Navigacija
Mi smo narod koji istoriski ne uči na svojim greškama a uporno kopira tuđe greške. Nakon ratnog raspada Jugoslavije, novoformirane države bivše SFRJ već 20 godina žive od kredita Međunarodnog monetarnog fonda. Na primeru Grčke, Irske, Mađarske, pa i Portugala, Italije i Španije, koje već postaju ovisnici o MMF-u, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija i Makedonija nisu ništa naučile.
Konstantno zaduživanje kod MMF-a postalo je trajno rešenje i zato se nalazimo u sve težim finansijskim problemima. Umesto usvajanja vlastitih politika i korištenja domaćih resursa, MMF se i ove godine poziva u pomoć, a rešenje je jednostavno pod uslovom da se političari okanu praznih priča, samoveličanja i okrenu ekonomiji i proizvodnji. Nažalost to se ne dešava.
Nakon najnovijeg zaduživanja Srbija je obećala MMF-u da će povećati stopu PDV-a i akcize na gorivo ako dosadašnje mere ne budu dovoljne. Ponovo imamo poznatu demagošku zamenu teza koja glasi: bolje da država poveća porez nego da dodatno otpušta radnike u javnom sektoru ili da dodatno umanjuje njihove zarade i penzije. Povećanje PDV-a će obezbediti siguran dodatni prihod buđetu kako bi oligarsi mogli da troše, ali pritom niko ne govori o činjenici da MMF traži i odpuštanje radnika u javnom sektoru. Uz sve navedeno u privatizovanim firmama se nastavlja veliko otpuštanje. NIS ponovo najavljuje veliko otpušanje radnika. U furmama u restruktuiranju biće otpušteno još oko 20.000 radnika. Sve ovo govori o očekivanom povećanju broja nezaposlenih. To je logično ali videćemo kasnije da statistika u Srbiji pobija svaku zdravu logiku.
Promena Zakona o akcizama neminovno dovodi do poskupljenja struje. Poskupljenje struje povlači ostala poskupljenja.
Cinizmu nikad kraja pa u u biltenu, objavljenom na sajtu MMF-a, ističe se da, nakon zaključenja aranžmana iz predostrožnosti od 1,2 milijarde evra, Srbija ima priliku da stavi tačku na politike iz prošlosti i da krene putem stabilizacije i reformisanja sopstvene privrede.
Sjajne vesti pod uslovom da zanemarino činjenicu da je MMF to isto govorio i za predhodnu vladu koju je hvalilo kao jedinu reformsku i na kursu. Podsetimo se da je Srbija sličan aranžman sa MMF-om imala i 2012. godine ali ga je napustila posle samo tri meseca.
Šta se promenilo?
Sve vlade pa i ova pravdaju se globalnom ekonomskim krizom. Ta priča je neodrživa jer krizu imaju samo zemlje koje imaju loše vlade koje su zaokupljene politikom, demagogijom i ispiranjem mozga narudu i glasačima a ne ekonomskim problemima. Naša deca i njihova deca će vraćati kredite koji se sada uzimaju.
Najavljene reforme neće razrešiti dužničku krizu. Prošlogodišnji porezi na veće zarade unutar javnog sektora, povećanja PDV-a na osnovne robe široke potrošnje, kao i rezanje subvencija u javnom sektoru povećali su vladine prihode na papiru, ali su smanjili stopu ekonomskog rasta i time realne prihode. Tako se prve godine Vučićevih „mera štednje“ budžetski deficit povećao sa 6,5% na 8%. No, vlada se okreće dodatnom gomilanju dugova, ne bi li finansirala postojeća dugovanja.
Javni dug je izmakao kontroli, uprkos rastu BDP-a od 2,5% u 2013. godini, skokom sa 61,8% na 68% procenata.
Fiskalni savet je ovog meseca izašao sa izveštajem da će štednja morati da se nastavi i narednih godina, te da bi do prvog smanjenja udela javnog duga u BDP-u moglo da dođe tek negde 2018. godine kada javni dug dostigne čak 83%. Čak iako smanjenje penzija i plata u javnom sektoru i subvencija, popravi fiskalno stanje, ove mere neće rešiti ključni problem – činjenicu da zavisnost od stranog kapitala uništava privredu.
Svake godine država treba da obezbedi oko šest milijardi dolara za servisiranje spoljnog duga. Osim toga, u naredne dve-tri godine za tu namenu moraće da izdvaja sve više sredstava jer će na naplatu stići i krediti koje do sada nismo isplaćivali. Tako, na primer, 2017. godine na naplatu stižu petogodišnje dolarske obveznice u ukupnom iznosu od 750 miliona dolara. Problem je i to što država još uvek ima obavezu prema starim deviznim štedišama od oko 1.3 milijarde evra, koje mora da isplati 2015. i 2016. godine.
