Navigacija
Novi magazin | Beograd | 20. 5. 2021. | Broj 525
Autor: Đokica Jovanović
Tekovine Prvog i Drugog srpskog ustanka se ogledaju u postavljanju temelja državnosti radom Narodne skupštine, Praviteljstvujuščeg sovjeta i donošenjem zakona. Međutim, početak osvajanja slobode od Otomanske imperije nije bio i početak osvajanja unutrašnje slobode. Od samog početka stvaranja države na delu je bio prevlađujući narodnjački (populistički) princip vladavine, koji, dobrim delom, izvire iz autoritarno-patrijathalnih kulturnih navika i običaja.
Svi moraju biti pokorni – od naroda, pa do ministra. A i ministar je, u zemlji pokornih, tek vladarev sluga (od latinskog minister – sluga). Naročito on uvek mora misliti na vladara i baviti se onim što je u vezi sa vladarem. Da bi mu ministar bio podložan i vladar mora misliti na njega, častiti ga, obogaćivati, pridobijati njegovu zahvalnost, udeljivati mu počasti – da ministar uvidi kako ne može postojati bez vladara. Ne bude li tako neće biti dobro ni po jednog ni po drugog, zabeležio je Nikolo Makijaveli. Rečju, jedan drugog korumpiraju – jedan vladarskom milošću, drugi podatnošću. Ko nije voljan da bude „kvalitetan“ ministar (kratko: lakej) taj će osetiti vladaočevu pesnicu po sred lica. Ovo je uvod u podsećanje na jedan od činilaca u nastajanju sadašnje srpske države. Uz dodatak – to ne važi samo za srpsku državu. Pa, pogledajmo još jednom.
Istanbul, Trg Tophane. Druga polovina XIX stoleća | ciceksepeti.com
U sumrak Osmanske države njena gospodarska orijentalna kultura je bila relativno zatvorena u odnosu na Evropu. Naročito od XVI stoleća. Zatvorenost orijentalne kulture prema evropskoj kulturi nije bila samo rezultat islamske kulturne samoizolovanosti – pre je bila rezultat uzajamne (i evropske i orijentalne) zatvorenosti i nepoverenja.
Međutim, Srbija je, bez obzira na karakter osmanske vlasti, bila u dvostrukom kulturnom obruču – sopstvenom i obruču gospodarske orijentalne imperije. Nasuprot drugim nacijama u Evropi, Srbija nije mogla da razvija sopstvene evropske integracione kapaciteta. Nasuprot ideji ujedinjavanja evropskih nacija, narodi jugoistočne Evrope su bili odvojeni granicama tadašnjih imperija. Samozatvorenost je, razumljivo, imala i odbrambeni karakter, bila je kakav-takav oslonac opstanka pod imperijalnim pritiskom.
U toj kulturi, samozatvorenoj u tradicionalizam, dolazi do ustanaka u Srbiji. Neposredni uzrok Prvog ustanka su bili samovolja i teror koje su sprovodile, od sultanske vlasti osamostaljene, dahije u Smederevskom sandžaku (kolokvijalno, u Beogradskom pašaluku). Pored toga, „među svim janičarima u carstvu nije za sultana bilo odvratnijih od onih u Beogradu“ (Leopold Ranke). Posle seče knezova, tj. pogubljenja uglednih starešina među Srbima, izbio je Prvi srpski ustanak (Orašac) 14. februara 1804. U prvo vreme ustanak je bio pre pobuna no oslobodilački ustanak. Njegov karakter je bio protivdahijski, seljačko-patrijarhalan i lokalan. I nije bio okrenut protiv Osmanske države, već je bio u savezu sa njom. Upravo zato je, krajem leta 1804. sultan Selim III poslao vojsku pod komandom bosanskog vezira Bećir-paše da udari na dahije. Došlo je do svojevrsnog saveza – jedinstvenu vojnu formaciju su činili srpski ustanici i vojne jedinice Osmanskog carstva (više hiljada ljudi pod oružjem). Bećir-paša se ulogorio kraj Beograda. Dahije, posle neuspelih pregovora, krenuše Dunavom u bežaniju ka Vidinu, ali ih Srbi kod Ada-Kale sustigoše. Po odobrenju Bećir-Paše, vojvoda Milenko Stojković je posekao dahije (noću 24/5 jula) (Vladimir Ćorović, Vladimir Stojančević).
