Navigacija
Izvor: Novi magazin | Beograd | BROJ 500 | 26. XI 2020.
Povodi> Reč o ruskim meandrima slobode i neslobode
OD NOVGORODA DO OKTOBRA I DALJE
Piše: Đokica Jovanović
Skoro vek pre nego što je pisana i usvajana Magna carta libertatum (Velika povelja o slobodama), u Rusiji se desila prekretnica. Godine 1136. Novgorođani su zbacili i utamničili kneza Vsevoloda Mstislaviča i od tada je novgorodskim kneževima presto davalo veće, koje je moglo i da ih ukloni. Vlast kneževa ograničena je, a građanima su garantovana prava
∴
Oktobarska revolucuja je 1917. uklonila slabašni, nedosledni i nesolidni rudimentarni proto-liberalni sistem pod Kerenskim, a ne carski režim, kako se uobičajeno misli. Kerenski je, maskiran, pobegao iz Rusije.
∴
Možemo li nešto da naučimo o dugoj istoriji ruskog samodržavlja i samoodricanja od unutrašnje slobode u Rusiji. I sve to u zemlji koja je ispoljavala bezgranični heroizam i odsudnu borbenost protiv ugrožavanja slobode spolja, od stranih zavojevača.
Šta je prethodilo Oktobarskoj revoluciji, najdramatičnijoj, najradikalnijoj, društvenoj promeni u novijoj svetskoj istoriji, a koja se desila ovoga meseca, po novom kalendaru, pre jednog veka?
SLOBODA I NOVI OBIČAJI: U Velikom Novgorodu i Pskovu davno se rađala demokratija, dok je Zapadna Evropa bila poprište boja novonastupajućeg građanstva protiv ondašnjeg „starog režima“. Putopisac A. Rajc je, početkom XIX stoleća zapisao da se demokratija na ruskom prostranstvu pomalja, i to u udaljenim severozapadnim krajevima, zahvaljujući trgovini sa zapadnoevropskim gradovima. Nije sa trgovcima pristigla ideja građanstva, već je trgovina sâma rađala demokratske običaje. Teško da je moguća uspešna trgovina bez, makar relativno, ravnopravnog dijaloga.
Gubi se često iz vida da je uporedo sa pravnom kodifikacijom u osvit poznog srednjovekovlja na Zapadu, takav proces već uveliko trajao u pomenutim ruskim krajevima. Početkom XII veka, skoro jedan vek pre no što je pisana i usvajana Magna carta libertatum (Velika povelja o slobodama) u Engleskoj, u Rusiji se desila prekretnica. Godine 1136. Novgorođani su zbacili i utamničili kneza Vsevoloda Mstislaviča. Od tada je novgorodskim kneževima presto davalo veće, koje je moglo i da ih ukloni sa prestola. Vlast kneževa je bila ograničena, „građanima su garantovana prava, obezbeđeno je da administracija grada i kneževine ostane čvrsto u rukama Novgorođana… Najraniji postojeći ugovor ove vrste potiče iz 1264, ali je običaj postojao od prvog stvarnog ispoljavanja snage novgorodskog veća 1136.“ (D. Obolenski i R. Oti). Do pada pod moskovsku vlast, krajem XV stoleća „Novgorod je bio i najčistija republikanska vladavina i najbogatija crkvena vladajuća struktura istočnog slovenskog sveta“ (Dž. Bilington).
Republikanski karakter je vidljiv i po tome što su staleži, iako ekonomski neravnopravni, u političkom smislu bili relativno ravnopravni. Samo su u Konstantinopolju i Novgorodu u srednjovekovnoj Evropi pismeni ljudi pripadali svim slojevima, a ne samo plemstvu i sveštenstvu. „Svi stanovnici Novgoroda, njegovih ‚predgrađa‘ i oblasnih sela imaju isto pravo da učestvuju na sastancima novgorodskoga veća. Veće …igra u Novgorodu značajnu ulogu. …Novgorod se manje od svih drugih oblasti obazire na rodoslovne zahteve i prava kneževa, i budnije pazi da se poštuje ugovor zaključen između stanovništva i izabranoga kneza“(P. Miljukov, Š. Senjobos i L. Ezenman).
Apolinarije Vasncelov, „Novgorodska pijaca“ (1908–1909) | brewminate.com
Početkom XIII stoleća u Rusiju upadaju Mongoli (Tatari) i vladaju njome, često u savezu sa raznim ruskim kneževima, do kraja XV stoleća. Novgorod je uspeo da ostane slobodan i okrenut ka Zapadu. Moskovski knez Ivan III Vasiljevič (vladao 1462-1505) je1471. pokorio Novgorod iako Moskva još uvek nije bila slobodna od Tatara (plaćala im je danak). Nekoliko godina docnije (1478) Ivan III je ukinio republiku u Novgorodu, pripojivši ga Moskvi. Ovo je jedan od mnogih, ali znakovitih, razloga zbog koga je opala i na kraju se izgubila relativna samostalnost ranih slobodnih gradova u Rusiji.
