Navigacija
“Voda pripada budućim naraštajima”. “Voda je izvor života na Zemlji”. “Život je nastao u vodi i postoji zahvaljujući vodi”.
Krajem 2002. UN proglasili su vodu “društvenim i kulturnim dobrom”, a ne “ekonomskom robom.
UVOD
Najvažniji strateški resurs današnjice je svakako nafta. Zbog nje su se vodili i vode ratovi pod izgovorom uvođenja demokratije.
Međutim, svet je suočen sa najvećom do sada zabeleženom krizom snabdevanja vodom. Najcrnje prognoze predviđaju čak i ratove za zalihe pijaće vode.
U studiji direktora Pacifik instituta u Ouklendu, stoji kako se samo od 2010. – 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob. Svi ovi sukobi su naizgled bili verski, politički i ekonomski, ali su u suštini bili borba za pijaću vodu
Upravo zbog neracionalnog korišćenja vodnih resursa i iskorišćavanja bez ikakvih skrupula čovek je došao u situaciju da nedostatak vode ubija više ljudi na svetu nego ratovi. Tužna istina jeste da voda nije samo izvor života, nego na žalost i profita. Voda je postala ne samo ključni energent nego i oružje za ostvarivanje političkih ciljeva.
ŠTA SE DEŠAVA U SRBIJI?
Zalihe pitke vode kojima raspolažu stanovnici Srbije nije samo njihovo vlasništvo, nego voda pripada i budućim generacijama. Zbog toga bi se svaka rasprava o upravljanju, upotrebi, načinu ulaganja i prodaji pitke vode trebala donositi isključivo nakon široke javne rasprave u kojoj bi učestvovali stručnjaci, sindikati, nevladin sektor i obični građani. U protivnom može se dogoditi da zbog interesa političke oligathije i dodvoravanja međunarodnoj zajednici Srbija izgubi svoje najveće i jedino preostalo blago. Na žalost to se več desilo sa našim izvorištima.
Upravljanje vodama je regulisamo zakonom.
Navešću samo deo iz Zakona o vodama koji definiše način upravljanje vodama, a Vi procenite da li je ovo samo slovo na papiru.
„Integralno upravljanje vodama čini skup mera i aktivnosti usmerenih na održavanje i unapređenje vodnog režima, obezbeđivanje potrebnih količina voda zahtevanog kvaliteta za različite namene, zaštitu voda od zagađivanja i zaštitu od štetnog dejstva voda. Upravljanje vodama zasniva se na sledećim načelima:
1) načelu održivog razvoja – upravljanje vodama mora se odvijati tako da se potrebe sadašnjih generacija zadovoljavaju na način kojim se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe, odnosno mora se obezbediti korišćenje voda zasnovano na dugoročnoj zaštiti raspoloživih vodnih resursa, po količini i kvalitetu;
3) načelu jedinstva vodnog sistema -upravljanje vodama mora se odvijati u cilju postizanja maksimalnih ekonomskih i socijalnih efekata na pravičan način i uz uvažavanje međunarodnih sporazuma;
6) načelu „zagađivač plaća” -svako ko svojim aktivnostima prouzrokuje zagađenje vode dužan je da snosi troškove mera za otklanjanje zagađenja;
7) načelu učešća javnosti -javnost ima pravo na informacije o stanju voda i radu nadležnih organa u oblasti voda, kao i na uključenje u procese pripreme i donošenja planova upravljanja vodama i kontrole njihovog izvršenja;
Zakonski je to lepo regulisano ali u praksi je dugačije. Poznato nam je da mnoge fabrike slobodno ispuštaju toksične materije i otpad u reke i kanale pa svaki čas imamo pomore riba i ekološke katastrofe. Niko ne odgovara za ovakvo divljaštvo.
Srbija je već u tišini prodala izvorišta vode bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana.
Trenutno 90% resursa pijaće vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu tri svetske kompanije iz Nemačke, Francuske i Holandija. Moramo dodati i USA zbog Coca Cole.
Srbija i njena vlada nisu iskoristiti šansu da kroz svoj najbogatiji prirodni resurs, državu pretvore u strateški važnu i bogatu zemlju. Mi smo prodali svoja prirodna bogatstva tretitajući ih kao „robu“ i to za tepsiju ribe, pa sada na vodi zarađuju privatna preduzeća i strane kompanije.