Sve ovo je pobudilo političke ideje kod ustaničkih vođâ, a naročito kod Đorđa Petrovića Karađorđa, o oslobađanju od Osmanlija. Zato je sultan odlučio da se do leta 1805. obračuna i sa srpskim ustanicima. U bici na Ivankovcu je potučena ova turska vojna formacija. Do ove bitke ustanak je imao karakter bune protiv dahija, a od 1805. postaje otvoreni sukob ustanika i Osmanske države. Karađorđe i njegovi saveznici nisu se više borili protiv samovoljnih janičara; bili su u ratu sa otomanskim poretkom. Prvi put u istoriji Otomanskog carstva celokupno hrišćansko stanovništvo jedne zemlje je ustalo protiv sultana. Pored toga, politički ideali koji su doveli do Francuske revolucije, buđenje nacionalnog romantizama i svesti o posebnosti svoje kulture je, takođe, uticalo na spremnost, prvo kod malobrojne inteligencije, a potom kod ustaničkih vođa, na otpor Osmanlijama.
PORUKA PODANIŠTVA: Već 1804. je prota Mateja Nenadović sa saradnicima Petrom Novakovićem-Čardaklijom, Jovanom Protićem i Božidarom Grujovićem (rođenim kao Teodor Filipović) otputovao u Petrograd da traži pomoć za ustanike. Primio ih je ministar spoljnih poslova knez Adam Čartoriski. No, očekivane pomoći nije bilo. „‚Horošo, reče na to Čartoriski; no Serbija ot Rosiji očen daleko, a mi s Turkami prijatelji.‘ Tako su se izjalovile nade srpskih delegata na direktnu rusku pomoć. 14. decembra prota Mateja i drugovi napustili su Petrograd dobivši svaki po 300 dukata i druge poklone, a i političku preporuku da se dogovore sa svojim vladarom – sultanom“ (Aleksej Jelačić). Rusiji nije valjalo da se zameri Turskoj kada je ova bila pred ratom sa Napoleonom. Slično je Rusija odgovorila i februara 1806. kada se srpska deputacija u Beču obratila pismom ruskom caru Aleksandru I sa molbom za finansijsku (milion do dva miliona rubalja) i vojnu pomoć (nekoliko pukova). Rusija je tada već bila u neprijateljskim odnosima sa Francuskom i Švedskom. „Aleksandar I nije nameravao da pomogne oružanu pobunu u Srbiji… Njemu je bilo važno da održi miroljubive odnose s Turskom. Car je je naložio ruskom poslaniku u Turskoj da obavesti tursku vladu o sadržaju srpskog pisma. Ujedno je naloženo ambasadoru da ‚preporuči‘ sultanu da Srbima dâ autonomiju. A Srbima je, preko predsednika Narodne skupštine protojereja M. Nenadovića, A. J. Čartoriski u ime ruske vlade preneo da će Rusija uvek štititi njihove interese pred Turskom, ali da oni treba da ostani verni podanici sultanu“ (Olga Sergejevna Kaštanova). Našavši se u nezavidnoj situaciji, bez odlučne pomoći kakvog jakog saveznika, Karađorđe se, januara 1806, obratio posebnom molbom sultanu Selimu III, predloživši mu prestanak neprijateljstava, a i to da sultan naloži predstavnicima svoje vlasti da prestanu da ubuduće „ugnjetavaju“ narod. Ovo je bio i pokušaj da se ublaži mogući vojni udar na ustanike, koji su pripremali skadarski i bosanski paša. S ovom molbom su upoznati i ruski i austrijski dvor sa molbom da posreduju kod Turske u interesu Srba, tj. da se obustave pripreme za napad dok se Porta ne izjasni o srpskoj molbi. Ukoliko odgovor Porte bude pozitivan vođe ustanka obećavaju sledeće: „Mi dakle toržestveno izjavljujemo pred Bogom, V. V. i celim svetom, da želimo zauvek ostati Vaši podanici (kurziv – moj), i da ćemo tačno plaćati danak, prinadležeći vladatelju, koga nam je Bog darovao; no ni mi, niti deca naša ne ćemo se nanovo podvrgnuti jarmu naših mučitelja, niti možemo na druga uslovija pristati…“ (Lazar Arsenijević – Batalaka). Pismo su potpisali „prepokorni i verni raje srpski: Karađorđe Petrović, komendant; protopop Matija Nenadović, u ime celog svjaštenstva“ i druge vojvode i knezovi srpski. Ove molbe i spremnost na podaništvo nisu pomogli. Osmanlije su udarile i ustanici su ih u bitkama na Mišaru avgusta 1806. i na Deligradu decembra 1806. potukli.
