre svega, „kreativni prekarijat“, postaje ključni socijalni akter (Stojiljković, 2014:208 ).

Novi međunarodni progresivni pokret treba da se posveti eliminisanju strukturalne nejednakosti između i unutar država. On mora podržati nacionalne i internacionalne politike usmerene na podizanje životnog standarda sirotinje i ljudi iz srednje klase – počev od pune zaposlenosti i minimalne nadnice, pa sve do univerzalno dostupnog visokog obrazovanja, zdravstva i ugovora o fer trgovini. Povrh toga, mora se obuzdati moć korporacija i sprečiti ekološka katastrofa kao posledica klimatskih promena (Sanders, Peščanik.net, 26.1.2018).

Sredstva za eliminisanje bede i stvaranje pristupačnog i ekološki održivog globalnog energetskog sistema su tu, pred nama. Ali su još čvrsto u rukama korporativne elite i njenih političkih izvođača radova.

Na kraju, svest da postoji alternativa i da neoliberalno sivilo ne mora biti naša sudbina je početak njegovog kraja.

Autorski tekst
Zoran Stojiljković