Jasmina Vujuć, profesor na Univerzitetu u Berkliju i jedan od naših najvećih stručnjaka za nuklearnu fiziku rekla je sledeće: Ako prodamo
našu energetsku infrastrukturu, telekomunikacione infrastrukture, zemljište, hranu, vodu mi ćemo okupirana kolonija i naši ljudi će raditi za hranu, a to je definicija ropstva.
Mi smo to na žalost u velikoj meri već učinili.
Navešću samo nekoliko primera:
– Izvorom Vlasinačke Rose sada upravlja jedna od najvećih kompanija i eksploatatora vodnih resursa širom sveta ‒ Coca Cola.
U februaru 2005. godine svetske kompanije “ Coca Cola ” i “Coca Cola HBC” kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku “Vlasinka” koja proizvodi mineralnu vodu “Rosa”. Nadamo se da Srbija neće ovom prodajom dočekati sudbinu Ugande.
– Strane firme su do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, što je slučaj prehrambene industrije “Kolinska” iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad punionicom vode “Palanački kiseljak” iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.
– Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda “Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija “Danube Food Group”.
Ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima, a vlasnik joj je investicioni fond Salford. U sredstvima informisanja se šuškalo da su vlasnici navedene firme tadašnji srpski političari.
Ovih dana stalno gledamo reklamu „Knjaz nije voda to je srpski ponos“ Pa taj ponos je bio srpski od 1811 godine do 2004. kada smo taj ponos prodali.
– Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma “Alita” i švedska firma “United Nordic”.
– U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće “Nova Sloga” iz Trstenika, koje proizvodi “Mivelu”, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac “Mivele” je beogradski “Frikom”, čiji je vlasnik hrvatska firma “Agrokor”,
– Fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću “Nektar” iz Bačke Palanke.
– U aprilu 2011. godine država je beogradskom preduzeću “Invest-import international” prodala fabriku mineralne vode “Milan Toplica” iz Prokuplja.
– Na spisku Agencije za privatizaciju našle su se Ribarska banja, banja Žubor, Specijalna bolnica Banja Koviljača, kao i druge specijalne bolnice koja se ne slučajno nalaze na izvorima geotermalnih ili mineralima voda,
Drugim rečima, političari u Srbiji su domaćim i stranim privatnim “kompanijama” omogućili “ubiranje enormnog profita”, i to na bazi “crplljenja” prirodnog resursa – vode.
Postavlja se pitanje gde su uloženi ti silni milioni evra dobijeni od prodaje ovih izvorišta?
Veoma brzo će na isti način kroz tzv. model „privatno-javnog partnerstva”, uslediti i “privatizacija” javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja.
Nesporno je da će takva neoliberalna šema proizvesti nesagledive posledice po građane. Pritom treba otvoreno i na vreme priznati da je rasprodaja vodnih resursa ultimatum MMF-a i Svetske banke koji postavljaju zemaljama u razvoja, u koje se svakako ubraja i Srbija.
Postavlja se pitanje da li je zaista zadatak vlasti da rasprodaje preduzeća i resurse, ili da obezbedi adekvatno upravljanje i principe rukovođenja koji će poboljšati život svih stanovnika?
Za početak postavimo najosnovnije pitanje: zašto smo prepustili vodu, koja je naša, nekome ko će nam tu istu vodu prodavati i na tome ostvarivati profit?
ZAŠTO NE UČIMO IZ PRIMERA DRGIH?
Srbija bi trebala učiti na primeru Turske koja Izraelu, u zamenu za visoku tehnologiju, izvozi vodu.
Poučan je primjer Bolivije kada je Svetska banka 1997. godine dodeljivanje finansijske pomoći Boliviji uslovila privatizacijom vodnih resursa, na šta je bolivijska vlada pristala 1999. godine.
Prodaja vodnih resursa multinacionalnoj kompaniji dovela je do povećanja cena pitke vode. Multinacionalna kompanija je čak uvela taksu na kišnicu i bunare. Stanovništvo se pobunilo i došlo je do revolucije nakon koje je ceo dogovor poništen.
Budimpešta je takođe prodala svoj vodovod, ali ga je kasnije otkupila po mnogo višoj ceni.
U Italiji su, građani na referendumu odlučili da se voda ne sme privatizovati. To je definisano i Ustavom, iako je tadašnji premijer na sve načine pokušavao da izbegne volju naroda i učini „uslugu“ krupnom kapitalu.
Interesantan je primer privatizacije vodovoda Velike Britanije, gde je ona sprovedena nakon dolaska Margaret Tačer na vlast. Paralelno s rastom cena, opadao je kvalitet vode i snabdevanja. Da bi sprečila posledice po stanovništvo i infrastrukturu, država je na kraju bila primorana da ponovo uloži javna sredstva u održavanje infrastrukture vodosnabdevanja, ali ovoga puta na konto privatne firme.