Olja Ivanjicki, Boj na Deligradu 1806. godine, (1989), Istorijski muzej Srbije | kultura.rs
Uporedo sa jačanjem vojne moći, kod Srba se razvijala svest o osvajanju političke vlasti. Poljoprivredna elita među srpskim ustanicima, oličena u Karađorđu, postepeno je posezala za ekonomskim privilegijama muslimanskih spahija. U pismenim obraćanjima Istanbulu Karađorđe je zahtevao da bude priznat kao srpski poglavar sa ekskluzivnim pravom da upravlja zemljom i razrezuje porez. Turcima bi bilo dozvoljeno da se nastane jedino u Beogradu, a u drugim mestima ne, osim ako ne dobiju izričitu dozvolu i otomanskog poglavara i samog Karađorđa. U carini i sudstvu radili bi samo Srbi, dok bi tvrđave pašaluka imale garnizone sa podjednakim brojem otomanskih i srpskih trupa. Sultan je do jeseni 1806. bio spreman da pristane na skoro sve srpske zahteve. Međutim, tada je izbio rat između Turske i Rusije. Do tada je spoljni svet pokazivao malo interesovanja za ovaj regionalni otomanski balkanski spor. Iznenada je, međutim, srpsko pitanje gurnuto u vrtlog Napoleonovih ratova. Stavljanje krize unutar Otomanskog carstva u međunarodni okvir uspostavilo je obrazac koji će se do danas primenjivati na Balkanu – politika velikih sila skoro uvek je odlučujuće delovala na tok formiranja balkanskih država (šire: Vladimir Ćorović).
Tekovine Prvog i Drugog srpskog ustanka se ogledaju u postavljanju temelja državnosti radom Narodne skupštine, Praviteljstvujuščeg sovjeta i donošenjem zakona. Međutim, početak osvajanja slobode od Otomanske imperije nije bio i početak osvajanja unutrašnje slobode. Od samog početka stvaranja države na delu je bio prevlađujući narodnjački (populistički) princip vladavine, koji, dobrim delom, izvire iz autoritarno-patrijathalnih kulturnih navika i običaja. Bez obzira na proplamsaje modernizacijskih ideja i pokušaja, ovakav kulturno-politički način vladavine i uređenja društvenosti je do danas ostao vrlo jak. U Srbiji nije bilo građanske klase, kao relativno autonomnog društvenog sloja, ali je bilo puka koji je u svojim dušama, u svojoj kulturi, živeo u svom plemenskom svetu, u kome je vođa (bio izvikan ili bio samozvanac) obavijen duhom svemoći, svemudrosti, zaštitnika. Ma kakav bio u stvarnosti – on je besprigobvorni vođa. Verovatno zbog takvog neobuzdanog obožavanja, isti vođa biva bačen u trnje i kaljugu kad padne s vlasti – jer, pokazalo se da, na žalost, eto, nije svemogući moćnik. Tek kada padne s trona, svetina mu pripisuje manjkavosti i mane koje je stvarno imao, a još i više, pripisuje mu manjkavosti i mane koje nije ni imao. Otuda stiže slepi i ćutljivi vođa Radoja Domanovića. Više od sto godina pre Domanovića, Žan-Žak Ruso svoju raspravu o nejednakosti među ljudima završava rečima, kojima kaže, kao i Domanović, da su pohlepa i nesposobnost vladara kroz vreme mahom istovetne: „Iznova su svi pojedinci među sobom jednaki, jer više ništa ne predstavljaju, a pošto podanici poštuju samo zakon svog gospodara, a ovaj što mu njegovi prohtevi propisuju, ponovo se gube načela pravde kao i pojam dobra.“
Tekija sa zgradom Praviteljstvujuščeg sovjeta, Istorijski muzej Srbije | kultura.rs
SLUČAJ GRUJOVIĆ: Praviteljstvujušči sovjet serbskij je osnovan 14. avgusta 1805. na skupštini u Borku. Među osnivačima su bili prota Mateja Nenadović i Božidar Grujović. Slučaj Božidara Grujovića pokazuje da Srbija nije bila spremna da unutrašnji poredak uredi prema principima vladavine zakona. Božidar Grujović je bio prvi sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta, a bio je i profesor istorije prava na univerzitetu u Harkovu do dolaska u Srbiju 1805. Radio je na uspostavljanju pravne osnove Sovjeta, načinivši predlog o Ustrojstvu Pravitelstvujuščeg