• facebook
  • twitter
  • youtube
  • rss
  • mail
U SUSRET 8. MARTU

U SUSRET 8. MARTU

  • Posted on: 07/03/2016
  • By:

„Nadničarke“, „zadrugarke“,prekarne radnice i izbori,

Kada me neko pita da li ću izaći na izbore, ne znam šta da odgovorim. Žena sam, srednjih godina, srednjeg stručnog obrazovanja, nezaposlena, i živim na selu. Osetila sam na svojoj koži sve čari „demokratije“ u Srbiji u zadnjih dvadeset i nesto godina.

Ratovi, tajkunizacija, loše privatizacije i prelazak iz jednog dosta dobro socijalno rešenog društva u kapitalističko, doveli su do potpunog urušavanja svih prava radnica/ka. Na primeru Zrenjanina, o kojem imam podatke, može se sagledati slika cele Srbije: nekada je grad sa okolinom imao oko 90.000 zaposlenih, a danas oko 27.000, među kojima je i par hiljada onih čije su firme u stečaju, što znači da je preko 60.000 ljudi koji su ostali bez posla. Naravno da je to izazvalo pad životnog standarda, kao i umanjenje radnih prava zaposlenih. Nesigurnost, beznađe i strah promoravaju sve radnike i radnice da pristaju na robovske uslove rada. Radno vreme se sve više produžava, isplaćuju se zarade manje i od zakonom predviđenih, nema godišnjih, ponekada ni nedeljnih odmora, poslodavci ne uplaćuju doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje. Sve to, kao i mnogi u Srbiji, znam iz ličnog iskustva i veoma dobro sam naučila značenje reči „potlačena“. Pošto nemaju druge načine, mnogi prihvataju da rade sezonske poslove u poljoprivredi, među njima i članovi moje porodice i ja. Dok su nekada te poslove obavljale/i one/i bez bilo kakvih kvalifikacija, često pripadnice/i nekih marginalizovanih manjinskih grupa (romi,na pr), danas su to sve one koje su ostale bez posla, najčešće SSS, mada ima i onih sa akademskim obrazovanjem.

Sve sezonske radnice u poljoprivredi se dele u dve grupe,na „zadrugarke“ i „nadničarke“.

Zadrugarke su zaposlene u većim sistemima, nekadašnjim zadrugama i poljoprivrednim kombinatima. Uposlene su od jednog pa čak i do osam meseci godišnje kod istog poslodavca, a zaradu primaju jednom mesečno, često tek kada vlasnik proda proizvode.Rade u grupama 30-50, postoji grupovođa zadužena za evidentiranje radnih sati, kao i za pokazivanje radnicama šta i kako treba da se radi. O ceni radnog sata, kao i o ostalim uslovima takođe pregovara grupovođa, i poslodavac ne dolazi u dodir sa radnicama. I sve one rade preko omladinskih zadruga, na tuđe ime, na ime nekoga ko ima manje od 27 godina. Zadruga uzima procenat za sebe, zatim uplaćuje obavezno osiguranje, i to dovodi do toga da je sat rada veoma malo plaćen, do skora od 90 do 100 din, a sada oko 110din. Nešto veće satnice imaju berači malina, kupina i jagoda, oko 170-180 din. Ali bez obzira na to što se uplaćuje osiguranje, za povređivanje na radu se ne može dobiti odšteta, jer zvanično ne radi baka od 72 god, već njena unukakoja ima 23. U Zrenjaninu su bila i dva smrtna slučaja na radu, ali njihove porodice nisu mogle da naplate bilo kakvu odštetu, pošto su radili pod tuđim imenima. Ne postoje podaci, ali je predpostavka da se u kampanjama sađenja, održavanja, branja, klasiranja i skladištenja angažuje od 50 000-150 000 radnica/ka u toku sezone, od proleća do početka zime.

Nadničarke su one koje rade samo par dana za nekog malog pojloprivrednika. Same pregovaraju o dnevnici, pauzama, isplaćene su odmah, najčešće već isti dan, a pošto nemaju odbitaka za omladinsku zadrugu i osiguranje, njihove zarade su nešto veće. Rade u manjim grupama, od 3-10 žena, koje se poznaju međusobno, a i poslodavci su često iz istog sela, ili susednog. I naravno da su mali poljoprivrednici u daleko losijoj situaciji i zbog ovoga u odnosu na velike sisteme.

Takodje medju prekarne radnice se ubrajaju i sve one koje pruzaju usluge čišćenja stanova, ili čuvanja dece i odraslih koji su slabo pokretni ili nepokretni. Te poslove su ranije obavljale žene koje su želele da poprave kućni budžet, studentkinje siromašnijih porodica i sl. Ali sada su to takođe radnice koje su ostale bez posla u lošim privatizacijama, i to im je jedini izvor prihoda.

Druga velika grupa radnica koje su potpuno eksploatisane su one koje rade u uslužnim delatnostima, trgovinama, kafićima, pekarama, tekstilnim fabrikama i zanatskim radnjama… Izneću vam par primera.

Radnice u kineskim radnjama rade za 700-800 din osam i više sati dnevno. Nemaju pravo na pauzu za doručak, a više od jednog odlaska u toalet se kažnjava otkazom. Većina njih ne dočeka da prođe probni period, već dobiju otkaz pre toga. Rade i do godinu dana bez uplaćenih doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje. I svi mi to znamo ali se inspekcija rada i resorno ministarstvo baš i ne trude da reše probleme. Sporadično neka radnja bude zatvorena, ali se brzo pojavi nova, na par koraka odatle. Pri tom i sami/e vlasnici/e nisu u dobrom položaju, pošto su to samo fiktivno, dok su u stvari pravi vlasnici kineske kompanije, koje eksploatišu i svoje i naše građanke i građane.