Zbog sličnih iskustava, u Parizu je vodosnabdevanje ponovo stavljeno pod javno upravljanje 2009. godine.
U Berlinu se postepeno vraćaju privatizovani delovi vodovoda zahvaljujući inicijativama, raznih udruženja i akcijama građana.
Privatizacija vodosnabdevanja u Holandiji zabranjena je zakonom.
Nije čudno što su bogati državni fondovi poput Norveške ili multinacionalnih korporacija, koje nisu iz sfere proizvodnje hrane i pića, već duži niz godina usmereni na kupovinu izvora pitke vode širom sveta (uglavnom u zemljama u razvoju), pravilno procjenjujući kako nakon ere nafte dolazi era vode.
Kompanije koje se specijalizuju upravo u sferi industrije vode, praktično love vodne resurse spremne za privatizaciju na globalnom nivou. ovo je ujedno i jedan vid kolonizacije.
Banke sa Vol strita i multimilijarderi kupuju vodu i postrojenja za preradu vode širom sveta.
U decembru 2014. godine Predsednik Evropske komisije rekao je, da privatizacija vode ne dolazi u obzir.
Holandija je nedavno zakonom zabranila privatizaciju vode na svojoj teritoriji, tako da sada u Holandiji nije moguće kupiti ili uzeti pod koncesiju izvorišta vode. To je VRLO, VRLO IRONIČNO, jer je jedna od tri najveće svetske kompanije za preradu vode upravo IZ HOLANDIJE.
To znači: našu vodu ne damo u privatizaciju – čuvaćemo naša izvorišta, a vodu drugih zemalja ćemo da koristimo, pa kad njihovu potrošimo – počećemo da trošimo našu…
U poslednjih nekoliko godina polovina kredita Svetske banke i MMF-a sadržavali su privatizaciju vode kao uslov vraćanja duga.
Ugovori, između nacionalnih vlada i multinacionalnih kompanija toliko su labavi da daju odrešene ruke u podizanju cene vode, krše odredbe ugovora koje se odnose na ulaganja, isključuju vodu neplatišama, te se na kraju povlače iz projekata zbog neostvarivanja zamišljenog profita. Države, ostavljaju u dugovima opterećene sudskim tužbama u kojima od njih traže milionske odštete.
Karakterističan je primer Manile. Njihov je vodovod ugovorom bio prepušten jednoj od multinacionalnih kompanije. Kada se posao sređivanja tog vodovoda pokazao nedovoljno rentabilnim, kompanija se povukla iz posla, ali je od filipinske vlade zatražila odštetu od oko 340 mil. USD, jer je toliko navodno investirali u sistem.
Nesrećni filipinci to negiraju ali dug je na kraju narastao na oko 530 miliona USD.
KAKO RAZMIŠLJA AMERIKA?
U prvoj polovini 2011.je američka državna sekretarka, Hilari Klinton, od obaveštajnih agencija naručila studiju o „mogućnosti oružanih sukoba uzrokovanih nedostatkom vode“. Tada je jedna od agencija uputila alarm za bezbednost na globalnom nivou. Objava njihovog izveštaja u martu 2012. je bila razlog pokretanja projekta „Water Partnership„, kojim je Obamina administracija odlučila da umreži vladine agencije, nevladine organizacije i privatne kompanije, a sve kako bi se izbegao scenario katastrofe opisan u izveštaju navedene agencije.
Sjedinjene Američke Države, otvoreno izjavljuju kako je voda, koja se dosada smatrala obnovljivim resursom, sada od najvećeg strateškog značaja. U tajnom izveštaju od 2004., a koje je potom objavio Gardian, savetnik Pentagona, naglašava kako SAD moraju u najkraćem mogućem roku ući u posed vodnih dobara na onim mestima u svetu u kojima ih ima najviše“ .
PRIVATIZACIJA KOJA SLEDI JE PRIVATIZACIJA VODOVODA
Otimanje (privatizacija) punionica i izvora mineralne vode u Srbiji koje su završile u rukama “stranaca” samo je uvod u ono što tek sledi, a to je privatizacija državnih preduzeća koja se bave vodosnabedevanjem građana. Političari će ovaj zadatak obaviti po dogovoru sa MMF a uz koordinisane aktivnosti Svetske banke, Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj.
Javna je tajna da nekoliko godina unazad neoliberalni koncept u Srbiji planira privatizaciju svih 700 javnih preduzeća.