Sovjeta. Međutim, iz javnog života ondašnjeg vremena, a onda i iz sećanja javnosti, piše Nebojša Popov, Božidar Grujović je potisnut. Preminuo je 1807, a grobno mesto nije obeleženo. Ustavna načela, čiji je autor Grujović, „uzdižu slobodu građanina i vladavinu zakona. Fragment Grujovićevih ideja o slobodi i vladavini zakona, objavljen u prvom izdanju memoara Prote Mateje (1867) ‚nestao‘ je iz docnijih brojnih izdanja“ (Nebojša Popov). U jednom ranijem tekstu Popov će zapisati da je o Grujoviću Vuk Karadžić pisao da je on bio „jedini stub srpskog sovjeta“, a da mu prota Mateja Nenadović, prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, u svojim Memoarima, posvećuje značajno mesto, kao bliskom saradniku, saborcu i Karađorđevom diplomatskom službeniku. U Memoarima je sačuvao Grujovićevo Slovo o slobodi – govor pripremljen da ga održi pred Karađorđem i ustaničkim starešinama 15. avgusta 1805. Uklanjanje Božidara Grujovića je počelo već u osvit postojanja Praviteljstvujuščeg sovjeta. Grujoviću nije dato da govor održi. Tako je „oda slobodi i vladavini zakona, bez premca u srpskoj istoriji, nestala (je) iz potonjih izdanja Memoara. Slova nema ni u prvom izdanju Srpske književne zadruge (1893), ni u izdanju Gece Kona (1926), ni u izdanju ‚Jugoslovenske knjige‘ (1951) i ‚Dečje knjige‘ (1954), ni u izdanjima ‚Prosvete‘ (1947, 1963, 1965, 1966. i 1971), ni u izdanju ‚Matice srpske‘ (1957), ‚Nolita‘ (1966), niti u zajedničkom izdanju ‚Matice srpske‘ i Srpske književne zadruge (1969), SANU (1988), ‚Rada‘ (2001) i ‚Politike‘ (2005), a nema ni u prevodima na makedonski i slovenački jezik (1954, povodom 150. godišnjice Prvog srpskog ustanka). Nema ga ni u Besedama znamenitih Srba (2005). Nestade Grujovićevo Slovo, kao da ga nikada nije ni bilo“ (Nebojša Popov).
Najjači i, svakako, potpuno efikasan otpor Grujovićevim nastojanjima pružio je sâm Karađorđe. Nije on bio usamljen u tom nastojanju. Ni drugim vođama nije bilo po volji da se i njihov položaj odredi i propiše zakonima. Jer, „Zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo sprečava. Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi; a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan biti mora“ (Božidar Grujović). Pa i kada su prihvatili nastojanja prote Nenadovića i Božidara Grujovića da se uspostavi Praviteljstvujušči sovjet „srpske poglavice… upravo nijesu znale šta će to da bude (kurziv – moj); nego su…, mislili da Sovjetom malo zauzdaju vlast Kara-Đorđijevu, a Kara-Đorđije mislio je da njime plaši… (one) koji bi mu se protivili; a svi su mislili da će Sovjet samo kojekake sitnice suditi, pa i onako kako oni hoće, a ostalo sve da oni sami uređuju i zapovijedaju po svojoj volji“ (Vuk St. Karadžić).
Iako su se Grujović i Nenadović rukovodili modernom idejom o predstavničkom telu kao zakonodavnoj vlasti, ipak nisu uzeli u obzir vrlo važnu činjenicu. Ni na Balkanu, niti u Srbiji, pak, nije bilo građanstva, koje bi moglo biti nosilac ideje moderne države (naravno, pre svega, zarad svojih staleških interesa). Ne samo da nije bilo građanskog staleža, već nije bilo ni iskustva renesanse, niti se desila umstvena revolucija. Nadalje, postoje teze da na Balkanu sve do XIX stoleća ni u balkanskim jezicima nije postojala reč za pojam „persona“, „individua“, što bi značilo da (osim kod Grka) nije bilo ni svesti o čoveku kao individui. Čovek postoji samo kao deo kolektiva. „Bugarski monah Pajsije pozajmio je latinsko persona, ali u značenju visokog čoveka ili čoveka karakterističnih fizičkih osobina. Ni kod Srba i Hrvata nije bilo termina koji bi označavao pojedinca. U tu svrhu su u XIX veku iz ruske i češke knjiženvosti pozajmili reč osoba“ (Trajan Stojanović).
