Navigacija
Oskar Davičo iz poeme „Zrenjanin”
Pre nekoliko meseci, na osnovu sramnog zakona iz 2006. godine, viši sud u Pančevu je rehabilitovao osobu koja je 1942. godine, potkazala Gestapou Žarka Zrenjanina. Racija na “Crvenog generala” je krenula iz ondašnjeg Velikog Bečkereka. Špiler je mobilisao oko 700 vojnika koji su opkolili mesto Pavliš, u nadi da će Žarka Zrenjanina uhapsiti živog, međutim on je poginuo probijajući se kroz trostruki prsten.
Desni krugovi u Zrenjaninu imaju ambiciju da se gradu Zrenjaninu promeni ime! Zrenjaninski socijalni forum će se truditi da te ambicije spreči!
Oskar Davičo je bio Žarkov veliki prijatelj i drug sa robije koji je napisao ovu poemu, nazvanu “Zrenjanin”.
Već sviće
za radiše
i majke iz avlije,
za fuzbal koji pikaju
deca iz grada,
za malog golmana,
kog i sunce
nežnije
ljubi u vrat topli,
tamo gde kiša
ne pada.
Skoro će u školu,
pomislio sam, biće —
šta hoće — radnik!
šta treba — kapetan broda!
a možda
učitelj kao Zrenjanin i decu
učiće…
Tad ga ugledah:
prav stoji,
lep
kao sloboda.
I tu si, lepoto junaštva
što smrću nije prestalo,
na poljani, tu, gde se švrća
zareko —
gol
da ne prima.
Pitaj: da li će tako
da brani
i sve ostalo
uvek,
obični dečak
iz mesta Zrenjanina.
Ugledah ga:
odjednom,
iziđe
iz svih daljina.
Pune se njim ulice
i on je svaki prolaznik,
on zadata reč časna
i ljubav dvoje mladih,
on — zvezda na zastavi
što vijori
pred praznik,
on — svet koji sav se vidi
pod rukom
što ga još
gradi.
Na juriše potseća
dubina tog jutra rana.
Puno je ptica u zraku
i lisnatog zamaha,
a sreća, ko tihi osmeh
produžuje radost
u nama.
Tad osetih
žar reski
njegovog živog
daha.
Peče.
A pamtim,
u Bosni sam, posle Pete,
od sremskog kurira,
dečaka
pirgava lika,
čuo smrt Zrenjanina.
Gnevno je plakalo dete
kroz noć
u kamenom selu
pustinjom Jadovnika.
Pa ipak,
Zrenjanin diše,
korača korakom čoveka
i zamišljena mu glava
mislima mnogim osuta,
a pamtim
i pirgav lik
i glas kurira iz Preka,
taj glas nadvoje prelomljen
od smrti
i od puta.
Al ne verujem kuriru,
ni bombi o kajišu,
ni dlanu u boju probitom,
ni čelu kog brazde dve pruge,
ni naprslom glasu kad reče:
“Osto je u Pavlišu”.
Ne. Zrenjanin hoda gradom
u kom
sve manje je tuge.
Svom snagom sloboda tu diše
i kad se nebo šukutri
i ždrali kad ujesen padnu
sred vresa i troskota.
Živ je,
na boj on potseća
dok svom širinom jutri
u srcu i polju bez ključa
za stas
najvećeg života.