Iz Memoranduma o razgovorima Vlade Srbije i MMF od 26. maja 2011. godine vidi se da reforma najvećeg broja velikih državnih preduzeća treba da ima za cilj privlačenje stranih investitora, odnosno navodi se sledeće: „postignut je načelan dogovor da bi većinu velikih državnih preduzeća trebalo privatizovati“ .
Ovo je svojevrsno uslovljavanje Srbije u zamenu za preko potrebnu kreditnu podršku, što je u praksi već viđeno na katastrofalnim primerima Bolivije i afričkih zemalja.
Profesor Univerziteta u Beogradu i ekspert za vodno bogatstvo dr Branislav Đorđević još u februaru 2006. godine apelovao na javnost i političke stranke da se ne prodaje Beogradski vodovod i kanalizacija. „Prisustvovao sam pregovorima MMF u Beogradu i čuo sam pojedine članove ove delegacije kako govore: ‘Prodajte B. Vodovod’. To je rečeno pre podne, onako nezvanično, a već poslepodne su pojedini naši “menadžeri” taj predlog pretvorili u “zvaničan zahtev. On je obelodanio i to da je izrađena studija pod nazivom „Javno-privatno partnerstvo za BV”, koja je koštala 4,1 miliona evra.
Prošla Vlada je donela “Zakon o javno-privatnom partnerstvu”, koji „otvora vrata svima onima koji žele da zagospodare državnom infrastrukturom i prirodnim resursima. Istovremeno je sačinjena “Strategija restrukturiranja komunalnih preduzeća u Srbiji” a prema rečima tadašnjeg sekretara “Udruženja za komunalnu delatnost Privredne komore Srbije” reč je o vodovodima koji se „bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode”. To su vodovodi u Subotici, Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Dakle, to su ujedno i najveći kompleksi vodovodne infrastrukture.
Navešću vam još jedan od pritisaka na Srbiju:
Jedan od načina ” disciplinovanja” Srbije da prihvati prodaju svojih vodovoda, kako bi joj stranci u okviru tog posla izgradili postrojenja za prečišćavanje gradskih otpadnih voda, jeste pritisak da Srbija mora da prečiščava otpadne vode kako bi dala svoj doprinos zaštiti Dunava i Crnog mora.
Na taj nači najveći evropski zagađivači upiru prst u našu zemlju koja već daje največi doprinos zaštiti Crnog mora.
Naime, prema podacima dobijenim redovnim merenjem kvaliteta, Dunav na ulasku u Srbiju, kod Bezdana, ulazi u IV klasi kvaliteta, i po nekim parametrima često je u stanju takovane “van klase”.
Znaiči Dunav u jadnom stanju pristiže do nas, zagađen otpadnim vodama industrija i naselja zemalja EU.
U našoj zemlji ga sačekuju dve velike akumulacije hidrosistema “Đerdap”, koje deluju kao svojevrsni biohemijski reaktor koji obavlja proces prečiščavanja.
Kao rezultat delovanja ta dva džinovska prečistača, Dunav izlazi u II a klasi, što je neuporedivo veči doprinos zaštiti Crnog mora od svih drugih uzvodnih zemalja.
Naravno, cenu plaćamo mi.
Na osnovu ovih činjenica , naš zvanični stav bi trebalo da bude: mi najviše doprinosimo zaštiti Crnog mora od zagađivanja, pa od vas očekujemo da nam pod najpovoljnijim finansijskim uslovima omogućite da realizujemo postrojenja za preiščavanje otpadnih voda u najvećim gradovima.
Umesto takvog logičnog pristupa, naši politiari su spremni da predaju naše vodovode, kako bi nam stranci gradili postrojenja za prčeišćavanje, uz mnogo nepovoljnije finansijske uslove no što bi mi to obavili sami.
A kako se ti stranci ponašaju kada su njihovi vlastiti vodovodi u pitanju videli ste iz ranijeg izlaganja.
Sećate se na počtku izlaganja sam citirala delove Zakona o vodama. E u jednom delu normi spominje je transparentnost. Naši političari vole da se služe ovim terminom i hvale kako sve rade transparentno.
Eksperti multinacionalnih kompanija, pored atributa “efikasnost”, “dugoročnost interesa”, veoma često ističu u prvi plan i “transparentnost poslovanja”, “pouzdanost“.
To imamo sa jedne strane.
Sa druge strane imamo priliku da vidomo da su Ugovori sa ovim kompanijama poslovna tajna (ili su posebna tajna aneksi koji idu uz ugovore), tajni su i svi podaci o poslovanju tih kompanija.