Sve ove činjenice pobijaju obećanja Vlade da ćemo nakon stezanja kaiša bolje živeti 2015. godine. To je naprosto nemoguće.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić stalno izjavljuje da su mere štednje teške, ali neophodne za ozdravljenje privrede i ističe da „sve što radimo, radimo da sutra [građani] imaju platu, a za godinu ili dve još veću platu“. Pritom niko ne pita ko se dosad zaduživao, ko je kriv za pljačkašku privatizaciju i uništenu privredu, ko je pokrao pare iz Fondova, ko je arčio narodne pare i dozvolio vladavini tajkuna. Narod sigurno nije jer ga niko ništa nije pitao ni onda ni sada. Pritom zaboravljamo da je taj isti premijer, u toku rasprave oko novog Zakona o radu, rekao da je kapital na prvom mestu. Ovo potvrđuje i reklama objavljena u CNN International preko koje se strani investitori pozivaju da ulažu u Srbiju, gde se može pronaći „visoko kvalifikovana i jeftina radna snaga“…Aktuelni premijer, Aleksandar Vučić, ovaj skandal pokušao je ublažiti sugerišući da su ljudi iz Privredne komore hteli da kažu kako je naša radnička klasa “konkurentna”, samo su to rekli na “nespretan način”.
Ne, rekli su zapravo ono što je istina.
U Srbiji između reči rad i zarada ne stoji znak jednakosti. To je našim političarima normalno. Isto kao što im je normalno da oni redovno primaju zarade, dnevnice i ostale prinadležnosti i to u neverovatnim iznosima. Iz budžeta naravno. Od para građana – poreskih obveznika.
Postavlja se pitanje ko omogućuje Vladi da se ovako neodgovorno ponaša? Pa sam narod koji ćuti i poveruje u svako obećanje koje mu se servira. Zar nije dovoljno da pogledamo u sopstveni novčanik. Zar nevidimo da ne možemo da živimo, školujemo decu, lečimo i živimo život dostojan ćoveka. Narod treba da se odrekne i plata i penzija samo da političarima i tajkunima bude bolje.
Naježim se svaki put kad na TV-u objave broj SMS-a na koji treba da uplatimo pare da bi se obnovilo poplavljeno područje, izgradile ili obnovile bolnice, obdaništa, objekti kulture . . .
Građani su to već odavno izgradili kao i fabrike koje su im oduzete i prodate u bescenje. Nijedna Vlada do sada nije ni okrečila ono što je zatekla.
Dokle više.
Kreditna zaduženost stanovništva Srbije je, krajem novembra prošle godine, iznosila 692.409 mil. dinara, što predstavlja povećanje za 2,65% u odnosu na decembar 2013. godine, dok je u odnosu na kraj 2008. godine, povećana za čak 61,52%.
Narod se, da bi preživeo zadužuje, oblači na buvljacima, kod kineza i radnjama polovne robe, a politička elita nosi marame od 400 evra i firmirana odela. Mafijaši i tajkuni i dalje vladaju i ostaju nedodirljivljivi za ruku pravde. Korupcija se uvukla u sve pore društva. Istražne radnje traju godinama i sem bombastih naslova u novinama nemamo ništa drugo. Ko je od tajkuna procesiran i osuđen? Kome je oduzeta imovina. Niko. Kako stvari stoje verovatno ni neće.
Svakodnevno se suočavamo sa opštim napadom na radničku klasu koja će morati da plati za dugove države i poslodavaca. Novi Zakon o radu daje slobodu poslodavcima da zapošljavaju i otpuštaju po sopstvenoj volji, guši se sloboda sindikalnog organizovanja i delovanja, ograničava pravo na štrajk. . . Ceo zakon je dizajniran tako da udovolji stranim investitorima i donaćim poslodavcima, bolje rečeno oni su ga i pisali.
Tu je naravno i standardni neoliberalni ideološki sistem zavadi pa vladaj: podela na radnike u javnom sektoru i radnike u privatnom sektoru, na nezaposlene mlade i penzionere. Podstiče se i rat između sindikata kako bi se sprečio svaki otpor. Štrajkačima se preti. Setimo se izjava premijera tipa: niko ne može biti iznad države, preduzećemo sve mere da sprečimo štrajk, zaposlenima se neće platiti za vreme provedeno u štrajku u i slično. Štrajk se tretira kao teroristička aktivnost.
POLOŽAJ ŽENA U MERAMA ŠTEDNJE
Politika štednje koju su sprovodile sve dosadašnje vlade, pa i ova odražava se na porodicu kao osnovnu ćeliju društva na način što ugrožava položaj žena, odnosno njene radne i biološke mogućnosti.