Radnica jednog velikog pekarskog lanca u Beogradu je neko vreme radila neprijavljena, a onda su je, posle par meseci prijavili. Pošto su to pekare koje rade 24h svakog dana u nedelji, radila je i po mesec dana bez i jednog slobodnog dana. Ako bi izgorela pecivo pri pečenju, to bi joj se oduzimalo od plate, ali nije mogla da ga uzme i nosi kući, već su to radnici cele radnje dobijali kao topli obrok. Iako ima već pedesetak godina, bila je primorana da ćuti i radi. A onda se razbolela, jedne noći je završila u urgentnom. Tamo su joj rekli da nekoliko nedelja neće moći da radi, i ona je to javila šefu svoje radnje. Kada je posle par dana otišla na kontrolu, na šalteru su joj rekli da je mogu primiti samo ako plati pregled, pošto joj zdravstvena knjižica nije overena. Misleći da je greška, taxijem je otišla do sedišta firme, a tamo su joj uručili papir na kome je kao vreme prestanka radnog odnosa stavljen datum iz prethodnog meseca. Ona nije ni znala da je pri potpisivanju ugovora o radu potpisala i blanko otkaz. Otišla je u Nacionalnu Službu za zapošljavanje da bi preko njih dobila zdravstveno, a tamo su je odbili, pošto je, navodno, prošao zakonski rok u kojem je morala da se prijavi po prestanku radnog odnosa. Iako već u dugovima, morala je da se dodatno zaduži za lečenje.

Mnoge od radnji i firmi koje se bave izradom tekstilnih predmeta imaju samo nekoliko prijavljenih radnica, dok većina radi na crno, u lošim uslovima, zimi bez grejanja, leti bez ventilacije. Kada su radnice jedne firme tražile da im se isplate zarade koje kasne, gazda je otpustio sve njih. Podnele su prijavu protiv njega, a on je svoj biznis prebacio na novu lokaciju, pod drugim imenom, i zaposlio nove radnice. Čak ni to što su svedočile da su šile odevne predmete poznatih brendova, a bez licence, nije pokrenulo odgovarajuće gradske strukture da ga pritvore i oduzmu dozvolu za rad.

Danima mogu da iznosim slične primere, da pričam o diskriminaciji i mobingu koje žene-radnice svaki dan doživljavaju. Ali par dana pred praznik žena, osmi mart, želim da pričam i o svim ženama koje obavljaju veoma važan posao za koji nisu plaćene. To je rad u kući, koji se, pogotovu na selu, smatra isključivo ženskim. Čiščenje, kuvanje, pranje, peglanje, briga o deci i starijim čalanovima domaćinstva, briga o domaćim životinjama, ako ih ima. One sve ove poslove obavljaju same čak i kada su zaposlene. Patrijalhalni obrazci ponašanja su, na žalost, još uvek dominantni. Sećam se jednog primera koji će to najbolje ilustrovati. U pauzi za doručak u jednom voćnjaku, jedna od mojih koleginica je rekla da se nada da nećemo ostati duže, pošto prethodne večeri nije zavšila ručak. Pitala sam je zašto to ne uradi njen muž, koji i onako sedi kod kuće i ne radi, a ona me je pogledala u čudu i rekla kako on to ne zna, šta on ima da se meša u ženske poslove. Ali zato uopšte nije problem da ona cepa drva, iako je po toj logici to muški posao. Dakle muškarci ne obavljaju“ ženske „poslove, ali žene mogu da obavljaju“ muške“.

Ranije su postojale dve grupe prekarnih radnica/ka. Jednu grupu su činili svi oni koji su neobrazovani bez kvalifikacija, često pripadnicce/i nekih manjinskih grupa (na pr romi). Oni su radili za male dnevnice i to im je uz socijalnu pomoć omogućavalo da prežive. Druga grupa su bili umetnici, sportisti,novinari i sl. Svi oni su radili u nadi da će njihov talenat i rad biti jednog dana prrepoznatljiv, pa samim tim i finansijski i statusno priznat. Danas je situacija drugačija. Pripadnici prve grupe su sve/i one/i koje su ostale/i bez posla usled loših privatizacija, najčešće SSS, i mnogima je ovo jedini izvor prihoda. U drugu grupu su se pored već onih koje sam pomenula ubacile/i učesnice/i raznih rialiti programa, političari i radnici u medijima. A pojavila se još jedna grupa –aktivistkinje/i NVO, od kojih neki rade i volonterski, bez nadoknade ili uz minimalnu nadoknadu, dok pojedine/ i koriste ovo kao glavni način ostvarivanja prihoda.

I jedan podatak koji me ponekada veoma rastuži: žene su svakodnevno diskiminisane na poslu, mobingovane, ali prvu pozitivnu presudu za mobing u Zrenjaninu je dobio muškarac.

Dakle posle cele moje priče, vraćam se na pitanje s početka: za koga da glasam, za koga da glasaju sve one unižene i potlačene, kada su svojim ne činjenjem ili lošim postupcima i sadašnja i prošla vlast, sve političke partije pozicije i opozicije odgovorne za stanje u kojem se nalazimo.

Milica Lupšor, aktivistkinja “ROZA”