Veoma su zatvoreni i u pogledu uvida u podatke o kvalitetu vode.
A pouzdanost?
Poslovna pouzdanost se lepo vidi na primeru Mnile koji sam vam već iznela.
Velika opasnost se javlja posebno kada su koncesije u pitanju (koje su vremenski ograničene), jer kompanije koriste izvorišta najviše što mogu, isisavaju ogromne količine vode u što kraćem vremenskom periodu, da bi imale što veći profit. Često se dešava da zbog tolike eksploatacije presuše okolni izvori koji su podzemno povezani sa prodatim izvorom, primer Ugande i Urugvaja gde su kod velikog broja farmera presušili bunari jer je Coca Cola ispumpavala ogromne količine vode.
NESMEMO zaboraviti činjenicu da su decenijama javnim i javno komunalnim preduzećima, uključujući i Vodovod, upravljali i upravljaju predstavnici partije na vlasti. Javna preduzeća su partiski plen političke oligarhije. Vlast je direktno odgovorna za propast ovih preduzeća koja su pljačkana decenijama.
Cenu opet treba da plate građani.
ŠTA TREBA DA URADIMO?
UGLEDAJMO SE NA DRUGE!
Neki smatraju da je priča oko budućih ratova za vodu i zalihama pijaće vode u Srbiji besmislena mantra koju godinama unazad praktikuju primitivni srboljupci i nepismeni univerzitetski profesori. Kao dokaz te teze navode se higijenski neispravna voda u Somboru, Zrenjaninu, Užicu, Vladičinom Hanu, Kikindi, Zaječaru, Boru i mnogim drugim gradovima.
A šta je u stvari jedina istina.
Istina je da građani nisu krivi što se decenijama nije ulagalo u izvorišta, u Javna preduzeća vodovoda i kanalizacije, što otpad bacamo gde hoćemo, što fabrike izlivaju otrove u reke, što se gradske kanalizacije izlivaju u reke, što nemamo prečišćivače i slično.
Istina je da moramo graditi akumulacije vode,
istina je da je Srbija zemlja sa nedovoljno vlastitih voda za svoje potrebe u budućnosti, što je pokazao Prostorni plan Srbije koji je otklonio raniju zabludu o vodnom bogatstvu naše zemlje.
Šta treba da uradimo?
Pa svakako da se ugledamo na loše primere drugih zemalja i učimo iz njihovog lošeg iskustva.
Jedna je stvar sigurna: opasnost zvana “privatizacija vodovoda” je toliko velika da naša javnost više ne bi smela da sedi skrštenih ruku.
Posebno su važne tri grupe aktivnopsti:
– Energičan i argumentovan otpor svim inicijativama da se vodovodi predaju strancima, otpor na svim nivoima: u struci, na politikim nivoima, u medijima.
-Priprema ozbiljne projektne dokumentacije za modernizaciju naših vodovodnih sistema.
-Pripreme za racionalizaciju potrošnje.
-Da bi se u samom početku otklonio defetizam tipa „nas niko ne pita, sve je već odlučeno i otpor je uzaluda“ treba istaći sledeće: Ova akcija nije usamljena i otpor ako je organizovan daje rezultate. Navešću vam primer.
Organizatori Evropske građanske inicijative tražili su da se zaustavi prodaja javnih vodovodnih kompanija i prikupili su širom Evropske unije milion potpisa postavši prva grupa kojoj je to pošlo za rukom. Inicijativa “Voda je ljudsko pravo” pokrenuta je sa zahtevom da se isporuke vode i upravljanje vodosnabdevanjem izuzmu iz politike liberalizacije Evropske komisije jer je voda javno dobro a ne sirovina.
Inicijativa je pokrenuta koristeći pravo koje imaju građani EU od 1. aprila 2012. godine. Cilj instrumenta građanske inicijative je veće uključivanje građana u demokratske procese i odlučivanje u EU.
Na ovaj način organizatorima inicijative omogućeno je da javno predstave svoju inicijativu u Evropskom parlamentu.
Sindikati su podržali inicijativu i aktivno prikupljali potpise.
U martu 2012. godine sindikati i zaštitnici čovekove okoline usprotivili su se prodaji španskog, portugalskog i grčkog vodovoda.
Sagledavajući sve navedeno neophodno je da se građanima prezentuje ISTINA o dosadašnjim i budućim koracima Vlade koji će nam doneti ne samo skuplju vodu već će uništiti vodene resurse Srbije.
Nada Vidović
