Navigacija
Zrenjanin, najveći grad u Banatu, sa oko stotinu hiljada duša, sredinom i krajem osamdesetih godina zamišljen kao jedan veliki projekat koji je trebao da se razgrana na „plećima“ tada velikog poslovnog giganta Kombinata „Servo Mihalj“ […] dospeo je do neslavnog dna, uz realnu konstataciju da je „propali grad“, u kome nikakve perspektive nema, a ljudi uglavnom bez posla, jedva preživljavaju i sastavljaju kraj sa krajem.
Nedavno objavljena studija o nekadašnjem jugoslovenskom prehrambenom gigantu, Industrijsko poljoprivrednom kombinatu „Servo Mihalj“, koji je trebao da bude zamajac projekta moderan i jak Zrenjanin, na najbolji način dokumentuje kako se sve početkom devedesetih prošlog veka, raspršilo kao mehur od sapunice i nestalo u tranziciji od socijalističkog, na moderniji način razmišljanja o savremenom poslovanju. Pomenutu studiju, pisalo je više od pedeset autora, uglavnom bivših direktora, koji su navodili svoja razmišljanja i razloge zašto je prehrambeni gigant ex Jugoslavije odjednom nestao sa privredne scene, a zanimljivo je razmišljanje sada penzionisanog politikologa, Dušana Radakovića, koji je nekada, osim funkcije direktora, bio i predsednik opštine, partijski sekretar komiteta.
-Ostaće upamćeno i da je kombinat 1961. realizovao prvo zajedničko jugoslovensko ulaganje sa zapadnim partnerom – izgradio je fabriku lekova „Jugoremediju“ sa nemačkim „Hehstom“. Čikaška „Helen Kertis“ prvu licencu u Evropi dala je zrenjaninskom „Luksolu“. „Veliki mlinovi Pariza“ pravili su u „Žitoproduktu“ specijalne smese – zrenjaninski pekari prvi su ponudili domaćem tržištu zamrznute proizvode.
Na njegovim leđima, odnosno sirovinama, razvili su se „Podravka“, „Kolinska“, „Takovo“. Radnici Zrenjanina i srednjeg Banata sigurno nikada neće imati društveni standard kakav su imali zaposleni u kombinatu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Pa, zašto je onda propao takav kolos, pitaju se naravno s pravom svi.
– Kombinat je kontrolisao ogromne robne i novčane tokove. Postao je smetnja saveznim i republičkim organima vlasti i bankama. One su zadale i početni udarac na rušenju kada su uspele da ukinu internu banku „Servo Mihalja“ i preuzmu njegove komercijalne poslove. Početkom devedesetih, republike se međusobno optužuju za separatizam, dezintegraciju obradivih površina. U svom sastavu imao je 42 fabrike, zapošljavao 24.000 radnika i raspolagao sa 240 hiljada hektara i sarađivao sa rušenje ustavnog poretka. Nazire se početak raspada Jugoslavije, a njemu je prethodio raspad „Servo Mihalja“ i svih drugih kombinata – naglasio je Dušan Radaković, uz napomenu da je kombinat bio brend Zrenjanina i činio ga prepoznatljivim u zemlji i svetu. U našem projektu dominiraju ekonomija, argumenti. Nismo ulepšavali niti kritikovali, izostavili smo pristrasne komentare – kategoričan je Radaković, ukazujući na to da i posle dve decenije od nestanka mnogi s raznih strana sveta dolaze u Zrenjanin i traže „Servo Mihalj“.
– Kao najveći proizvođač hrane u tadašnjoj Jugoslaviji, kombinat je bio u centru ekonomskih zbivanja. Postojala je praksa da država mnoge nacrte zakona iz oblasti agroindustrije proverava na primeru „Servo Mihalja“, a onda se početkom devedesetih sve odjednom urušilo i raspršio se svakako najveći projekat da grad Zrenjanin i njegov kombinat postanu vodeći na evropskoj privrednoj sceni – objasnio je Radaković.
Još jedan pozamašan projekat, u rangu nikad ostvarenih, zaseniće svakako pažnju svih onih koji su čuli, ili su prošetali gradom na Begeju.
Begejska petlja pozamašan je građevinski poduhvat iz osamdesetih godina, u mnogim anketama proglašen je za zrenjaninski promašaj 20. veka! Tadašnja gradska vlast i urbanisti, zbog čestog izlivanja Begeja, rukavac reke oko naselja Mala Amerika, pravog i retkog rečnog ostrva na ovim prostorima, zatrpali su ovu reku na nekoliko mesta. Tako je grad ”izgubio” Begej, a nastala su tri veštačka jezera – što je drugi naziv za osakaćenu i upropašćenu reku, koja na žalost nikada nisu dočekala svoju finalizaciju i konačnu svrhu, da se građani osim što bi se u njima mogli kupati, uživaju u dugim i prijatnim šetnjama lepo uređenim stazama oko vode.
U ”srećnijim vremenima” dva jezera nekako su uređena, odnosno, oformljena im je obala, ali su već godinama bez ikakve funkcije. Nedostaje srednje, Jezero 2, koje je zamišljeno kao atraktivno kupalište, prostor za odmor i rekreaciju, prečišćavanje vode u susednim jezerima.
