Slika turobnog doba

Đokica Jovanović

Novi Magazin, Beograd, broj 539 | 26. VIII 2021.

Slika turobnog doba

Ne možemo uvek činiti zlo. Lišeni naslade koju nam ono pruža, nadoknadimo to uzbuđenje barem onom sitnom, slatkom, dražesnom i sablažnjivom zlobom da nikada ne činimo dobro.

Markiz de Sad

Dekadencija. Mislim na ono turobno i mutno u šta su uprli oči Rajner Fazbinder i Alfred Deblin. Ko je gledao Fazbinderove filmove i čitao Deblinovu prozu zna na šta mislim. A i onaj ko nije gledao njihove filmove i nije čitao njihovu prozu poštedeo je sebe mučnog suočenja sa velikom njihovom umetnošću koja ne budi nadu, koja obećava božansku mučninu i koja maestralno ukazuje da strahota i užas žeženim gvožđem žigošu ljudske sudbine u najboljem svetu od svih svetova. Odgovor na pitanje: Biti sluga u raju ili gazdovati u paklu? je dat i pre no što je moguće tako pitati. A, možda treba obrnuto: Gazdovati u raju ili biti sluga u paklu? pa zatim povući zastore i videti iskežene čeljusti rajskih gazdi i sramnu, pervertiranu podatnost služinčadi u paklu.

Fransis Danbi (1793–1861), Potop (1840) | tate.org.uk

POTOPOM NA NASILJE: Bog je Noju rekao da će potopiti sav svet, jer je zemlja skroz natopljena nasiljem i svakojakim zlom. U Noju je video neuništivi, neumitni tračak žive budućnosti koja će lagano poleći po pokajanju i iskupljenju. Čijem? do Nojevim, jer osim njega i sinova njegovih i žene njegove i žena sinova njegovih, živoga čoveka na svetu više neće biti? No, mnogo posle potopa, novi ljudski naraštaj je govorio jednim jezikom, bio jedan narod, pa je krenuo da gradi Kulu Vavilonsku, kojoj će vrh biti do neba, da sebi taj naraštaj stekne slavno ime i da se ne raseju po celoj zemlji. Hteli do Boga? No siđe Bog sa nebesa i vide da ako ljudi sagrade kulu da im ništa neće biti nedostižno. Otuda Bog reši da im pomeša jezike, da načini pometnju, pa da jedan drugoga više ne razumeju. Naum svoj Bog ostvari. Gradnju kule i grada ljudi napustiše. Tako ih Bog podeli i raseja po svoj zemlji. I, evo neobjavljenog otkrovenja: Čovek je, obmanuv sebe, i Boga obmanuo, nestade sloge među podeljenim ljudima, pa se ljudi počeše međusobno tući i ubijati zarad moći, ugleda i pljačke. I nasamareni Bog se skloni u zakutak neki kosmosa i večnosti. A čovek je pokazao da je bio i ostao jedini gospodar. Jedini gospodar, potpuno slobodan da može da čini šta god hoće?! Markiz de Sad je odlično razumeo bît istorije sveta: „Ono što je ovde zločin često je vrlina nekih stotinu milja dalje… Nema strahote koja nije bila uzdizana u nebesa, ni vrline koja nije bila kažnjavana.“

MOBILISANI: I tako, neka od tih biblijskih plemena, zamršenih jezika, doglavinjaše u ove naše krajeve. I odma’ orno krenuše da primenjuju božanski nauk: da se na nepoznatog na horizontu ima gledati kao na neprijatelja na horizontu; da se tuđe žene, deca, letina i stoka mogu noževima i buzdovanima otimati i u roblje metati; „Kod vas su i bogovi mobilisani“, reče Alber Kami, pa mu pomalo zazimi, onako niz leđa; feničansku princezu Evropu dobismo tako što je, na prevaru, oteta. Zevs se pretvori u bika, pa se malo umiljavao Evropi. Kad se devojka popela na njegova leđa (a šta je tražila na leđima?) bik je jurnuo morem do ostrva Krita pod platanima i do Gortininog izvora. Tu se spojiše i rodiše tri sina: mitskog Minoja, hrabrog Sarpedona i pravednog Radamanta. Pa se bik izdiže strasno i snažno u visine i rasu se u zvezdani prah po nebesima postav’ tako Sazvežđe bika.

