Navigacija
Na sceni zrenjaninskog narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ od 25. maja 2017. godine, svoj život započela je predstava pod nazivom “Zrenjanin”.
Reditelj predstave, Boris Liješćević kaže da pozorište ne treba da ukazuje na konkretne događaje, jer dramski umetnici nisu sudije… oni nisu učeni da donose sud o tome ko je kriv, za to su zaduženi neki drugi ljudi. Dramske umetnike u školi uče da izgovaraju neka druga imena poput Hamleta, Antigone… i da se ni pozorište, pa tako ni ova predstava se ne bavi pojedinačnim slučajevima u istoriji, već se bavi pričama koje metaforički govore o odnosu između ljudi i o njihovim sudbinama.
Ipak ako ste bivši radnik Jugoremedije, Šinvoza, Skrobare, Šećerane, Pivare ili bilo koje zrenjaninske fabrike koja je otišla u stečaj, brzo ćete se prepoznati bar u nekim delovima ove predstave.
Igor Štiks, dramski pisac po čijem je tekstu urađena pozorišna predstava “Zrenjanin” kaže za svog glavnog junaka da je on post-socijalistički Hamlet i da će on u jednom trenutku progledati i suočiti se sa pitanjem – “Ko je ovde uzurpator i kako delovati u ovakvom svetu koji nam je nametnut, a izvan je naše kontrole?”
Pisac i reditelj ove postavke bave se pozorištem po principu “sada i ovde” koje je u interaktivnoj vezi sa publikom. Boris Liješćević napominje da je Igor Štiks veoma značajan pisac za njegov rediteljski razvoj i kako on kaže “njegovo osvešćivanje”. Takođe smatra da pozorište mora da bude “eho vremena u kome živimo” i da bude ogledalo stvarnosti kako bi se sa neke vremenske distance, estetski stvari bolje videle.
U prvi mah gledanjem predstave pomisliće se da je ovo pričao o sukobu “suvišnih ljudi” i “tajkuna”. Međutim, ovo je prilika za “osvešćivanje” o mnogo čemu, od privatizacije do fantomki, od aktivizma do nemoći, od zločina do katarze.
Ako se ova predstava bude igrala u drugim gradovima, glavni junak u Subotici bi se mogao zvati “Sever”, u Beogradu “Trudbenik”, u Banatskim Karlovcima “Banat”…
Zrenjaninski socijalni forum s nestrpljenjem iščekuje kritike od strane publike i javnosti, a pre svega reakciju na glavnu poruku koju ova predstava nosi, a koja glasi: “fabrike radnicima” i koliko to danas na stogodišnjicu oktobarske revolucije deluje kao ostvarljiva ideja ili utopija? Da li su radnici tokom svojih borbi dobili smernice za borbu i da li su učili putem iste – kao što je to tvrdila Roza Luksenburg.
Šta dobijaju radnici ovom predstavom koji su tokom tranzicije ostali bez posla?
Da nisam i sam taj radnik, možda ne bi imao pravo da kažem… da pre svega dobijamo šansu, da sebi i drugima postavimo prava pitanja kako bi razumeli prilike koje nas okružuju i time otvorili prostor za nastavak svojih “borbi”. Svet je danas, više nego ikad u istoriji čovečanstva, mnogo manje dobro mesto za život. Dakle prostora za “borbe” je puno. Od toga zavisi kako će nam buduće generacije suditi – kaže na kraju Branislav Markuš, aktivista ZSF-a.