SAMODRŽAC: Pišući o odnosima između Praviteljstvujuščeg sovjeta i Karađorđa, Vladimir Ćorović ističe da je Karađorđe Sovjetu namenio ulogu medžlisa za rešavanje sporova privatno-pravne prirode. „Kada je Sovjet pokušao da proširi svoju vlast, upravo da postane ono što je prota (Nenadović) želeo, Karađorđe oseti o čemu se radi i poče pretiti. Opkolivši sa svojim momcima kuću u Smederevu, u kojoj je Sovjet zasedao, naperi kroz prozore puške i pozva ih sve da iziđu napolje: ‚Lasno je u vrućoj sobi uređivati i zapovijedati; nego da vas vidim sjutra u polju, kad Turci udare.‘ On se pozivao na svoje zasluge, i čisto hajdučki, sa puškom u ruci, naterao je Sovjet da sagne glavu i ostane u ulozi koju mu je on namenio. Odviše prek, on je ostavio zlu krv. Jer, ako su prisutni članovi i popustili pred zapetim puškama, to još nije značilo da su odustali od svojih zahteva… A što je još gore, iza te scene ostala je jedna žaoka poniženja i uvrede, koja u našoj rasi strasti nikad ne ostaje zaboravljena i neosvećena“ (Vladimir Ćorović).
Sukobi između Karađorđa i starešina su, kao i sukobi među starešinama, onemogućili da Sovjet postane istinska vrhovna vlast. Starešine su sebi omogućile raznovrsne načine bogaćenja: od pljačke turske imovine, prihode od preuzetih skela i đumruka, pa do ruske novčane pomoći koju su među sobom delile starešine. Sa oslobođenjem novih područja sve je prelazilo u ruke novog starešinskog sloja. Turski desetak su starešine nastavile da uzimaju, uvodeći i nove namete, svaki od njih prema svom nahođenju. Posle proterivanja Turaka iz Beograda, 1807, starešine su pljačkale i kupovale turske kuće i imanja u bescenje, piše Slobodanka Stojičić, pa dodaje: „Narod je, nezadovoljan postupcima svojih starešina i svojim položajem, apelovao na Karađorđa, tražeći od njega da spreči starešine da dalje čine takve nevolje i nasilja, pa i u njegovo ime, obaveštavajući ga da je narod sada još više ugnjetavan no pod dahijama… Narod gubi prava koja je nekad imao, pa, iako je u borbu pošao ne bi li svoj život oslobodio izrabljivanja i nasilja od strane mrske mu turske vlasti, sve više je trpeo nasilje nove sopstvene vlasti.“
Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka (Takovo, 1815), na sličan je način, poput Karađorđa, razumevao svoje mesto u poretku vlasti u Srbiji. Bio je, kako tvrdi Frenklin Ford, „polurodoljub, poludespot“. Tek što je sa Marašli Pašom, rumelijskim valijom i beogradskim vezirom, sklopio mir i ustanovio mešovitu tursko-srpsku vlast, Obrenović je krenuo da se obračuna sa onima u kojima je video pretnju sopstvenoj vladavini. „Miloš Obrenović dobio je ubrzo tri opasna takmaca. Petar Moler, Pavle Cukić i Melentije Nikšić, glavna lica srpske emigracije u Sremu, koja su vodila prepisku sa protom Matijom i preko njega sa stranom diplomatijom u Beču, i koja su, posle, spremala oružje i municiju za ustanak, tražila su da njih trojica sa Milošem, kao nekad četiri dahije, dele svu vlast zajednički… Miloš, koji se u pitanju odnosa sa drugim vođima koristio Karađorđevim iskustvom, a i inače bio autokratska priroda, nije hteo dopustiti da mu protivnici prave smetnje i ograničavaju vlast… Miloš se oslanjao na narod, koji je dobro poznavao i kojem je vešto znao da pogodi živac i udesi stvar. Manevrišući spretno prema Turcima kao narodni vođ, a pred narodom kao čovek turskog poverenja… Podjarivši narod protiv Molera, koji je pomoću Narodne kancelarije hteo da ga ograniči, Miloš je naterao Marašliju u maju god. 1816. da ovoga dade ubiti. Mesec dana potom dao je Miloš ubiti i Melentija Nikšića. Iduće godine… smaknuti su knez Simo Marković i Pavle Cukić. Zadovoljan postignutim ,smirivanjemʻ, Miloš se 3. juna god. 1817. u jednom pismu Germanu (Milošev zastupnik u Rusiji i Milošev agent u Rusiji i Vlaškoj – dodavanje moje) hvalio kako su sad svi knezovi sa njim ,u jednom soglasijuʻ. ,Protivne partije sve sam uničtožio. Narod je u svemu zadovoljanʻ (kurziv – moj)“ (Vladimir Ćorović). A kada se Karađorđe vratio u Srbiju, s namerom da nastavi borbu, ubijen je, po nalogu Obrenovićevom, 7. jula 1817. u selu Radovanje.
