Navigacija
Miroslava Pudar –
Nikada duži put do ispravne vode, kao u slučaju Zrenjanina. On ne traje od 2004. godine, kada je na snagu stupila sanitarna zabrana upotrebe vode iz gradskog vodovoda za piće i pripremu hrane. Tada je samo došlo do kulminacije nečega što vekovima predstavlja problem, a što je početkom dvehiljaditih godina napretkom nauke, tehnologije i životnog standarda postalo očigledno i neprihvatljivo. Zašto još uvek nije rešeno snabdevanje grada ispravnom vodom prvo je i najvažnije, od mnogih pitanja koja čekaju odgovore. Zbog vode, ipak, još niko nije izgubio vlast iako je situacija alarmantna ne samo u Zrenjaninu, već u skoro svakom drugom vojvođanskom mestu., Sanitarna zabrana vode desila se i u Odžacima, Temerinu, Sirigu, Bačkom Jarku a povećane koncentracije arsena prisutne su u pijaćoj vodi u Subotici, Novom Bečeju … ukupno 102 mesta, prema istraživanju Birna (Balkanske istraživačke mreže), sa povećanim koncentracijama arsena u vodi. Iako je pravo na ispravnu vodu za piće zakonom garantovano, izgovori raznih vlasti da nema dovoljno para za skupu tehnologiju prerade vode često su pokriće da se građanima ne saopštava šta teče njihovim slavinama i, kakvi su zdravstveni rizici.
Koliko to traje u Zrenjaninu?
Prema dostupnim tehničkim podacima, problem snabdevanja grada dovoljnim količinama kvalitetne vode za piće star je koliko i samo naselje. Zbog prirodnih uslova koji vladaju na ovom području, hidroloških i geoloških, raspoložive količine kvalitetne pijaće vode oduvek su bile male. Drugi problem je loš sastav vode. Kako se navodi u monografiji „Petrovgrad“ iz 1938. godine, do početka 20. veka 2/3 stanovništva se snabdevalo vodom za piće, kuvanje i pranje iz Begeja, 1/3 stanovništva iz kopanih bunara a za pojenje stoke koristila se voda iz plitkih bunara. Zbog čestih epidemija javila se potreba da se sa individualnog pređe na centralni sistem vodosnabdevanja.
Šta je radila struka?
Prema podacima iznetim u radu “Vodosnabdevanje Zrenjanina” istraživanja podzemnih voda započeta su 1957. godine a kao lokacija sa potencijalom se nametnula ona na putu prema Mihajlovu. Iako se još jednom potvrdilo da je kvalitet podzemne vode na području Zrenjanina dosta nizak, zaključeno je da je lokacija severno od grada pogodna za otvaranje glavnog izvorišta, pa se pristupilo izgradnji vodvodnog sistema – crpnim stanicama, rezervoarima, distribucionoj mreži. Izgradnja je počela povezivanjem postojećih lokalnih vodovoda u naseljima Dunavska, Mala Amerika i kolonija Šećerana u jedinstveni sistem za snabdevanje vodom. U januaru 1962. godine Opština Zrenjanin osnovala je „Preduzeće za vodvod i kanalizaciju“.Završetkom izrade Idejnog i Glavnog projekta vodovoda grada Zrenjanina 1961. godine kompletirana je sva dokumentacija. Ipak, krajem 1969. godine se odustalo od izgradnje postrojenja za prečišćavanje vode i rezervoara čiste vode u njemu zbog nedostatka para. Sirova voda je i dalje zahvatana iz bunara, dezinfikovana hlorom i potiskivana u mrežu. Sredinom sedamdesetih godina javila se potreba za rekonstrukcijom sistema vodosnabdevanja zbog povećanja potrošnje, pa je dimenzionisana nova transportna mreža sa cevovodima kroz periferne delove grada, sa projekcijom većeg broja potrošača i da maksimalna dnevna potrošnja vode do kraja 2020. godine bude 731 litra u sekundi.
Uporedo sa problemom obezbeđenja dovoljnih količina vode i povećanja propusnosti mreže, u periodu od 1975. do 1990. godine rešavan je i problem kvaliteta pijaće vode jer podzemna voda koja se zahvata na izvorištu vodovoda u Zrenjaninu ne zadovoljava osnovne kriterijume Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće. Parametri koji su bili poznati i istraženi a koji podzemnu vodu glavnog izvorišta „Mihajlovačka“ svrstavaju van kategorije za ljudsku upotrebu su – povećana boja, koncentracija organskih materija, amonijaka, natrijuma, gvožđa i povećana koncentracija arsena. Takvog sastava, voda je predstavljala problem prilikom tretmana jer hlorisanje je neizostavno da bi voda bila mikrobiološki ispravna, ali hlor sa mnogim organoleptičkim materijama formira brojne hlorate i bromate sa kancerogenim dejstvom.