Projekat ”Zrenjaninske Kopakabane” gromoglasno je najavljen, ponovo, sredinom 2008. godine uz parolu da će biti realizovan u roku od tri godine. Saopšteno je da je Fond za kapitalna ulaganja APV obezbedio 168 miliona dinara za izmuljavanje korita starog Begeja, prečišćavanje vode, uređenje okoline i da će grad Zrenjanin iz svog godišnjeg budžeta izdvojiti još 66 miliona dinara, a Jezero 2 predstavljeno je kao budući velelepni turističko -zabavni centar.
Onda su ekonomska kriza i afera sa hapšenjem gradskih čelnika odložili realizaciju ambicioznog projekta, koji danas predstavlja ruglo u centru grada i potencijalni je izvor zaraze, o čemu bi trebalo da povedu računa nadležne inspekcije, komunalna policija, a prvenstveno gradske vlast […]
U jesen 2004. godine kao grom iz vedra neba, odjeknula je vest da je u gradskom vodovodu najvećeg banatskog grada, voda zatrovana arsenom i da je zabranjena upotreba vode za piće iz česme. Ta zabrana na snazi je do dana današnjeg, dakle punih 11 godina, a građani, kao i žitelji desetak okolnih sela, prinuđeni su na kupovinu vode iz balona. Kao jedino rešenje, godinama se spominje izgradnja fabrike vode, koja je poput „Skadra….“ još uvek u magli. Ambiciozno zamišljen projekat u vrednosti oko trideset miliona evra, koji bi išli, naravno na teret građana, dobro je služio političarima u raznim političkim kampanjama i ličnim prezentacijama, ali ništa se konkretno nije desilo. Mahali su razni odgovorni ljudi, različitim predugovorima i ugovirima, ali za sada od famozne fabrike vode, nije bilo ni slova f… Nedavno, gradska vlast gromoglasno je objavila vest da je ugovor konačno potpisan […] i građani bi ponovo u svojim česmama imali kvalitetnu vodu.
Projekat o izgradnji putne obilaznice oko Zrenjanina, čime bi se izbegao gust kamionski saobraćaj kroz centar grada, a gle opet slučajnog ili namernog primera, kako nekoliko stambenih zgrada novijeg datuma, odnedavno postoji upravo tik uz putnu magistralu, ambiciozno je zamišljen i predstavljen još 2006. godine. Koliko se na obilaznici radilo, najbolje govori nedavni protest građana iz zrenjaninskih ulica Prvomajska, Nikole Pašića i Bulevar Oslobođenja, jer im se kuće urušavaju usled brojnih prolazaka teretnjaka i veoma frekventnog saobraćaja.
Profesori Saobraćajnog fakulteta u Beogradu veoma ozbiljno i studiozno izradili su skicu projekta budućeg transportnog i civilnog aerodroma Ečka, u neposrednoj blizini Zrenjanina, ali od tada, kada je studija prezentovana prošlo je deset godina, a na realizaciji pomenutog nije se uradilo ništa.
Dobri poznavaoci prilika uveravaju da je lokacija Aerodroma “Ečka” među najboljima u državi, a i šire. Aerodrom je nastao 1942. godine, a izgradila ga je nemačka okupatorska vojska. U to vreme bio je ubedljivo najveći u svetu i baš takav je Nemcima trebao u Srbiji. Stručnjaci vele da su najveće avionske piste u svetu široke 45 metara. Stara betonska, koja se i dalje nalazi u Ečki, pet metara je šira, a duga je oko 1.800 metara, što je idealno za uzletanje i sletanje letelica. Činjenica je da su s nje započinjale brojne vojne operacije, što na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, što u ostalim državama. Nisu Nemci baš slučajno na toj lokaciji sagradili svoj, u strateškom smislu, najveći aerodrom, a sve ove opservacije predstavlje su realnu osnovu da se razmišlja o realizaciji pomenutog projekta.
Predstavljajući pomenutu Studiju opravdanosti primene transportnih aviona na Aerodromu “Ečka”, docent beogradskog Saobraćajnog fakulteta Petar Mirosavljević ocenio je da je interes Zrenjanina, da se unapredi vazduhoplovno i poljoprivredna avijacija, ali i komercijalno i civilno vazduhoplovstvo, koje bi podrazumevalo prihvatanje poslovnih aviona. Time bi se omogućio lakši dolazak stranih investitora u izgrađenim industrijskim zonama „Bagljaš“ i „Ečka“.
Došli smo do zaključka da bi se kroz inicijalni period od osam godina moglo pojaviti onoliko putnika koliko je potrebno za dalji razvoj vazdušnog saobraćaja na Aerodromu “Ečka”, i to u punom obimu, s privremenim carinskim prelazom, policijskom upravom i fitokontrolom – istakao je svojevremeno Mirosavljević, ali sve se završilo samo na javnoj prezentaciji ove studije, koja je, baš kao i Kopakabana, ostala negde duboko u obrisima guste magle banatske ravnice.
Tekst:
B.G.