SAMODRŽAVLJE: Vladavina Ivana III Vasiljeviča predstavlja, u izvesnom smislu, i početak ruskog samodržavlja. Ivan III se 1480. samoproglasio carem i odbio da plaća danak Tatarima. Od tada pa do danas traje duga tradicija samo0državlja, tradicija autoritarne i totalitarne vlasti i njoj podobne političke kulture u Rusiji.
Ruska istorija beleži reformatorska (i, često, nasilna) nastojanja carske vlasti od Ivana IV Vasiljeviča Groznog (vladao 1533-1584), prvog ruskog vlastodršca koji je uzeo titulu cara (1547). Ivan Grozni je u prvom periodu svoje vladavine bio reformator pa je, pored ostalog, osnovao Zemski sabor (Земский собор) 1549, preteču parlamenta. Drugi period njegove vlasti je obeležila strahovlada. Tada je formirao korpus vlastite vojske, preteču tajne policije, čiji su se pripadnici nazivali opričnicima. Najveći zločin opričnika je uništenje Novgoroda i masakr njegovih stanovnika 1570. godine, jer je car posumnjao da Novgorođani paktiraju sa neprijateljskom Litvanijom. Ali, značajnije od sumnje u savezništvo sa neprijateljem je bilo njegovo nastojanje da sva Rusija bude njemu pokorna.
No sa reformizom se nije stalo. Taj proces se, nadalje, proteže od Petra I Velikog (vladao 1689-1725), preko Katarine II Aleksejevne Romanov, poznate kao Katarina Velika (vladala 1762-1796), pa do Aleksandra II Nikolajeviča (vladao 1855. do 1881). Mnogi književnici i filozofi su, takođe, zagovarali modernizaciju i reforme u Rusiji. Sa druge strane, u krilu carske vlasti su negovani i snažni otpori modernizaciji. Naslednik Aleksandra II, Aleksandar III Aleksandrovič (vladao 1882-1894), je odmah po stupanju na presto ukinuo ukaz o postepenom ukidanju carskog apsolutizma, koji je njegov otac potpisao na dan svoje smrti. Naslednikova politika je bila politika „jedinstva cara, crkve i naroda“ i napuštanje modernizacije.
Konačno, vladavina Nikolaja II Aleksandroviča Romanova (vladao 1894-1918) je donela privredni rast, ali je, istovremeno, to bio i period gomilanja protivrečnosti koje je iznedrio ruski kapitalizam. Njegova vladavina je pripremila sve tri ruske revolucije. Vodio ekspanzionističku politiku prema Istoku. Godine 1904. je započet, a naredne godine je izgubljen rusko-japanski rat. Rat je završen traumatičnim porazom Rusije, koji je ona započela zarad kontrole nad Mandžurijom i Korejom.
ZVONO ZA UZBUNU: Ovaj izgubljeni rat i veliko nezadovoljstvo posleratnimstanjem u društvu su bili uzroci revolucije 1905-1907. Neposredni povod je bio tragični događaj 9/23. januara 1905. Tada se dogodio masakr poznat kao Krvava nedelja. Georgij Gapon, pravoslavni sveštenik, zatvorski kapelan, osnivač Udruženja fabričkih radnika (formiranog radi suprotstavljanja socijalizmu), koga su docnije ubili Eseri „kao izdajnika revolucije“, predvodio je veliku masu (oko 300.000 ljudi) u Petrogradu kako bi caru predali peticiju o teškom položaju radništva. Verovali su da car ne zna pravu istinu, jer je skrivaju carski loši doglavnici. Želeli su da mole cara da „otvorena srca… primi miroljubivu peticiju“ („Nemamo više snage, gospodine. Za nas je došao strašni trenutak kada je smrt bolja od nepodnošljive patnje“). Kada su stigli do Zimskog dvorca, kozačkoj gardi je naređeno da juriša i puca na demonstrante-molioce carske milosti. Ubijeno je više stotina ljudi. Zbog toga je car Nikolaj je nazvan „Nikolaj krvavi“. I. Dojčer piše: „Demonstratori, koji su nosili careve portrete, svete ikone i crkvene barjake, nadali su se da će caru predati peticiju u kojoj ga ponizno i plačljivo mole da ukloni njihove nedaće. Car je odbio da primi molitelje i naredio je trupama koje su čuvale Zimski dvorac, da pucaju u gomilu. Tako je potaknuo revolucionarnu eksploziju.