Srbi su najstarija nacija u Evropi, imajući u vidu prosečnu starost stanovništva, statistika kaže da žene rađaju u proseku 1 dete, a da je prosečan broj pobačaja 2,8, prema podatcima iznetim na skupu pod nazivom “Zaštita majčinstva u Srbiji”.
Navešću vam neke od izjava aktuelnih političara.
Ministar za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin istakao je da su demoografski podaci zastrašujući i da se sva ministarstva, nevladine organizacije moraju uključiti da se slika promeni.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar naglasio je da se radi na oživljavanju savetovališta u domovima zdravlja koji bi uticali da se shvati značaj dojenja, da roditelji shvate prednosti majčinog mleka. On je takođe istakao da veliki broj žena započinje dojenje beba nakon porodjaja, ali da brzo prelaze na mlečnu formulu i kritikovao zdravstvene ustanove u kojima se reklamiraju mlečne formule i lekari koji porodiljama savetuju dohranu za bebe od četvrtog meseca.
Ivica Dačić: „Vlada Srbije mora stvoriti uslove da se u našoj zemlji rađa više dece, Srbija će izumreti za nekoliko vekova, ako se nastavi trenutni trend rađanja. Zbog toga deca nisu samo budućnost, deca su uslov opstanka srpskog naroda i Srbije. Obično se govori da su deca naša budućnost, koja nikako da dođe. Sadašnje ekonomsko stanje ne obezbeđuje deci najbolje uslove za život i država je dužna da u tome pomogne“. Ovo je izjava data na otvaranju dečjeg festivala Čarolija 2013. u Domu sindikata.
Koliko su ove izjave jadne i cinične govore sledeće činjenice koje predstavljaju stvaran život u Srbiji, a kojih su i navedena gospoda svesna i ništa do sada nisu preduzeli sem lepih predizbornih i postizbornih obećanja.
Od ukupnog broja parova koji imaju decu, svaki drugi ima samo jedno dete. Koliko je situacija loša, pokazuje i neslavan rekord koji smo postigli prema poslednjem popisu. U čak 1.458 naselja (31 odsto) nije rođeno nijedno dete. Pored toga, svake godine u Srbiji umre oko 34.000 ljudi više nego što se rodi. Da ćemo kao nacija izumreti, više je nego jasno, upozoravaju demografi, ali retko ko je očekivao da će to se odvijati ovolikom brzinom.
Vojvodina je decenijama poznata po beloj kugi. U augustu objavljen je tekst u Telegrafu sa naslovom „Majke masovno pljačkaju državu“, u kome se optužuju zaposlene porodilje koje traže produženje bolovanja zbog posebne nege deteta. Svima je poznato da prilikom zaposlenja žena mora da potpiše da minimum 5 godina neće rađati dete. Poznato je i da su upitnici za posao krajnje ponižavajuči i da u nekima od njih stoji pitanje da li je žena sposobna da stoji i radi za vreme mesečnog ciklusa. Zatim slede pitanja: da li imate dece, da li ste udati i da li imate nameru da se udajete i imate decu i slično. Prilikom otpuštanja žene su prve bila na listi tehnološkog viška. Samo tretiranje trudnoće kao bolest, prema postojećim zakonima, je zločin. Žene se stalno ohrabruju da se vrate na posao nakon tri ili šest meseci porodiljnog odsustva jer će u suprotnom izgubiti posao. To je razlog zašto ne mogu da doje decu godinu dana. U štampi se uveliko pisalo o velikom broju žena trudnica koje su zbog trudnoće dobile otkaz ugovora o radu i to u državnim firmama gde je Vlada poslodavac ali posledice za ovakvo ponašanje i kršenje zakona nije bilo po nijednog poslodavca. Takođe se sve više zaoštravaju kriterijumi za ostvarenje prava na socijalnu pomoć, od koje zavisi veliki broj žena. Mere štednje negativno utiču i na instituciju društvene brige o deci promenom pravila za ostvarenje popusta u boravku za drugo dete, koji je do leta iznosio 20 posto za oba deteta, a danas se pravo na popust ostvaruje samo za drugo dete, kao i ukidanjem subvencija za podstanare i porodice sa stambenim kreditima. Poseban problem je i visoka cena državnih vrtića u kojima pored navedenog nema dovoljan broj mesta što otvara prostor za rad velikog broja privatnih vrtića, čije su cene i do pet puta veće od cena državnih, a koje sebi može da priušti samo manjina.
Prema zvaničnim podacima, nezaposlenost žena je 16% veća od nezaposlenosti muškaraca, a vidljiv je i porast razlike u platama. Nezaposlenost najviše pogadja majke s malom decem i žene preko pedeset godina, pogotovo posle usvajanja novog Zakona po kome se produžavaju godine staža i života za žene koje odlaze u penziju. Mnoge žene ukazuju na problem sprege privatnog i javnog zdravstvenog sektora, jer se vrši pritisak na pacijentkinje da intervencije rade u privatnim klinikama ili ih šalju u privatne laboratorije na analize, umesto recepata im se uručuju flajeri za skupe lekove koje neretko distribuiraju sami lekari, što najviše pogađa žene sa nižim primanjima.
