Navigacija
Jelena Vojnović —
Tadinka Nana Popov je rođena 1900. godine u porodici Berar, od oca Uroša i majke Jele. Roditelji su joj bili odajdžije, najamni radnici – Sa njima je živela na tuđem salašu, do udaje 1918. godine. Tada je prešla na salaš muža, Ivana, koji je u sećanjima Melenčana ostao zapisan kao Nanin.
Izrodila je sedmoro dece. Dvoje je umrlo još u kolevci. U ratnim godinama ostala je samohrana majka šestoro maloletne dece. Za sve to vreme muž joj je bio u Velikobečkerečkom logoru.
Nana — partizanska majka, kako su je zvali, nije bila član Partije. Nije joj to smetalo da oko sebe okuplja simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta. Da na svom salašu krije bazu koja je mogla primiti oko 50 dobrovoljaca spremnih za odred. Boračku aktivnost počela je još 41. godine. Napredne ideje upijala je od svog muža Ivana i drugova koji su često navraćali na njihov salaš. Bilo je među njima i španskih boraca, revolucionara oktobarske revolucije, čapajevaca.
Sam Popov salaš u Nadostrovu, kako Melenčani zovu taj deo atara, imao je vrlo povoljan položaj za održavanje baze. Bio je dovoljno udaljen od glavnih puteva i dobra osmatračnica čitave okoline, prema Bašaidu, Kikindi, Bečeju, prema selu i Zrenjaninu. Položaj je bio dobar i za Melenački partizanski odred kasnije i za Severnobanatski. Partizani su se nalazili par kilometara od njega. Zahvaljujući takvoj okolini, postao je baza Okružnog komiteta KPJ i Narodnooslobodilačkog odreda.
Preko salaša održavali su vezu, sastajali se i takoreći živeli tu: Aca Barnić, Vujica Vujanov, Zdravko Mirosavljev, Milivoj Protić, pa onda Žarko Turinski, Emil Kevrešan – Baca i mnogi drugi.
A, Nana, kao i svaka majka, hranila je svoju partizansku decu. Prikupljala je priloge u hrani i odeći u selu. Prebacivala sve to na salaš. Prala, peglala, kuvala. Bila je onižeg rasta. Mršava. Ispijenih i grubih crta lica. Različita od tipičnih banatskih žena sa žuljevitim rukama. Večno u pokretu. Nežna prema deci. Bila je blaga.
Često duhovita i šaljiva. Živela je za pobedu. Za bolje sutra. Bila je galavna partizanska veza. To međutim nije dugo ostala tajna. Nemci su u nekoliko navrata pretraživali Nanin salaš. Pretresali su svaki kutak. Šipkama bušili dvorište. Ništa nisu nalazili. Njen sin Pera Popov, u to vreme još dečak, sećao se jednog takvog događaja.
— “Baš onog dana, daleke 41. godine kada su Nemci, u strelce Razvijeni, opkoljavali salaš, a Nana spremala doručak za dvojicu ilegalaca, Zdravka Mirosavljeva i Bacu Kevrešana, na tavanu je bila spremna pošiljka u hrani i oružju za Severnobanatski odred. Ilegalci su izbegli kroz prozor prema ritovima ostrva, ostavivši za sobom nedirnuti doručak. Nemci su na tavanu otkrili puna kola ispečnog hleba. Tog puta sve je ipak dobro prošlo. Deca su u međuvremenu srušila staru seljačku peć što je bio izgovor za onoliki hleb na tavanu. Doručak su pojeli Nemci”.
Došla je i najteža — 42. godina. Tada je uhapšen Nanin muž Ivan. Ona je ostala sama sa decom. Nastavila je ilegalnu aktivnost. Bila je uhpšena. U nedostatku dokaza puštena je iz zatvora. Te godine posle velikih policijskih provala i racija, spaljeni su svi salaši na Ostrovu. “Pomažu partizanu” — govorili su fašisti.
Naredne, 1943. narodnooslobodilačka borba u ovom kraju dobija zamah – Stari borci prebačeni su u Srem ili dalje u Bosnu. Baza kod Nane još uvek nije otkrivena. I novo partijsko rukovodstvo kod nje se oseća kao kod kuće. Tu se sastaju Đura Jovanović, Milojko Filipović, Milan Pribić, Toma Granfil. Sigurnost Okružvog komiteta i čitavog narodnooslobodilačkog pokreta u ovom kraju čuva ova plemenita žena. Majka Nana.
Svaki transport Severnobanatskog odreda u hrani, oružju, odeći ili najčešće u ljudstvu, koji je dalje preko Elemira i Čente stizao do Srema, prelazio je Nanin salaš. Svakog dobrovoljca kod nje je čekala sigurnost baze. Topao ručak. Lepa reč.
Ali bilo je i onih koji nisu mogli da izdrže Špilerova mučenja. Nana je izdana. Neko je odao, ne imena, već salaš. Ljudi koji su posetili Nanu znali su i to da ima šarenu “keru”. Partizani su to osetili i Nanu sa ćerkom sklonili u Kumane. Međutim, posle dve nedelje odsustva, poslovi na imanju zvali su ih nazad. I onda, 20. aprila 44. godine naišli su Nemci. Ona, sa ćerkom Vidom i ilegalcem Milivojem Popovim iz Novog Miloševa pokušava da utekne. Kroz prozor prema Ostrovu. Ali prekasno. U trsci, vodi i mulju njoj i Vidi zasmetale su suknje. Mitraljez ih je pokosio. Milivoj Popov, hitriji i brži, uspeo je da se izgubi u Ostrovu. Jedanaestogodišnji sin Milan za to vreme je bio kod ovaca. Nedaleko od salaša. Sve je to video.
Nemilosrdni i lukavi Špiler rekao je njenom mužu u logoru da mu je ubio ženu, ćerku i sina. Da li je Špiler znao da odbegli ilegalac nije bio čika Ivanov sin ili je hteo samo smišljeno da utiče na njegov već ionako velik bol, odavno više nije važno. Čika Ivan je neposredno pred oslobođenje pušten iz logora. Umro je zatim, u slobodi. U slobodnoj zemlji za koju su njegova žena i ćerka položile svoje živote.
IZVOR:
Časopis: Melenci 4 -5 / 85