Moris Kornelis Ešer (1898-1972), Vavilonska kula (1928) | lapisblog.epfl.ch

No, da vidimo nekoliko naših namera, sitnih odseva koji sleduju posle ogromne i davne biblijske omame. Reč je o našim sićušnim samozvancima i njihovim „božanskim primislima“ i „delima“ u zaturenom srpskom ćorsokaku.

PRVA NOCIJA, GUBITAK SJAJA: Humanizam je izgubio sjaj i privlačnost, zato, osim moralističkih, ne može da dâ odgovor na teška pitanja. Sa tako teškom neizvesnošću se čovek do sada nije sreo. Supovi reči poput, recimo, „kritičko mišljenje“; „čovek kao emancipovani, samooslobođeni subjekt“; „moral i socijalna pravda“; „kosmopolitizam i ekologija“; „sekularnost kao supstitut religijskoj ortodoksiji“… su tek banderole. Ne tvrdim da nemaju mobilizatorsku moć. Imaju. Pokreću mase. Ali, ta moć nije moć koja vodi ka uklanjanju, rastvaranju postojećeg, već ona hoće da „radikalno“ „popravlja“ nepopravljivo. Jedanaesta teza je tek labavo prišiveni znak na stegu postmodernog zastupanja statusa quo – jer ništa se više ne rađa u temeljima kulture što bi bilo čovekova nova Ideja. Već je otrcano: nema više velikih narativa. No, to jeste ideologem. Ali, to jeste i istina. Frederik Džejmson dodaje: „Prva i najočiglednija je pojava nove vrste ravnodušja ili plitkosti, nove vrste površnosti u najdoslovnijem smislu, možda vrhunskog formalnog obeležja svih postmodernizama“. Ideju su obesnažile ravnodušnost puka, arogantna pomodnost tzv elite, ali i podmuklost vlasti, koja je uvek istovetna – u kapitalizmu, u nacišovinizmu, u realsocijalizmu, u liberalistvujuščem demokratizmu… Pa, zašto? Zato što je malograđaninu, filistru udenuta u uvo gruba i sirova reč da je on stabilni stub društva – koruptoidna tzv. srednja klasa. Sve tiše, ali još uvek huji vapaj Majakovskog: „Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?“ A on, srednjeklasni malograđanin, je konformista, komodifikuje se prema svakodnevnim proglasima i razglasima sa tzv. medija. Iako, kadkad, prezire gazdu, on je celoga života prestravljen – kao zec koji se svakodnevno suočava sa gladnim kurjacima. Što bezizlazno, zarad partijske reklame, sujeverja, verske zatucanosti… on se manično plaši jedne stvari. Plaši se tvrde i bezdušne nauke. U sudaru sa ozbiljnom knjigom (nije svaka ukoričena štampana hrpa papira knjiga) može samo da polomi karijesom urešene zube i išijasom bolno povijene kosti. Ni jedno sredstvo nije zabranjeno da se njime sapne istraživački duh. Udara se po slobodnom duhu verskom ortodoksijom, dualnim „obrazovanjima“, bolonjskim „peocesima“, korumpiranjem ali i zastrašivanjem inteligencije… Nadežda Mandeljštam opisuje takve mučke udare: „Studentima je bilo povereno da uhode profesore. Uzajamno prožimanje društva i zatvora bilo je poprimilo goleme razmere. U svakoj ustanovi, a pogotovo na visokim školama, radi danas mnogo ljudi koji su svoju karijeru započeli u tajnoj policiji. Oni su prošli takvu sjajnu školu da je vlast spremna da ih podrži na svakom području. Kad se posvete ‚školovanju‘, stiču svakojake povlastice u službi i često doguraju do postdiplomskih studija.“ Nadežda je imala u vidu staljinizam. I, izgleda da nije bila svesna da je opisala univerzalnu pojavu. Svuda. Zar i danas, u našem kontrasocijalizmu, nije isto tako? Gnusno i još gnusnije no u nedovršenom, klimavom socijalizmu. Nije, stoga, reč Abdulaha Sidrana tek sentimentalni i  nostalgični uzdah (kako poređenje socijalističke i aktuelnih četničkoidno/ustašoidnih država nazivaju netalentovani i nemaštoviti ideolozi nacišovinističkog kapitalizma). I šta kaže Sidran? Evo: „Da je Jugoslavija bila sto puta gora nego što je bila, opet bi bila sto puta bolja od svega što je nakon nje nastalo.To što mi živimo, to u čemu živimo, to još nema svoga naučnog imena.“