MLADI
Broj Srba koji godišnje izlaze iz matičnog državljanstva, predstavlja sve alarmantniji gubitak za Srbiju. Samo u Nemačkoj i Austriji u poslednjih 10 godina oko 150.000 mladih Srba uzelo je tamošnja državljanstva i odreklo se svog matičnog. Iskustvo govori da se već treća generacija skoro u potpunosti asimiluje, zaboravlja svoje korene i menja prezime kako bi imali što bolje šanse za školovanje, studiranje i kasniji prijem u poslovnu zajednicu zemlje čije je državljanstvo preuzeto.
To je i veliki udarac na penzijski sistem Srbije, jer će ubuduće biti sve manje uživalaca deviznih penzija, koji ne opterećuju domaći penzijski fond. Samo iz Nemačke trenutno stiže blizu 40.000 penzija mesečno, ali već u bližoj budućnosti taj priliv biće sve manji.
Nijedna vlada u Srbiji od 2000. do danas nije u javnost izašla sa jasnom dugoročnom strategijom za rešavanje problema mladih i nataliteta. Imamo samo bombaste izjave političke elite da se zalažu za mlade i zapožljavanje mladih ali ništa konkretno ne preduzimaju. Od svega imamo samo sporadične slučajeve. Veliki broj mladih radi na odredjeno i duže od 8 sati dnevno bez godišnjeg i dnevnog odmora u nadi da će dobiti zaposlenje na neodređenjo vreme. To se ne događa jer poslodavac zapošljava novog mladog čoveka koji se isto trudi sa istom nadom ali uzalud. Da stvarnost postane jezivija novim Zakonom o radu je produžena dužina rada na određeno. Po uveravanju premijera i resornih ministara ova mera je doneta u cilju većeg zapošljavanja mladih. Cinično i smešno.
POLOŽAJ INVALIDA
Nacionalna Organizacija osoba sa invaliditetom ima oko 500.000 registrovanih članova. Savez invalida rada Srbije ima približno 450.000 članova – invalida rada.
Procenjuje se da na teritoriji Srbije, oko 15% populacije ima neki oblik invaliditeta.
U Srbiji je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje evidentirana 21.944 invalida.
U Srbiji je 290.135 korisnika invalidske penzije sa prosečnom penzijom od 23.495,00 dinara.
Prosečna invalidska penzija u Opštini Novi Sad iznosila je 26.710,85 dinara.
Manje od proseka, penziju prima 6.524 korisnika, odnosno čak 56,72%
Setimo se da je svaka stranka u svojoj predizbornoj kampanji dovodila na binu po nekog unvalida i svečano se zaklela narodu da će se njihov položaj poboljšati. Na žalost prošla kampanja prošla i briga. Iz novog Zakona o radu su naprosto izbrisani. Ponovo su postali nevidljivi ljudi do novih izbora.
PENZIONERI
Samo je Ukrajina lošija od Srbije po kvalitetu života starijih osoba, objavio je Globalni pokret za prava starih osoba “Help ejdž”. Na rang-listi koja obuhvata 96 država, Srbija je na neslavnom 78. mestu, gde joj društvo prave Venecuela, Turska, južnoafričke i azijske zemlje. Kada je reč o regionu, Srbija je ubedljivo na najnižoj poziciji.
Ovo istraživanje ocenjivalo je četiri kategorije za život i to: kvalitet života, povoljnost okruženja, zdravstveno stanje i sigurnost prihoda. U pogledu mogućnosti da pruži kvalitetan život starima Srbija je čak na 92. mestu.
Po najnovijem Zakonu o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu zarada i penzija su na neustavan način umanjene plate državnih službenika i penzije veće od 25 hiljada dinara od 01. novembra 2014. godine. Svima je jasno da se ovde radi o stečenom pravu koje ne može da se umanjuje retroaktivno.
Sindikat penzionera se obratio Ustavnom sudu, tražeći zaštitu svojih ustavom zagarantovanih prava na penzije. Uvodjenjem ovog zakona došlo je do bitnog pogoršanja materijalnog položaja, ne malog broja porodica, posebno onih gde su te penzije jedini redovni izvor prihoda, nekada i za dve, odnosno tri generacije. Ovo je izuzetno ponižavajuči čin i i slobodno se može smatrati ekonomskim nasiljem nad penzionerima. Ovo nije način rešavanja pitanja budžeta. Evikasni načinu za to su : revnosniji rad Poreske uprave u smislu da natera poslodavce da uplaćuju poreze za svoje zaposlene, da država donese restriktivniju poresku politiku kojom će se drugačije oporezivati bogataši u odnosu na ostale kao i brisanje granice izmedju gradjana prvog i drugog reda. Zakonom o privatizaciji definisano je da 10% sredstava od privatizacije odlaze u Fond PIO što se nije desilo i niko nije odgovarao. Podsećanja radi od privatizacije u Srbiji u državnu kasu od 2001. godine do danas slilo se između 3,5 i 5 milijardi evra.
