Navigacija
Tribina Zrenjaninskog socijalnog foruma o temi Tržište i javna dobra biće održana u ponedeljak, 24. Aprila 2017. godine, u maloj Sali Kulturnog centra – Zrenjanina.
U radu tribune učestvovaće dr Đokica Jovanović, sociolog i aktivista Udruženja slobodnih stananara iz Niša. Dušan Kokot, sindikalni aktivista i predsedni Udruženja za zaštitu potrošača “Begej” Iz Zrenjanina i Miroslav Samardžić, politikolog i aktivista ZSF. Početak je u 18 sati.
Restauiracija kapitalizma u Srbiji biće dovršena privatizacijom oko sedam stotina javnih preduzeća: EPS-a, Telekoma, te brojnih komunalnih preduzeća. Iskustvo je pokazalo da su privatni investitori uglavnom zainteresovani za kupovinu preduzeća koja dobro posluju i imaju monopolski položaj na tržištu, što je slučaj sa većinom javnih preduzeća.
Privatizacija je vođena neoliberalnom doktrinom po kojoj je tržišna razmena vrednost po sebi, kadra da upravlja svim ljudskim aktivnostima. Neoliberali tvrde da javno vlaništvo uvek vodi ka neefikasnom upravljanju, rasipanju resursa, korupciji, zanemarivanju interesa potrošača, da nije u stanju da obezbedi kvalitetnu ekspertizu i da ne podstiče inovacije. Gde god je to moguće, treba uspotaviti pravo na privatno vlasništvo i omogućiti da autonomno tržište svojim automatskim samoregulatornim mehanizmima alocira resurse, Prirodni resursi moraju biti tretirani kao ekonomski, roba kao i svaka druga. Kada se na sve robe, uljučujući i prirodna bogastva, primeni cenovni mehanizam, to će voditi ka štedljivijem korišćenju oskudnih resursa. Degradacija prirode i neefikasno korišćenje resursa mogu da budu eliminisani samo ako privatno vlasništvo i individualna inicijativa zamene državnu inerciju i nekompetentnost. Ako tržište upravlja tehnološkim inovacijama biće obezbeđeni supstituti za sada već osiromašene prirodne resurse.
Levica u ovakvim konceptima vidi pokušaj neograničene pljačke javnih i prirodnih resursa, što vodi stalnom siromašenju većine svetskog stanovništva. Privatizacija različitih oblika javnog vlasništva deo je globalne ekspanzije kapitala kojom se kreiraju nove mogućnosti za proizvodnju profita, pljačkanje zajedničke imovine i uspostavljanje privatne kontrole nad prirodom.
Čak i klasični i neoklasični ekonomosti priznaju da postoje dobra i usluge koji se ne mogu distribuirati na tržištu u robnoj formi, kod kojih potrošnja nije individualna. Radi se o situaciji ne-rivalske potrošnje, potrošnja jedne osobe ne ometa drugu da istovremeno troši isti resurs. Kod ovakvih dobara postoji problem određivanja cene, dobra se ne mogu razbijati u manje jedinice i prodavati. Ovakva dobra nazvana su javna dobra, njih obezbeđuje javna vlast a troškovi se plaćaju iz javnih sredstava. Takva dobra su, na primer javna rasveta, javna bezbednost i sl… U svim oblastima gde je to moguće treba primeniti robnu formu i cenovni mehanizam, tržištu treba omogućiti da deluje kad god je to moguće. Tržišni fundamentalisti smatraju da pijaća voda treba da bude roba kao i svaka druga, komunalne usluge, zdravstvena zaštita, kultura…
Na levici se pojam javnog dobra shvata mnogo šire. Društvo kroz demokratske procedure treba da utvrdi koje javne ciljeve želi da ostvari kolektivnom akcijom, koja dobra su od ključnog značaja za opstanak zajednice. Pristup ovakvim dobrima ne sme da bude na tržištu, na osnovu platežne sposobnosti. Takva dobra moraju se izuzeti od tržišnih zakona ponude i tražnje i moraju biti dostupna svima. Društvo ne sme dozvoliti da ljudi (i druga živa bića) umiru od žeđi zato što nemaju novca da kupe vodu. Svakom prema potrebama, nikome prema pohlepi, kaže Mahatma Gandi. Karl Polanji je ubedljivo pokazao da tržište mora biti ograničeno da bi društvo opstalo. Ne sme se prepustiti tržišnoj stihiji da odlučuje o tome kako je zajednica organizovana. Sami članovi zajednice treba da odluče o tome u kakvoj zajednici žele da žive i koja dobra moraju biti dostupna svima. Dobra koja su neophodna za život ne smeju biti dostupna samo onima koji imaju novca da ih plate. Društvo može da opstane samo ako počiva na solidarnosti, ukoliko se vodi računa i o dobroboti drugih. Ukoliko se robno-novčani odnosi univerzalizuju i ukoliko se ponište sve društvene veze koje ne počivaju na novčanim transakcijama, društva propadaju. Civilizovana zajednica ne može da postoji ukoliko zdravstvena zaštita, kultura i obrazovanje nisu dostupni svima. Ne može se vrednost svih dobara izraziti novčanom cenom.
