Navigacija
Radna žena, danas, u neolibelarnom kapitalizmu, je žena koja ustaje sa strahom, leže sa strahom, da ne izgubi posao. Svaki dan je stresan – da li na poslu ili kod kuće. Kako preživeti do sledeće plate? Da li će uopšte i biti plate ovog meseca? Da li će me danas neko maltretirati, hoće li me pustiti da radim? Da li ću imati pare da dam detetu za užinu?
To je svakodnevnica jedne radne žene bez obzira da li radi u državnoj, privatnoj firmi, pekari, apoteci ili kao sezonska radnica u voćnjaku.
Na poslu trpi razna maltretiranja i ćuti, a kad dođe kući, opet radi, kuva, pegla, čisti, nema vremena za sebe. Da izađe da prošeta ili pročita knjigu, to ne stiže, jer čim sedne odmah bi zaspala od umora, što fizičkog, što psihičkog – umorna od pitanja šta će biti sutra. Ta neizvesnost polako ubija, mnoge su obolele a mnoge u dubokoj depresiji.
Strah, poniženje, ćutanje, rad do iznemoglosti – to je život žene danas.
Kada dođu kod nas u udruženje, ne govore puno ime, ne žele da ih snimamo, o slikanju da i ne pričamo. Vole da budu u privatnom, sigurnom prostoru i onda počinju priče koje traju i po 3-4 sata, šta sve preživljavaju od strane poslodavaca, ali one nemaju snage da se suprostave. Prija im da znaju da postoji neko ko će da ih sasluša i podrži. To su vrlo potresne priče, ovo su neke od njih:
– Trinaest žena je došlo da nam ispriča priču i zamoli ako možemo da im omogućimo pres konferenciju, da iznesu u javnost kako su umesto novogodišnje čestitke i dve plate koju im je gazda dugovao, dobile otkaz poštom i izbačene stvari u dvorište. Vlasnik, tj. poslodavac ih je zaključavao dok su radile i leti nije dozvoljavao uključivanje rashladnih uređaja, a zimi grejanje. Kada su podnele prijavu protiv njega, likvidirao je firmu, a potom otvorio istu firmu sa drugim nazivom i novim radnicama.
– Poslodavac kartonaže je svoje radnice legalno prijavio i isplaćuje im minimalnu zaradu preko računa a sutradan radnice vraćaju 5000 din. Nazad gazdi. One pristaju na to bez ikakve diskusije, jer im je važan posao.
– U pekarama, radnice rade i po pet godina neprijavljene i bez socijalnog osiguranja, same plaćaju preglede i lekove i onda im poslodavac da otkaz jer su došle mlađe radnice.
– U jednoj od greenfield firmi gde rade većinom žene, je nemilosrdna eksploatacija, rade bez ventilacije, kada se prospe kiselina moraju da nastave da rade bez obzira na isparenja, ukoliko nema posla, osam sati stoje na svojim radnim mestima… Svaki dan dolazi hitna pomoć jer radnice padaju u nesvest od umora i kada je jedna žena to prijavila, dobila je otkaz, a inspekcija se nije ni pojavila, kao da nisu ni dobili obaveštenje. Ako su duže vreme na bolovanju (česte su povrede ruku), to ne sme biti duže od 26 radnih dana u toku šest meseci, inače se stavljaju u grupu neraspoređenih, a ta grupa prva dobija otkaz. Dođu zdrave da rade a na poslu postanu invalidi i odmah dobiju otkaz. Nedavno su otpustili 41 invalida i nakon toga zaposlili novu grupu radnica – obrazloženje je da nisu postizale potreban učinak na radnom mestu.
– Poslodavac jednog restorana svaka tri meseca zatvara restoran, i otvara novi na istom mestu, pod drugim imenom. Devojka koja radi u tom restoranu zbog toga nije tri godine imala godišnji odmor, ima samo jedan slobodan dan u mesecu. Radi kao kuvarica, a po potrebi je i konobarica i dok kuva, ako ima vremena, mora da opere i toalet. Kada je to prijavila sanitarnoj inspekciji dobila je umanjenje 20% od plate, jer je poslodavcu inspekcija dojavila prijavu. Inače, tu se radi, čak i kada su na bolovanju, i sa gipsom na nozi. Žene tu rade i trpe sve, jer je, kako one kažu, plata dobra.
Mi pričamo šta je mobing, koja su radna prava žena, delimo flajere, pozivamo u grupe za podršku, na seminare… Ponekad, žene koje su bile, kažu da su postale snažnije, počinju da se suprostavljaju poslodavcima.
– Jedna od žena nam je ispričala da je svoju priču rekla samo svojoj majci, i to nakon što je došla kod nas i slušala priče drugih žena. Ispričala je i nama, a nakon toga je svoju priču objavila i u jednom dnevnom listu. Zaposlila se u tekstilnoj firmi, jer je po struci krojačica. Tu je radila kao šivačica i u početku je sve delovalo dobro. Vremenom, gazda je počeo sve više vremena da provodi kod njene mašine i počeo je da je dodiruje. Kada se prvi put pobunila, dao joj je otkaz i na njenu pretnju da će ga prijaviti, stigao je dok je izlazila iz firme i počeo da je udara, vuče za kosu, i preti da će je ubiti. Od tog stresa, počela je da gubi kosu i nije mogla da spava, pa je završila na lečenju na neuropshijatriji.
– Čistačica iz Opštine, iako je završila višu školu, preko veze je dobila posao na neodređeno. Mora da trpi poniženja od kolega, da im kuva kafu, donosi doručak u tačno određeno vreme i skuplja papire koje oni bacaju po podu, jer ih mrzi da ubace u korpu.
Iz dana u dan, ovakvi primeri se nižu u sve većem broju, mi slušamo i beležimo, u nadi da će se nešto promeniti. Nadamo se da će ženama postati važnije kako se neko ponaša prema njima i da će nas biti više i da zajedno kažemo – Dosta ropstva, dajte nam naša prava i ponašajte se prema nama kao prema radnicama, a ne kao da smo robovi! Izgleda da će još vremena proteći dok se žene ne oslobode straha i ne krenu u borbu za svoja prava. Tužno je šta sve jedna žena mora da trpi, baš zbog toga što je žena i što mora da radi poslove koji su ponižavajući, kako bi prehranila porodicu. Ostaje nada da će se žene ujediniti i da ćemo mi, sve zajedno, uspeti da se izborimo za naša prava.
Vesna Đorđević