KUPOVNA MOĆ STANOVIŠTVA
Prema podacima zvanične statistike, potrošačke cene kao mera inflacije, u julu 2014. u odnosu na decembar 2013. godine, porasle su za 1,8%. Međutim, realnost je daleko surovija.
Od početka 2014. godine godine usklađene su akcize na svu akciznu robu. Kao posledica, poskupeli su: cigarete, kafa, alkoholna pića, derivati nafte. Tokom januara, poskupeli su: prevoz u gradskom i prigradskom saobraćaju , sredstva za održavanje higijene, lekovi, mesne prerađevine nekih proizvođača, riba, južno voće, konditorski proizvodi, testenine, ulje …
Standard stanovništva koje se greje na gas, na teritoriji grada Novog Sada i opština, tokom grejne sezone 2013/14, dodatno je bio pogoršan nemogućnošću plaćanja računa za gas “u dva dela”, po sistemu koji se primenjivao tokom prethodne grejne sezone (40% od ukupnog računa za isporučeni gas dospevao je na naplatu u toku šest meseci).
Februarske, martovske i aprilske dane u prodavnicama obeležio je variranje cena mesa i mesnih prerađevina, južnog voća, svežeg voća, hemikalija, konditorskih proizvoda, sredstava za higijenu …
Od maja do jula imali smo ponovo veće cene mesa i mesnih prerađevina, svežeg, sezonskog voća i povrća, kao i mlečnih proizvoda i higijene, usklađene su cene pretplate za fiksnu telefoniju.
Od prvog avgusta, gas za domaćinstva u proseku je poskupeo za 1,3%, a za privredu u proseku između 1,1 i 1,4%. Kućne budžete opteretila su i po nekoliko puta uvećani računi po osnovu poreza na imovinu. U talasu, avgustovskih i septembarskih viših cena, najavljeno je povećanje cene struje kao i prelazak na novi tarifni sistem obračuna električne energije, što je imalo za posledicu više račune za utrošenu električnu energiju, i izazvalo talas novih poskupljenja svega onoga u čijoj proizvodnji se koristi električna energija.
Ovaj trend se nastavio sve do danas.
Budžet prosečnog domaćinstva u 2014. godini i dodatno su opteretili: troškovi nabavke zimnice (u proseku između 20.000,00 i 25.000,00 dinara); troškovi opremanja đaka za školu (u proseku između 10.000,00 i 15.000,00 dinara) i studenta na fakultet; troškovi nabavke ogreva za one koji nemaju daljinsko grejanje (kubni metar drveta u proseku se kretao između 4.500,oo dinara i 5.500,00 dinara, dok se tona uglja kretala između 7.000,00 i 12.000,00 dinara).
Nije poskupeo samo hleb, zbog Uredbe Vlade RS o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna tip 500 .
Na pad životnog standarda stanovništva Srbije, odnosno Novog Sada tokom prošle godine i od početka ove godine prevashodno su uticale, i u najvećoj meri i dalje utiču, cene hrane, sredstava za održavanje higijene, ali i cene dobara i usluga koje su pod neposrednom ingerencijom državnih organa.
Na pad standarda zaposlenih, i nedovoljnost zarada za pokriće realnih troškova, od početka ove godine, dodatno nepovoljno utiče konstantno slabljenje vrednosti domaće valute u odnosu na euro. Nezavisno od rasta cena proizvoda i usluga u dinarima, u Srbiji brže od zemalja članica EU rastu cene proizvoda izražene u evrima. Ovo dodatno pogoršava standard većine stanovništva.
Kupovna moć potrošača svedena je na minimum, tako da se o standardu većine zaposlenih, u pravom smislu te reči, ne može ni govoriti.
Kod većine zaposlenih, odnosno penzionera, isti se svodi na preživljavanje.
Struktura izdataka je takva da većina građana u Srbiji svojom zaradom ne može da pokrije troškove iz minimalne potrošačke korpe bez obzira što je ona nerealni pokazatelj jer joj nedostaje veliki broj neophodnih proizvoda. Na kupovinu hrane i pića odlazi više od 40 odsto porodičnog budžeta. Po visini troškova slede izdaci za komunalije, pa usluge, i na kraju, ako preostane nešto od zarade za ostalo (odeću, obuću, kupvinu knjiga, posetu bioskopa, pozorišta….).
