Navigacija
Grad Zrenjanin, jedan od najvećih gubitnika u tranziciji, oaza je nezaposlenih i obespravljenih radnika, koji su sa svojim porodicama, ostali bez ičega, časti, dostojanstva i radnog mesta.
Ne znam da li ste nekada doživeli suton na Tisi, tihu sumaglicu kada se dan pretvara u noć i obuzme Vas tiha jeza. Eto da budem slikovit, takva je trenutno situacija u gradu Zrenjaninu i okolini, gde je trenutno prema našim podacima i više od 30 hiljada nezaposlenih radnika.
„Ne radim već punih pet godina, a kod kuće žena i troje sitne dece. Ponosni sam vlasnik sudske presude u moju korist, koja je u međuvremenu postala i izvršna, jer sam svojevremeno kao poslednji džukac najuren iz firme… ja koji sam pre toga deset godina danonoćno krvario za istu. I šta da radim sa tom presudom, kad znam da novac od neisplaćenih plata nikada neću videti. Ne ja, nego ova moja sirota dečica, koja ništa nisu kriva… A da me pitate kako preživljavamo… ne znam… Ide zima sad će računi za struju, plin… nemilosrdne opomene i isključenja. Do sada sam bio gord i snalazio se nekako… Sad plačem… i stvarno sam uznemiran, jer dalje nemam kud… “Ovo je očaj jednog od nezaposlenih radnika, koji je samo jedan od 30 hiljada, koliko ih je trenutno u gradu Zrenjaninu i okolnim mestima srednjobanatske regije.
A do pre samo dvadesetak i kusur godina, taj isti grad Zrenjanin bio je jedan od najvećih industrijskih centara bivše Jugoslavije i najveći prehrambeni proizvodni centar, što najlepše oslikava podatak da je tadašnji kombinat „Servo Mihalj“ sredinom osamdesetih godina imao robnu razmenu, veću nego što danas imaju tri bivše republike SFRJ, Makedonija, BIH i Crna Gora, zajedno. Tada je u gradu Zrenjaninu, koji je sa okolinom imao 135 hiljada duša, koliko ima i danas, bilo zaposleno 80 hiljada radnika, a danas ih radi jedva 17 hiljada. E upravo je to pravi pokazatelj koliko je ljudi ostalo bez posla i da je upravo Zrenjanin bio „očigledna nastava“ kako se kroz takozvanu tranziciju i privatizaciju mogu opljačkati industrijska preduzeća i kako se nekada ugledne fabrike koje su bile giganti, mogu bez problema, lagano gurnuti u stečaj, a sve to na štetu zaposlenih radnika, koji su ostali na ulici, bez bilo kakve nadoknade za jad i čemer koji su pretrpeli…
Pitam se da li u Zrenjaninu uopšte ima radnika i šta su to radnici?
Kako objasniti podatak da je pre samo nekoliko meseci u Zrenjaninu bilo dvadesetak-hiljada zaposlenih, a danas ih je 400 više. To znači da je 400 radnika zaposleno u međuvremenu, a da je u tom istom periodu 7 ili 8 firmi otišlo u stečaj… Valjda Vam ovaj podatak govori sve… U zemlji Srbiji najvažnija je politička pripadnost, a zakoni koji su na snazi više su nego kriminalni. Podatak koji je istinit, da su u Gradskoj upravi mladi radnici koji su bili zaposleni, a nisu menjali političku opciju, dobili otkaze. Onda u brojnim drugim primerima, kada god smo tražili bilo kakav odgovor države na konkretan slučaj nepravde, dobijali smo samo nešto što vređa inteligenciju. Državni organi nam u većini tih brojnih primera, tumače zakon, naravno da bi zataškali stvar, a mi tražimo promenu većine tajkunskih zakona, koji su u pojedinim momentima odgovarali upravo njima i samo njima išli u korist. To su suštinske stvari i ukoliko pod hitno zakoni ne budu menjani i sistem funkcionisanja države ustrojen, očekuju nas socijalni nemiri, opšti haos i možda čak i krvavi sukobi.