Beograd, Topčider – Konak kneza Miloša I nationalgeographic.rs
Kao samodršcu koji nije imao opoziciju, „Turci su odlučili da priznaju Miloša Obrenovića za kneza Srbije – odnosno oblasti oko Beograda – i da mu kao sultanovom vazalu dozvole priličnu samostalnost… U međuvremenu je knez Miloš, u vlastitom interesu, svojim sunarodnicima nametnuo tiranski režim ‚reda‘, koji je po surovosti prevazilazio tursku vladavinu“ (Frenklin L. Ford). Otuda prekor koji mu je uputio Vuk Karadžić: „Danas u Srbiji Pravitelstva u pravnome smislu ove reči nema nikakvog, nego ste celo Pravitelstvo Vi sami. Kad ste Vi u Kragujevcu i Pravitelstvo je u Kragujevcu; kad ste Vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kad ste Vi u Topčideru, i ono je u Topčideru; kad ste Vi na putu, i ono je na putu“ (Tihomir R. Đorđević). Lična vladavina Miloša Obrenovića je bila skoro neograničena. „Jer, iako je sud postojao, knez je smatrao da u sudskim stvarima poslednja reč pripada njemu, – šta više, da on može i mimo suda suditi“ (Slobodan Jovanović). Obrenović je bio istinski patrijarhalni vladar. Zato su, inače nejake, državne ustanove bile „avlija pred kućom“ koju je domaćin-Obrenović uređivao po svom nahođenju. A članovi tih ustanova su bili tek nejač koju je Obrenović i hranio i kažnjavao. Morali su da mu se pokoravaju i mogli su da mu se, koji put, žale. Skupština nije mogla ograničiti njegovu vlast, jer nju je, kako kaže Slobodan Jovanović, činio „prost svet, seljačka masa; bez viših političkih sposobnosti i više političke ambicije, ona se nije mogla protivstaviti knezu kao rivalna vlast.“ Uz Sovjet, postojao je i Državni savet, sačinjen od „ljudi iz naroda“ i državnih činovnika. Međutim, sa ovom ustanovom, koja je sve više poprimala birokratski karakter, knez se samo „savetovao“.
POP KNJIGOM, TURČIN SILOM: U Srbiji su, piše Holm Zundhausen, „seljački ustanici imali pred sobom ciljeve daleko unatrag važećih vrednosti, iz prošlosti – vaspostavljanje ‚dobrog starog reda‘ – i nisu znali šta da počnu s konceptima nacije i nacionalne države.“ Zundhausen primećuje da su se vođe ustanka pozivale na veličinu srednjovekovne Srbije i njene vladare i junake, ali da o modernoj naciji nisu znali ništa. Nisu ni mogli znati, jer je još za osmanske vladavine nepismenost bila velika, a osmanska država nije činila ništa ne bi li se raja, kako-tako, opismenila. Tihomir Đorđević u zanimljivoj i zaboravljenoj knjizi Srbija pre sto godina ukazuje na nepismenost kao na jedan od najvećih problema koji je sputavao modernizaciju Srbije. „Prvi ustanak zatekao je Srbiju, u pogledu pismenosti, u strašnom stanju. Sem sveštenih lica, koja takođe nisu bila vrlo pismena, skoro niko nije znao ni čitati ni pisati. Od dvadeset i pet hiljada ljudi, koliko ih je bilo u Karađorđevoj vojsci,… samo je jedan znao pisati, ali mu to znanje nije bilo ni od kakve koristi, jer nije bilo nikoga ko bi mogao pročitati ono što on napiše.“ Ni predstavnici vlasti nisu bili pismeni. Tihomir Đorđević beleži podatak da „od dvanaestorice savetnika u Pravitelstvujuščem sovetu, 1807. godine, jedva su četvorica bili pismeni, ali i od njih su dvojica samo znali kojekako zapisati svoja imena.