Prosečna zarada koja je samo statistički podatak je nedostižna ogromnoj većini građana jer oni rade za minimalne zarade a veliki broj radnika ne prima zarade ili im one kasne nekoliko meseci. Kako preživljavaju to niko nezna jer je preživljavanje u Srbiji naučna fantastika.
STOPA SIROMAŠTVA
Prema podacima RZS, stopa siromaštva kod nas je 24,6 odsto što plasira Srbiju na prvo mesto među siromašnim zemljama Evrope. U prezaduženoj Grčkoj ta stopa je 23,1 odsto, a sledi Rumunija sa 22,6 odsto, te Španija sa 22,2 i Bugarska sa 21,2 odsto.
Svetska istraživanja su još alarmantnija i pokazuju da loše živi skoro polovina stanovništva. U Srbiji, prema zvaničnim podacima, svaki četvrti građanin, odnosno 1,8 miliona ljudi, živi na granici siromaštva, a dok stručnjaci ocenjuju da za izradu dugo najavljivanih socijalnih karti nema ni ljudi, ni para, nadležni najavljuju da je u pripremi nova strategija za borbu protiv siromaštva.
Ova strategija je postojala za period od 2003. do 2009. godine, ali samo na papiru. I tada smo slušali bombasta obećanja o brizi za svakog građanina ali ništa nije urađeno.Verovatno će ova Vlada za siromaštvo sopstvenog naroda optužiti predhodnu vlast na isti način kako je to uradila Vlada pre nje. Naravno ništa novo i sve već viđeno.
Anketa o prihodima i uslovima života u Srbiji pokazala je da kod četvrtine stanovništva Srbije postoji rizik da budu siromaštva. Lica mlađa od 18 godina najviše su izložena riziku od siromaštva (30,0%).
U narodnim kuhinjama hrani se više od 40.000 ljudi. U Srbiji, Na žalost ove kuhinje se gase jer vlast ne želi da ih finansira jer njihovim postojanjem priznaje se siromaštvo u Srbiji.
Na siromašne se gleda kao na gubitnike, nesposobne da doprinose društvu. S druge strane sve predhodne pa i ova Vlada beže od modela socijalno-tržišne privreda koja ima veća sredstva i pravednije ih raspodeljuje.
S druge strane u 2013. se u odnosu na prethodnu godinu broj ekstremnih bogataša povećao sa 88 na 100. Ovaj podatak dovoljno govori koliko se vlast bori protiv tajkuna.
NEPOVEZAN STAŽ
Neodgovornost i sprega vlasti sa poslodavcima i tajkunima uticala je na smanjenje discipline pri uplati doprinosa za obavezno socijalno osiguranje od strane poslodavaca. Zaposleni, najčešće, za nepovezan staž saznaju tek kada ispune uslove za ostvarivanje prava na penzionisanje.
Osim nepovezanog staža, zaposleni se sve češće suočavaju sa nemogućnošću ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu, zbog neoverenih zdravstvenih knjižica, jer im poslodavci nisu uplatili doprinose za zdravstveno osiguranje.
Prema podacima Poreske uprave, ukupan dug poslodavaca po osnovu doprinosa za PIO za 2013. godine sa dugom iz ranijih godina, iznosi 68,6 milijardi dinara. Od tog iznosa firme koje su u stečaju, privatizaciji, restrukturiranju ili su brisane iz registra duguju oko 63,2 milijarde, što nije moguće naplatiti.
Dug poslodavaca po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje iznosi 57,7 milijardi dinara, od čega je takođe veliki deo zakonski nenaplativ (približno 53 milijarde dinara).
Na osnovu zaključaka Vlade o povezivanju staža za zaposlene, kojima poslodavci nisu uplatili doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje (od 17. februara 2010., 21. aprila 2011. i 27. januara 2012. godine), na teret sredstava budžeta Republike isplatćeno je ukupno 805.101.144,15 dinara, za ukupno 6.894 zaposlena sa teritorije Novog Sada.
Vlada R Srbije je krajem jula 2014. godine izdvojila 255 miliona dinara, radi overe zdravstvenih knjižica za više od 26.000 zaposlenih u 159 preduzeća u restrukturiranju, kao i za oko 16.000 članova njihovih porodica.
Kada pogledamo ove cifre zavrti nam se u glavi i postaje jasno zašto je premijeru i Vladi kapital na prvom mestu. Poslodavci koji ne plaćaju poreze i doprinose, ne prijavljuju radnike, izbegavaju zakonske obaveze, podrivaju ekonomsku moć države, prolaze nekažnjeno a država umesto njih iz bedžeta uplaćuje sredstva u PIO Fond. Sa druge strane Vlada donosi mere štednje kako bi napunila isti buđet.