Situacija katastrofalna, jer prema zvaničnim statistikama Tržišta rada broj nezaposlenih je između 17 I 19 hiljada, a prava istina je skoro duplo veća. Ima naravno puno “friziranih” podataka, ali I činjenica je da mnogi nezaposleni više nemaju novca, npr iz nekog prigradskog naselja, za autobus da dođu i redovno se prijave na evidenciju nezaposlenih, a nakon tri meseca službe ih jednostavni brišu i ti radnici se više ne vode kao nezaposleni, jednostavno ih nema. Alarmantan je i podatak o broju tzv. malih srednjih preduzeća, trgovinskih radnji, koja su u poslednjih par godina odjavljena i ugašena, a radnici zaposleni u njima jednostavno su prepušteni sami sebi. Ako uzmemo samo slučaj Zrenjanina i “ugašenih” nekada velikih firmi kao što su Šećerana, Industrija tepiha “Proleter”, BEK, IPOK, dva brodogradilišta Begej i Bomar, Naftagas montaža, zrenjaninska pivara ZIP, itd […] To su hiljade i hiljade radnika koji su ostali bez ičega. A samo je tepihara zapošljavala 1.700 radnika, BEK oko osamsto, itd. Pitamo se gde su svi ti radnici koji su preko noći ostali na ulici, bez posla, kako oni žive ili preživljavaju. Potresan je podatkom da samo u Zrenjaninu oko 10 hiljada nezaposlenih radnika koji imaju pravosnažne i izvršne presude o neisplaćenim zaradama, a na snazi je i jedna presuda međunarodnog suda. Ali kada će oni to i hoće li uopšte ikada naplatiti tu svoju muku i jad? Samo je u gradu na Begeju oko 6 hiljada radnika koji imaju stabilna i za sada sigurna radna mesta, jer im to garantuju tri ili četiri proizvodne, jake firme, kao što su zrenjaninska uljara, mlekara. Tu je i nekoliko stranih investitora, poput Drexmajera, Meka plasta, Getzea, koji i pored visokih standarda i relativno niskih plata, garantuju koliko toliko stabilna radna. Radnicu su generalno sluđeni, letargični i svakodnevno je sve više njih koji se javljaju, preplašeni kako će se odbraniti od silnih opomena za neplaćene račune i ”kaznenih ekspedicija” koje će im iseći struju i plin… Nisam baš ubeđen da nas ne očekuju ulice, protesti i naravno nemiri – iskren je poverenik jednog od aktivnih sindikata u gradu na Begeju.
“Ako si iz Srbije, sigurno si bar jednom spario hleb od prekjuče i jeftini parizer iz “Matijevića”. Ako si iz Srbije, onda misliš da tvoje psovke mogu čuti skupštinski poslanici preko TV ekrana. Ako si iz Srbije, bar jednom si dobio opomenu za neplaćene račune, ako nisi – dobićeš. Ako si iz Srbije, u decembru čekaš platu od marta. Ako si iz Srbije, sigurno imas bar jednog prijatelja koji ima 43 godine i još uvek živi s roditeljima. Ako si iz Srbije, onda svakodnevno pratiš kretanje kursa švajcarskog franka. Ako si iz Srbije, bar jednom si poverovao u predizborna obećanja. Ako si iz Srbije… A ja eto jesam i to iz Zrenjanina, koji je centar žitnog i blagorodnog Banata, ali je danas toliko opustošen da ja osim budjavog leba i jeftine salame, nemam šta da jedem… Moji snovi o redovnom poslu i plati, odavno su “vezani žicom” i krase neke druge životne kulise…” – napisao je jedan bivši radnik zrenjaninske Jugoremedije, koji je već četiri godine bez posla i bilo kakvog primanja.
Branislav Markuš, duže vremena već nezaposleni radnik koji sa porodicom živi na “budžetu” svog sedamdesetšestogodišnjeg oca penzionera, ubeđen je u potpunu satanizaciju ljudi, nezaposlenih radnika koji su se borili i još uvek nešto pokušavaju u borbi za svoja prava i veoma je skeptičan po pitanju boljitka celokupne katastrofalne situacije u Srbiji. Suviše je veliki steg organizovanog kriminala i vlasti, gde pucaju osnovni elementi, a to su upravo pitanja nekada zaposlenih, a sada obeščašćenih radnika, koji više nisu u svojim fabrikama i svojim radnim mestima, a ispaštaju njihova deca i porodice. Ko god se borio i iole pokazao zube, ostao je bez ičega. To Vam je suština i trenutno stanje, a mi nezaposleni svesni smo da ćemo ukoliko se pod hitno ne promeni zakon i uredi državni sistem, postati radnici na sat, kojima se zarada nameće, pa ukoliko mi nećemo ili nam se ne sviđa, ima onih koji hoće. Jedina alternativa je socijalni front svih grupa radnika koji su žrtve beznađa. Kada to kažem nikako ne mislim na političku borbu, nego na formiranje radničkog fronrta koji će svojim delovanjem doprineti boljitku trenutnog nikakvog položaja – konkretan je Branislav Markuš.
Tekst napisao
B.G.