“ U pogledu pismenosti stanje nije bilo bolje ni među sveštenstvom. „Nedostatak pravih episkopa mitropolit Stratimirović ističe i u svom spisu o 1809. godini gde, u stanju lične depresije, daje tamnu sliku ustanka: ‚Od kako se počeo ustanak pa do kraja 1809. oni nisu ni slovom popravili ni vojnu, ni finansije, ni pravdu ni crkvene ni prosvetne poslove. Nešto i nešto što je od Turaka zaostalo i napušteno je i prenebregnuto. Glupost vojvoda, oskudica dobrih vladika i sveštenika i ostalih vernih i mudrih ljudi pokazuje svoje posledice na sve strane‘“ (Živorad Janković). U vreme osamostaljivanja Srbije, posle ustanaka, od trojice episkopa, beleži Tihomir Đorđević, ni jedan jedini nije bio pismen. Nekako su mogli da čitaju, ali nisu znali da pišu. „Još je gore bilo sa običnim sveštenstvom, među kojima je bilo vrlo mnogo nepismenih i polupismenih koji su napamet učili iz trebnika neophodno potrebne stvari“ (Tihomir R. Đorđević).
Trebnik je bio, u prostom narodu, smatran lošom knjigom od čijeg čitanja popovi nisu postajali boljima. „…U nekim poslovicama srpski narod je bio spreman da Turke izjednači s popovima: ‚Pop knjigom, a Turčin silom.‘; ‚Turci silom, a kaluđeri knjigom poćeraše nas u siromaštvo‘“ (Miodrag Maticki). „Kaluđera i sveštenika je bilo mnogo, ali ni oni nisu bili na visini svoga položaja… Kaluđeri su bili ogrezli u neradu, gledali su da se što više lično obogate na račun manastirskih prihoda, i živeli su raspusnim životom koji je sablažnjavao vernike. Popovi, neobrazovani, slabo pismeni, katkada i nepismeni, kupovali su svoja mesta od vladika, i da bi isterali svoj trošak, otimali su od naroda. Kroz ceo XVIII vek iz građanstva i naroda dižu se žalbe protiv zloupotreba crkvenih ljudi, ističe se potreba da se njihova vlast ograniči, njihovi prihodi odrede i njihovo obrazovanje podigne. Često je dolazilo i do sukoba, i vladike su bacale anatemu na građane i na cela mesta, a građani su godinama prekidali svaku vezu sa crkvom“ (Jovan Skerlić). Đura Jakšić se (1876?), takvim povodom, osmelio da ispiše gorke stihove u pesmi Kaluđeri:
Gledô sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gledô sam vas gde se pije,
Gde se jede i uživa.
Slušô sam vas kad kunete
Svoje stado, svoje verne;
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!
Gledô sam vas – ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gledô sam vas – ne da nisam,
Licemeri, upamtite!
O SUDU I GRAĐANSKOM ZAKONIKU: A kako je bilo sa sudskom vlašću? Zakon o ustrojstvu okružnih sudova je usvojen 1840. Građanski zakonik je usvojen 1844. (napisao ga je Jovan Hadžić). Vrhovni sud je uspostavljen 1846. Zakon o sudsko-pravnom postupku stupa na snagu 1853. Sudske ustanove su, dakle, postavljene. A kako su funkcionisale? Kakve sudije su sudovale u njima? „Po jednom preuzetom popisu struktura predsednika sudova (a kako li tek stoji sa sudijama?) izgleda ovako: tri nepismena, desetorica se tek znaju samo potpisati, trojica imaju veću spremu od osnovne, a samo jedan je pravnik. Ovakav skandalozni sastav bi devalvirao i najobičnije pravne radnje, a kamoli komplikovan i delikatan građansko sudski postupak“ (Lazar Vrkatić).
Konačno, opšte poznata je činjenica da je knez Miloš Obrenović bio nepismen. Ne samo da je bio nepismen, već je pokazivao „dosta nepoverenja prema ljudima od knjige, među kojima, na žalost, nije nailazio mnogo na čvrste karaktere“ (Vladimir Ćorović).