Ponovo po glavi i džepu stanovnika.
Prilikom donošenja novog Zakona o radu uveravali su nas da će na ovaj način poslodavci lakše zapošljavati radnike ako im se obezbede zakonske olakšice za to. U predhodnom Zakonu o radu poslodavci su tražili iste zakonske olakšice i dobili ih. Koliko su ih koristili za novo zapošljavanje govori sledeći podatak.
Poslednje analize pokazuju da i pored poreskih olakšica za novo zapošljavanje, pravno regulisanih izmenama i dopunama Zakona o porezu na dogodak građana, kojima je privatnim poslodavcima omogućeno da od 01. jula dobiju povraćaj 65% plaćenog poreza ako su zasnovali radni odnos sa najmanje jednim , a najviše sa devet novih radnika , 70% ako zaposle od 10 do 99 radnika i 75% za zapoljšavanje najmanje 100 novih radnika, za mesec i po dana primene, za odobravanje olakšica prijavila su se samo četiri poslodavca.
Poslodavci nisu koristili ni olakšice u slučaju zapošljavanja radnika starijih od 50 godina života.
Ove činjenice jasno govore da novi Zakon o radu nema i nije nikada imao svrhu lakšeg zapošljavanja već služi kao podrška neoliberalnom konceptu kapitalizma.
Da bi ovo sprečili moramo se solidarisati, ujediniti i zajedno organizovano pružiti otpor. Pojedinačni štrajkovi i protesti otupljuju oštricu noža i ne postižu ništa. Moramo se boriti protiv jednog jedinog neprijatelja a to je neoliberalni koncept kapitalizma.
„ZAPOŠLJAVANJE“? NEZAPOSLENOST
Nezaposlenost je tokom protekle godine, sudeći po zvaničnim republičkim statistikama, smanjena sa više od 20% na oko 17%. Naizgled veliki uspeh. Ipak, u pitanju je statistička gimnastika. Naime, po novim računicama svaka osoba koja je radila makar i jedan dan u toku meseca ne računa se u kategoriju nezaposlenih.
Šta je sa nezaposlenima koji više nisu na evidenciji Nacionalne službe jer su iz nekih od razloga skinuti sa iste?
Šta je sa onima koji se nikada nisu prijavili na evidenciju Nacionalne službe?
Šta je sa onima koji zvanično rade a godinama ne primaju zaradu i nema ih ni na jednoj evidenciji?
Zato je zarad preciznosti bolje pogled baciti na broj formalno zaposlenih, koji je iz godine u godinu sve manji. Tokom 2014. on je pao ispod 1,7 miliona, od oko 2,4 miliona radno sposobnih stanovnika.
Istina je da ovoj vlasti odgovara visoka nezaposlenost jer se tako smanjuje cena rada jer uvek ima neko ko će da radi za još nižu nadnicu da bi preživeo. Sve ovo posledično umanjuje i prihod u budžetu ali to nije bitno. Iimamo mi MMF koji će nam dati još jedan kredit.
Država se, dakle, od servisa građanima u potpunosti pretvorila u slugu kapitala. Tipičan neoliberalni koncept. Aleksandar Vučić još u oktobru 2013. godine izjavio: „Od vas ne tražimo podršku za 100 godina vlasti, već podršku za to da od 2015. u Srbiji živimo bolje i da budemo normalna, pristojna zemlja, u kojoj će građani moći da rade, zarade i od toga normalno žive”. Danas se taj rok prolongira na 2016. godinu što ukazuje na to da je ovo obećavanje samo šargarepa na dugačkom štapu.
Setimo se na osnovu kojih obećanja je dobijena apsolutna vlast na izborima u Srbiji:
– nećemo smanjivati penzije, čak da će ih povećati ,
– strane investicije
– nova radna mesta
– borba protiv tajkuna, kriminala, korupcije i političkog zapošljavanja,
– država u službi građana i slično.
Šta imamo sada svi vidimo ali nažalost zatvaramo oči pred istinom jer je ona gorka i bolna i bežimo u laži jer one lepše zvuče i lakše padaju na srce i dušu.
PRIVATIZACIJA
Čitav proces privatizacije se sveo na rasprodaju kolektivne imovine čime je država u velikoj meri izgubila efektivnu kontrolu nad ekonomijom. Preduzeća su često otkupljivana ne da bi se u njima pokrenula proizvodnja, već da bi se rasprodale zalihe, nekretnine i ostala imovina, što je neretko bilo vrednije od cene po kojoj su preduzeća prodavana. Procenjuje se da se na račun privatizacije u državnu kasu od 2001. godine do danas slilo između 3,5 i 5 milijardi evra.