„Pilotiranje“ vodom
Zbog nedostatka para a zbog hitnosti da se kvalitet vode popravi, kao jeftinije rešenje tokom 1978. i 1981. godine realizovani su programi izrade pilot postrojenja za prečišćavanje vode, kako bi se bar odabralo tehnološko rešenje za buduće postrojenje za prečišćavanje vode. Pilot postrojenje iz 1978. godine projektovale su firme SOP Krško i Overhof iz Beča a rezultati su bili nepouzdani. Pilot postrojenje iz 1981. godine projektovala je francuska firma Degremon, koja je imala zadovoljavajući rezultat primenom aktivnog uglja. Do kraja 1988. godine svi pripremni radovi su bili gotovi – izrada Idejnog i Glavnog projekta, izbor lokacije i imovinsko-pravni odnosi, zatvaranje finansijske kosntrukcije, određivanje nosioca posla, poptisivanje ugovora – ali do početka izgradnje nikada nije došlo. Pitanje postrojenja za pripremu pitke vode ponovo je aktuelizovano 10 godina kasnije, razmatrane su nove tehnologije. Generalni projekat, koji je uključivao primenu nanomembrana, izradio je Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ iz Beograda. Usledilo je i pilot postrojenje čiji tim je predvodio profesor Božo Dalmacija, a predlog rešenja za zrenjaninsku vodu patentirao je i inženjer tehnologije dr Milorad Perišić. Kada 2004. godine stupa na snagu zabrana upotrebe zrenjaninske vode uslediće testiranje još deset pilot postrojenja. Zrenjaninskom vodom „pilotirali“ su američka firma „Universal aqua technologies“, nemačko-mađarski „Vaterlink“, italijanski „Kaligen“, kanadsko-mađarski „Zenon“, slovački „Energocontrols“, mađarski „Hidrofil KFT“, nemački „Linde“, Institut za opštu i fizičku hemiju Beograd, WTE Wassertechnik“ i na kraju italijansko-srpski konzorcijum Zillio. Sa nemačkim „Wassertechnikom“ potpisan je ugovor, koji nije realizovan a potom je promenom vlasti spasonosno rešenje pronađeno u konzorcijumu „Zillio“ koje je na kraju izgradilo postrojenje prečistača 2017. godine. Zašto taj pogon još uvek ne radi, nikom nije jasno.
Šta su radili građani, šta ostali?
Za 15 godina, koliko traje zabrana upotrebe vode u Zrenjaninu, građanima je iz džepa otišlo na milione evra za flaširanu vodu. Trgovci vodom i opremom za vodu ovde su sigurni u pogledu zarade. U svim javnim ustanovama, naročito školama i vrtićima aparati sa vodom su obavezni. Opremu za prečišćavanje vode, razne filtere, bokale i balone masovno kupuju domaćinstva ali I firme, dok čekaju na obećanje da će problem vode biti rešem. Da vlastima ne veruju građani pokazuju javnim akcijama. U proteklih 15 godina održano je na desetine protesta, uličnih akcija, performansa, tribina, polemika, sučeljavanja, snimani su filmovi. Dokumentarac “Zrenjaninski rašomon” u produkciji Zrenjaninskog socijalnog foruma i Radničkog video kluba prikazao je muke građana koji zbog nedostaka novca moraju da koriste javne eko-česme i tegle vodu do kuća. Problem su ogolile i javne ličnosti. Gradska kuća polivana je vodom, zatrpavana balonima, dovođeni su stručnjaci koji su iznosili svoje viđenje problema. Mediji su dali svoj doprinos, sve sa ciljem da se skrene pažnja na problem i da se on reši. Ovog proleća građani su zbog vode ponovo bili na ulici. Štrajkovalo se glađu, organizovan je festival “Dani vode”. Zbog problema sa izgrađenim prečistačem koji nikako da počne da radi, Zrenjanin je u junu posetila i premijerka Srbije, uz nova obećanja i finansijsku pomoć da se poprave kvarovi na postrojenju koje nije proradilo.
Poglavlje 27. i pravo da znam
Jedan od uslova pristupanja Evropskoj uniji je ispunjavanje niza standarda koje Srbija nema, a među njima je Poglavlje 27 koje se tiče ekologije. Najnovija preporuka Evropske komisije odnosi se na unapređenje pijaće vode i podrazumeva bolju informisanost građana o pijaćoj vodi koja im je dostupna. Prvi pokušaj tog tipa Zrenjaninci su demontrirali sredinom jula, kada je 150 pisama stiglo na adresu lokalne administracije a tražili su se odgovori koliko je budžetskog novca dato privatnom investitoru za prečistač vode, kako je utrošeno 67,5 miliona dinara pozajmice i ko analizira prerađenu vodu u Zrenjaninu. Dobili su odgovor da ni dinar nije dat za prečistač vode. Ali, to je samo početak dugog procesa demokratizacije društva, gde će na kraju javnost imati veću kontrolu nad onim što ih se tiče. Najvažnija tema je, ipak, da novac iz Evropskih fondova za modernizaciju vodovodno-kanalizacionih sistema nije nedostupan. Kao što podseća profesor Božo Dalmacija, šef departmana za hemiju TF Novi Sad, Evropska unija je za radove kakvi su Vojvodini i Srbiji potrebni za ekološko uređenje voda stavila na raspolaganje 5,6 milijardi evra. Od te sume, čitavih 4,7 milijardi evra je namenjeno fabrikama za pripremu pijaćih voda i fabrikama za preradu otpadnih voda. Procena je da bi dve trećine bilo neophodno Vojvodini, a najviše srednjem Banatu. Otkud onda potreba zrenjaninskih vlasti da pogon prečistača poveri privatnom investitoru a da prečistač otpadnih voda planira kao privatno-javno partnerstvo ? Privatizacija vodnih preduzeća odavno se u najrazvijenijim zemljama pokazala kao neuspešan poduhvat. Srbija nije dovoljno bogata da pravi takve greške, i zato se na ovoj temi otvara mogićnost građanskog aktivizma koji bi bio kontrolor rada javnih preduzeća koje pružaju usluge od opšteg značaja.