Уставь Княжества Сербiе (1835) | naslovna i prva strana
Jednako kao što je zatomljeno Slovo Božidara Grujovića, tako ni Ustav (Уставь Княжества Сербiе), „Izdan i zakletvom potvrđen o Sretenskoj skupštini 1835 god. u Kragujevcu, čiji je autor bio Dimitrije Davidović, suštinski nikada nije stupio na snagu. „Međutim, ustav je ubrzo izazvao pravu buru u diplomatskim krugovima Evrope, a pogotovo velikih sila koje su same bile apsolutističke monarhije u kojima je reč ustav izazivala najgore konotacije“ (Mladen Tišma). Sretenjski ustav je bio nalik na ondašnje zapadno-evropske ustave. No, još više od toga, većina članova je bila pisana prema unutrašnjim potrebama i specifičnostima Srbije. Sretenjski ustav „je za svoje vreme savremen ustav… Njime je propisana tripartitna podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku… Građanima Kneževine (je) zajemčena jednakost pred zakonima, neprikosnovenost imovine i pravo potpuno raspolaganja njome. Takođe, propisano je da niko ne može biti kažnjen bez presude suda i svako je imao pravo pristupa svim zvanjima… A na talasu borbe za njegovo donošenje, u maju 1835. ukinuti su poslednji ostaci turskog feudalizma“ (Radomir J. Popović). Ali, protiv Ustava su bile Austrija, Turska i Rusija. A, Rusija, naročito Rusija je „čuvala Srbiju za se. Ona se bojala njenog napretka, njene autonomije i njene nezavisnosti. Ona je rada bila da je održi na onom novou kulturnom, na kom je održavala svoje zemlje, pa da joj samo putem svoje milosti, daje prilike, da po nešto dobije“, naglasio je Sreten J. Ristić 1902. godine. Po svemu sudeći, ni knez Miloš Obrenović nije bio naročito naklonjen ustavnom ograničenju sopstvenog samovlašća. Ustav je ukinut 11. aprila iste godine. Zanimljivo je da današnja država Srbija slavi, kao državni praznik, datum donošenja Sretenjskog ustava. Pri tom se, nevoljno, ispotiha predočava javnosti prava sudbina ovog ustava. A ni Dimitriju Davidoviću se ne poklanja naročita i pripadajuća državna (makar protokolarna) pažnja. Pošto je Sretenjski ustav stavljen van snage, Davidović je pao u nemilost, sklonjen je iz Beograda, „udaljen iz novinarstva i ostao bez službe. ‚Novine srbske‘ kasnije su se pretvorile u službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dimitrije Davidović umro je 1838. godine u Smederevu, a da novine čiji je bio osnivač nisu objavile ni reč o njegovoj smrti“ (Jelena Jorgačević). Iza ovog pokušaja uspostave ustavnog poretka, 1838. donesen je tzv. Turski ustav, u stvari, zakonski akt u vidu turskog fermana, čime je Turska pokazala da je ona i dalje država sizeren u odnosu na Srbiju. Iza ovog ustava stale su i Rusija i Austrija. Ilustracije radi, prevashodno načelo ovog ustava glasi: „Ustav Knjažestva Serbije. Sultanski hatišerif, istekši okolo polovine Ševala 1254 (od 10/22 do 12/24 Dekemvrija 1838) sodržavajući Ustav, darovani Njegovim Visočestvom žiteljima Njegove Provincije Serbije. Mojemu Veziru, Jusuf-Muhlis-Paši (da bi on bio proslavljen!) i Knjazu Naroda Serbskog Milošu Obrenoviću (da bi njegov konac bio ščastliv!).“
Niš, Fotografski snimci iz okoline Niša, Prokoplja i Kuršumlja (1879) | album, unikat. Docnije bojadisano
Poput zle kobi, u osvit mukotrpnog građenja sopstvenih zakona, uspostavljana je dominacija imperijalne politike nad Srbijom.
Tako je bilo u osvit srpske moderne. Beležimo to, podećanja radi – današnje nevolje koje podnosimo imaju dubok i trajan koren. Dugo traje instrumentalizacija politike, od strane partijske i vlasničke klase u zemlji koja više nikako nije res publica. Mučno je i teško saznanje da se, u ispraznoj opijenosti sobom, vlastodršci i njihovi praktikanti šarlatani, te i politikanti od svakojakog karaktera (kako oni na vlasti, tako i oni u tzv. opoziciji) hitro obaraju na neposluh i darovitost – eto onako kako, u pesmi Lauda, peva Branko Miljković:
Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi
Svi puze il lete, al malo ko brodi.
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.
…