Dušan Petričić (1946-), Za mnom… (23. 5. 2019) | NIN

DRUGA NOCIJA, RAVNODUŠNOST: političko kao društvenost slobodnog čoveka se ukazuje kao – biti ravnodušan je realkultura, tj. kaklulacija, današnjice. Naravno, uz to je nužno biti i blaziran. Blaziranost je, kao svaki pomodni detalj, dostupna onima koji mogu da uživaju u nadmenoj visokoparnosti ekskluzivnih i statusnih stilova života i položaja. A to se se stiče prostim, jednostavnim postupkom – bezuslovnom podatnošću partijsko-političkom glavešini. To se odvajkada zove matrapazluk. Politički, po preporuci.

Evo tek jednog slučaja. Onomad je jedan analitik, bezlični član familije, izrekao opaki i opasni idiotluk o tome da nema druge do da nacion krene u rat (po ko zna koji) za odbranu tzv. našeg „jedinog“ životodarnog vrela i visoke vertikale, iznikle nad njim. Nije on posve glup, više je, odaje utisak, egoističan. Kalkuliše taj sa bar dva šićarluka (od kojih će da bere med) – jednim malim i jednim velikim. Mali šićarluk: on svakako neće pod šlem i opasač (ima drugog sitneža narodnog za to). Ali on će se, u patriotskom zanosu, pogleda tvrdo upravljena u dalečnu budućnost – tamo, unedogled daleko, gde će se dve zenice očiju nedremanih susresti – udobno zavaliti u misaonoj pozi pa da se uslika – „za javnost“. Veći šićarluk: u metežu vojevanja oligarhija lasno zgrće novce, ugled, položaje…, podiže spomenike i diže ostala obeležja nevoljnicima i nesrećnicima koji padoše – neki iskrenog herojstva zarad, neki nesnlaženja zarad. I svaki od tih bezbroj puta, sa svih strana, uslikanih, kao kakvi populi incredibili sanjaju svoju testamentarnu zaostavštinu Res gestae divi Augusti.

Kristof Amberger (oko 1500-1562), Kralj Ferdinand se vozi u saonicama, duborez (prva polovina XVI veka) | hellenicaworld.com

Okrutnost, koja ih ni grebucnuti neće, za njih je vrlina, ideologija, stil, moda, spektakl… (sve to umesto života), kao rat za koji učesnik II svetskog rata razvodnik Kliford Everton, u jednom dokumentarnom filmu, danas kaže: „Individualna borba sa bajonetima, ručnim granatama, to je rat. To je rat.“ Zatim pred kamerama: suze, pokriva rukama, prstima oči, bezglasno jeca, plače. To je rat. Smrt i patnja. I ništa osim toga.

A kad pogibija utihne, kad duše narodne grcaju od tuge i beznađa, onda sine veliki trenutak. Matrapaz-politikant se javlja, obasjan svom svojom blasfemnom svetlošću, i stupa međ’ jadne i bedne silovito. Jad i beda mu se klanjaju. A, nisu jadnici, naravno da nisu čitali Krležu. I nikada, za svojih života, neće pročitati ovo: „Čovječe, sjeti se da si ravan onome pred kime se ponizuješ, i ne ponizuj se! Hodaj uspravno, ne plači pred tuđim vratima, jer iza tih vrata za tebe nema nikoga (kurziv – moj)…“. A i što bi čitali? Kad svu Krležijanu, odvajkada i od kad za sebe znaju, na raspuklim leđima nose. No, duboko religiozno, vjeruju da njihovog svetačkog junaka nema životodarno vrelo bi usahlo, vertikala bi se salomola. Zanavek. Ima takvih „junačnih i patriotskih“ silovitih sirovih silnika kod nas za pune stočne vagone. Recimo, od Pašićevog sina Rada, pa u nedogled – do danas. Strašna i tačna je i ova misao Nadežde Mandeljštam: „Što su ljudi siromašniji, to je lakše upravljati njima. Oni se raduju i mrvicama s gospodske trpeze. Glad je odličan organizator jedinstva mišljenja (kurziv – moj).“

TREĆA NOCIJA, POMAMA: (naizgled) neobična pomama za zločinom, razaranjem, otimanjem i pljačkom, „epskim“ razmerama stradanja i patnje. A potom zgražanje i zapomaganje onih što su bili pomamljeni zločinom i razaranjem. Ori se preko njihovih TV stanica i štampe povazdan dreka o tome da „mir nema alternativu“; „da oni hoće iz sve strane dijalog sa jučerašnjim neprijateljem, ali on, podmukao, neće, pa neće“… A najstrašnije je svakodnevno bogorađenje da „treba da se okrenemo budućnosti, jer se od prošlosti ne živi“. Za takvo pranje ruku nikakva perionica ne ume da smućka sapunsku kašu.

