Navigacija
Aantifašizam (AF) u nacionalnom srpskom kapitalizmu ima upravo ono mesto koje mu pripada unutar hegemonih strateških vrednosti koje nameću država i institucije od nacionalnog značaja.
Danas u Srbiji AF nije ni potcenjen niti precenjen. Po meri je i u skladu sa službenom političkom kulturom i kulturom sećanja. Kakvom? Svuda gde je nacionalizam normalizovan, AF je nepotreban i skrajnut. Nema ga u projektima ministarstava ni u SANU. Ni u vojsci ni u crkvi, a to su kažu ustanove od nacionalnog značaja. Sa nestankom multietničke države AF je izgubio realnu zaštitnu strukturu, ostao je bez advokata. Potonuo je u retradicionalizaciji, od njega je ostao samo performans. Danas AF nije više ključna nego periferna i sumnjiva mera patriotizma. Ne može konkurisati ni Domovinskom ratu ni odbrani Kosova. Iako je AF opšteevropski imperativ sećanja, kod nas je etniziran i sezonski. Ali, nije iščezao u celini. Koriste ga npr. vojvođanski autonomaši, a i režim povremeno i ceremonijalno u performansima kada dolaze Rusi. Ozbiljnije ga neguju neka boračka i studentska udruženja.
Zašto ga nema? Nije retradicionalizacija ni globalizacija ugušila AF, nego njeni akteri, bivši komunisti, levičari – antifašisti koji su dugo živeli od AF. Čim su konvertirali, bivši komunisti su najpre antifašizovali Dražu i defašizovali Nedića. Bivše žrtve fašizma pretvorene su u dželate, a dželati kvislinzi postali su žrtve. Sve dok je govor o komunističkim zločinima in, AF je out. AAF u Srbiji nije nedužno lutanje domaće inteligencije, nego je važna struktura obnovljenog srpskog kapitalizma. Nedužni kvislinzi prikazuju se kao žrtve levice. Srpskom neoliberalizmu zbog potencijalne opasnosti od bunta podvlašćenih koristi izmenjena slika rata i represivna slika komunističkog antifašizma. Destigmatizacija kvislinštva jeste detraumatizacija fašizma.
Uprkos povremenim debatama između četnika i partizana, službena nacionalna kultura sećanja srpskog kapitalizma je u zavidnoj meri glajhšaltovana (doterana u korak). Metaforično rečeno u središtu je Hilandar, a AF je na periferiji. Hilandar je hegemoni identitet, a AF je tek povremeni performans. Nema nesklada, službeno nacionalizovano sećanje je koherentno. Ako je dekretirani AF bio važan simbolički kapital u socijalizmu, u kapitalizmu je postao suvišan. Danas važi – bratstvo ne, jedinstvo da, ali nacionalno.
Antifašizam je etniziran, relativizovan, trivijalizovan, neutralizovan i banalizovan. Zato što je okupiran i prevrednovan, AF je neupotrebljiv kao opomena na zlo. Mladi na stadionima izvikuju Ratka Mladića, a ne Gevaru. Anti-antifašizam (AAF) je jednako raširen kod akademika koji brane Nedića i kod huligana. Zaokret ka kapitalizmu značio je i veliki prasak AF. Povremeni AF performansi stvaraju pogrešnu sliku o tobožnjem nezaboravu antifašizma. Zaboravljen je, čim je nacionalnooslobodilačka retorika potisla narodnooslobodilačku.
Neuzdržljivost u nacionalnom jadikovanju nije samo obrazac ukusa nego i planska politika patnje koja nameće kriterije solidarnosti. Nacionalizam je popustljivost prema slabostima vlastite grupe, zanos usidren u bezdanima nacionalnog identiteta koji stiče manje ili više ekstatične izraze kadre da aktiviraju ostatke prošlog u biću. Danas se neprijatelj pretežno gleda kroz bifokalne naočare konfesije koja obećava onostrano spasenje i nacije kao zajednice drugačijeg porekla, kulture i krvi. Kroz ove naočari stvarnost izgleda sasvim drugačije nego kada se gleda kroz naočare koje imaju antifašističku dioptriju.
Kako uzdrmati harmoniju nacionalnog kapitalizma i anti-antifašizma. Teško. Ali budimo realni, a ne realistični, i tražimo nemoguće. Pokušajmo da stvari posmatramo ne sa stanovišta mogućnosti koje nudi režim, nego sa stanovišta onih mogućnosti koje su danas službeno isključene. Šta činiti? Da bi istinski AF bar malo oživeo treba problematizovati strateški hegemoni nacionalizam centriran oko slavne nacionalne prošlosti, oko krvi slavnih srpskih dinastija, i oko milosti božje koje na naciju izliva SPC. Šta se u nacionalizmu protivi AF? Gledanje da je vlastita nacija beskonkurentska žrtva, da se uvek branila, a nikada napadala, uvek oslobađala, nikada osvajala. Na ovim premisama počiva sporna tvrdnja slepih patriota da je fašizam uvek istorija Drugih. Nije, ima ga svuda.
Zato autentični AF mora biti samorefleksivan. Ne treba mu spomenik nego antispomenik. Tucovićevski gledano, treba podići spomenik srebreničkim žrtvama u BG. Odveć je spomenika nacionalnim oslobodiocima, treba razmišljati o antispomenicima žrtvama srpskih osvajanja (V. Drašković je to skoro predložio, ali kako ga ozbiljno uzeti ako su za njega Draža i Nedić patrioti). Antispomenik nije isticanje nacionalne sramote nego kritička nacionalna samorefleksija. Ko prvi u regionu počne sa antispomenikom, moralno je nadmoćan. Ne treba očekivati da slično odgovore Zagreb i Sarajevo. Ako odgovore, dobro. Osim antispomenika, AF kulturi sećanja potreban je i Muzej neslavne prošlosti. Svaka palanka ima vlastiti brend, muzej slavne prošlosti. Istinska deprovincijalizacija je demonumentalizacija prošlosti. Bolja je istina koja škodi nego mit koji godi.
Kakve veze ima sa AF ovo što je rečeno? Ima. Bez problematizovanja tvrde osnove palanačke marginalizacije antifašizma, a to je normalizovani nacionalizam, AF ostaje okupirani prolazni ukras upotrebljiv za razne performanse režima. Lišena sumnje u prenaglašeni etnocentrizam i u nacionalizam i današnja debata može ostati opozicioni ukras represivne tolerancije srpskog neoliberalizma. U Srbiji „demokratski nacionalisti“ sa nelagodom govore o fašizmu, dok je kod radikalnih nacionalista fašizam salonska stvar, tj. oblik patriotizma. Zato treba napadati strukture, a ne procedure.
Todor Kuljić
Reč u debati „Antifašizam u Srbiji“ koji su organizovali F.Ebert Stiftung i Centar za demokratiju
u Medija centru u Beogradu 24.4.2018.