“ Pisao je i D. Tucović: „Na čelu demonstranata bio je pop Gapon, koji je u jednoj ruci nosio krst, a u drugoj savijenu molbu caru i radničke zahteve. Za njim je išlo 15.000 do 18.000 ljudi. Na 80 koraka naredi se masi da stane, ali se ona i dalje kretala s Gaponom na čelu. Oko 11 čas i 40 min. čula se prva komanda i prvi plotun, zatim drugi, treći. Nasta užasan pisak i jauk ranjenih. Među prvima bio je ranjen i pop Gapon, i obojio sneg svojom krvlju. Oko njega ležalo je više stotina mrtvih i ranjenih. 3.000 mrtvih i toliko ranjenih pokrilo je ulicu. Još krvaviji je bio sukob na Moskovskoj kapiji, na koju je navalilo 20.000 radnika. Bilo je na hiljade mrtvih i ranjenih. Na isti su način presretani radnici i na drugim krajevima… Na sva ova zločinstva vlada je odgovorila: ‚Dali smo im pouke; sad ćemo biti neko vreme na miru.‘“
Krvavi obračun sa radnicima je bio znak, zvono na uzbunu, kojim je počela Ruska revolucija 1905. Vođe ruskog radništva su bile toliko užasnute masakrom da su objavile generalni štrajk čiji je zahtev bio – demokratska republika. No, bilo kako bilo, ta slabašna revolucija je ipak pripremila silazak sa scene polufeudalnog režima.
Jednu deceniju kasnije, tačnije februara 1917. Petrograd su zahvatili revolucionarni nemiri izazvani rasprostranjenim glasinama da preti oskudica hrane, kao i nezadovoljstvom vojske, što je podstaklo neke liberalne političare da zbace cara i proglase privremenu vladu.
DO OKTOBRA: Država i vojska su bili potpuno iscrpljeni svetskim ratom. Rusija je gubila rat jer nije bila sposobna da se modernizuje niti je mogla da modernizuje vojsku. Očigledna je povezanost između rata i revolucije. L. Fišer opisuje katastrofalno loše prilike u ruskoj vojsci. Mobilizovano je četrnaest miliona ljudi. Ali ta mnogoljudna vojska nije imala ni jedan teški top, a imala je samo oko 4000 mitraljeza. Oficiri nisu poznavali modernu vojnu nauku, ali su je nadobudno prezirali. Generali i oficiri su i na frontu nastavljali svoja suparništva i zađevice iz vremena izgubljenog rusko-japanskog rata. Rusija je 1917. izašla iz rata bez 1.700.000 vojnika. „Bes vojske raširio se po celoj Rusiji. Vojnici su pisali kući da često idu u napad i bez puške te da dobiju pušku tek kad nekog od drugova pokosi neprijateljski metak… Krivica za loše vođenje rata svaljena je na cara Nikolu II, a posebno na na caricu Aleksandru, bivšu nemačku princezu Alisu od Hesena, koja je pala pod hipnotičke čarolije Grigorija Raspućina (‚razvratnika‘), razuzdanog, nepismenog sibirskog seljaka-popa, za koga se tvrdilo da poseduje iceliteljske moći koje čuvaju carevića, carevog sina jedinca, da ne umre od hemofilije.“ Nikolaj II je abdicirao 16. (2) marta 1917. u korist svoga brata, kneza Mihaila Aleksandroviča, a ovaj je abdicirao već narednog dana – u Dumi nije dobio većinsku podršku. Podržali su ga samo buržoaski liberali. Svi carevi ministri su tada uhapšeni. Shvatio je da je carstvo bez budućnosti. Dana 17. marta, Rusija je postala republika. Knez Georgij Jevgenjevič Lvov je formirao privremenu vladu. Ni ova vlada nije bila dugog veka. Jula 1917. godine vladu je formirao Aleksandar Kerenski. U vreme februarske revolucije 1917. Kerenski je bio izabran za potpredsednika Petrogradskog sovjeta. Bio je revolucionarni vođa koji je aktivno učestvovao u zbacivanju carskog režima. Dana 1. septebra 1917. predsednik Privremene vlade Kerenski je proglasio republiku.
Oktobarska revolucuja je 1917. uklonila slabašni, nedosledni i nesolidni rudimentarni proto-liberalni sistem pod Kerenskim, a ne carski režim, kako se uobičajeno misli. Kerenski je, maskiran, pobegao iz Rusije.
Istorijska storija se nastavlja.
*** Naslovna fotografja:
.jpg){kind=link}