Gde su otišle te pare? Znamo da su trebale da odu u nove investicije, Fondove i razvoj privrede a nisu.
Privatizacija, po famoznom zakonu, nije obavezivala nikakvu proveru imovine i kapitala iz razloga što je imala za namenu pranja prljavo stečenih para tajkuna. Posledica je armija nezaposlenih i osiromašenih građana koji se hrane iz kontejnera ili izvršavaju samoubistva jer nemogu da hrane porodicu.
Sada se polako ponovo provlači kroz medije da Srbija mora da poradi na partnerstvu javnog i privatnog sektora. To je ustvari novi naziv za privatizaciju javnih i javno komunalnih preduzeća na novi način koji je još jeziviji od predhodnog. Sada već prodajemo zlatninu iz kuće. Nijedna ozbiljna vlast neće prodavati sopstvene strateške resurse kao što su: nafta, voda i struja. Mi se nažalost time još i hvalimo. Gde će otići ta sredstva? Pa naravno u budžet kako bi oligarsi mogli da arče i uživaju.
UTERIVAČI DUGOVA
U dosadašnjem izlaganju videli smo očigledne primere kako vlast abolira poslodavce i tajkune koji ne plaćaju poreze i doprinose i umesto nih izdašno iz buđeta preliva sredstva u Fond PIO, odnosno opet na teret građana.
U ovom delu ćemo se baviti uterivačima dugova, novom kategorijom koju je izmislila, ozakonila i promovisala predhodna vlada, a podržala sadašnja.
Dok oligarsima, tajkunima, ali i državnim institucijama, poreske i komunalne dugove tolerišu i reprogramiraju, država i komunalna preduzeća ostatku građana za mnogo manje dugove ne samo što naplaćuju zatezne kamate nego ih i globe nečuveno enormnim kaznama. Usluga koju građanim plaća ovlašćenom uterivaču dogova iznosi 10.000 dinara, ako nije povećana u međuvremenu. U isto vreme veliki broj bogataša i popularnih građana uopšte ne plaća struju i ostale obaveze.
Dok su u pravnim državama pred obavezom poreza svi jednaki, u Srbiji u tom pogledu ima razlika. Vlast žmuri pred tajkunima i milionerima od kojih nikako da utera milionske dugove, ali je zato prema sopstvenim građanima rigorozna. Ukoliko građanin neplati porez plaća ne samo kamatu nego i novčanu kaznu koja može biti i 500.000 dinara. Mnogi nameti komunalnih preduzeća kao odžačarina, kamere ili osiguranje raznih osiguravajućih kuća koji stižu sa računima Informatike predstavljaju političku samovolju kojoj se građani ni ne suprotstavljaju. Jednostavno plate račun. To što se na taj način krše osnova Ustavna prava građana nikoga nije briga. Nema osude javnosti. Kad se tome doda cenzura u medijima dobijemo pravu sliku Srbije. Novinari ne postavljaju prava pitanja jer se boje za radna mesta.
MODNA PISTA
Deo koji sam nazvala MODNA PISTA sam ostavila za kraj
Dok se građani oblače kod Kineza, na buvljaku ili u prodavnicama polovne robe elita šeta garderobu kao da živi i predstavlja najbogatiju zemlju sveta.
Garderobu koju nose, običan građanin, sebi ne može da priušti ni za deset života. Postavlja se pitanje odakle im novac ako je istinita zarada koju primaju a koja se objavljuje u medijima, a ona se kreće od hiljadu do maksimalno hiljadu ipo evra.
Ako se setimo kako su se oblačili dok su bili opozicija onda uočavamo drastičnu razliku. Ta garderoba se nikako neslaže sa onim što pričaju u stilu: radimo u interesu građana, građani na prvom mestu, moramo da štedimo da bi se izvukli iz krize i slično.
Uočavamo odela poznatih kreatora koje u kompletu s košuljom, kravatom i cipelama – modni stručnjaci procenjuju da vredi od 4.000 – 15.000 evra. Kada pogledamo te iste oligarhe kada se pojavljuju sa porodicom, suprugom, ćerkom i sinom, uočavamo da i oni dobrano prate najnovije modne trendove poznatih modnih kuća. Da ne pričamo o automobilima u kojima se voze. Avionima kojima stalno negde lete. Letovalištima gde se odmaraju. Uočavamo da pojedini čelnici Vlade nose cipele iste marke kao i princ Čarls, a mi smo daleko od Velike Britanije i kraljevske porodice. Ali ovome šepurenju nije kraj. Svi su se oni pobrinuli da zaposle supruge, decu i rođake dok glasno lobiranju protiv političkog zapošljavanja.
Možda je sve ovo nov način sveopšteg napredka Srbije koji običan siromašan građanin Srbije ne može da shvati.
Ko bi znao.
Nada Vidović