Kako da zanavek spasimo nas od njih, neprijatelja naših? Tako što ćemo sazdati vaskoliki svet jedan – srpski svet, zavapio je ministar multiideologik za govornicom. Iza njega mizanscen uniformisanih u partijske uniforme, većma ravnodušnih mladih ljudih. Ravnolinijski je bio i njihov aplauz na znak. Naravno, bio je to još jedan partijsko-malograđanski propagandluk udvorički. A tada, pre više decenija, kada se istinski krenulo ka stvaranju takvog sveta, to kretanje je plaćeno buradima krvi, znoja i svih drugih ljudskih izlučevina, pa onda punim volujskim kolima kostiju, očiju, tetiva, mesa, srca i žuči, bešika i creva… mozgova i kičmi, dok se kerovi, pacovi, mačke, muve zunzare, čavke i gačci, gušteri… oblizuju i reže, bodu i ujedaju na toj tezgi ne bi li dograbili poveće parče njima miomirisno bazdećeg zalogaja. To je naistinitija slika i prilika njihog lažljivog „patriotizma“. I, nikako ne zaboraviti, tranzicije i privatizacije. Nemam volju, a ni dovoljno mesta, da nabrajam ostale nacišovinizme, trule romantizme i njihovo grdno zlo nasleđe, ali, nažalost, sva ta nevolja, u velikoj meri, zavisi od obrtanja i škripanja zarđale, kontraistorijske, osovine Beograd – Zagreb.

Ta snoviđenja, što se i danas snevaju, ukoliko bi iza njih stala snaga i volja, veselo bi pokrenule rat. No, da li je moguć rat? To je, manje-više, svejedno. Zar ne živimo u sumraku nestajanja ljudi; kažnjavanja bez suda; nasilja; nebrige za tuđi, ponekad i za svoj život; sunovrata solidarnosti; ugažene kulture… A iza svega toga stoje veliki kreator kostolomac – vlasnik države u punom kapacitetu (kako vole da kažu, to „puni kapacitet“, kada nešto niti znaju, niti razumeju); krasota profita raskošnija od lepote svake freske; kapitalizam (sa nepogrešivo ubitačnim oruđem – nacišovinizimom i rasizmom); svođenje čoveka na robu (tržište rada, kako ponižavajuća, ogavna sintagma spram čoveka koji radi, na kome čovek-alatka vredi manje od piškote)… Eto, to su tekovine poslednjih ratova i naših podivljalih nacišovinizama.

DUGO TRAJANJE: Raspad društva dugo traje. Prema Tenisovoj tipologiji, u Srbiji više ne obitava društvo, već nanovo obitava zajednica. Raspad; mučnina; nužno odsustvo subjekta promene; egoizam, kao najviša vrednost, svim zakonima i ustavima štićen, te pendrecima, suzavcem, gumenom mucijom…, ako se naredi… branjen. Sve će to, raspadajući se, dovesti do dramatičnog razrešenja, koje, nažalost, nikako neće biti revolucija (jer revolucije vode politički i kulturno artikulisane snažne ideje), ali pobuna, nasilje, metež… je moguća konsekvenca. I ta drama, kao ni jedna druga istorijska drama, neće vrhuniti katarzom kao u antičkoj drami. Aristotel nas samo teši.

A onda sledi, ponavljajući se unedogled, kratki dijalog između tiranina i onog ko je uveren u svoju čestitost i dobrotu:
– Ti si zlikovac.
– Ne, zlikovci su oni koji mi poveruju. Makar bili nevini.

Arhip Ivanovič Kuindži (1842-1910), Darijeva klisura (između 1890. i 1895) | smallbay.ru

I eto, u čistom, otvorenom vidu: politička klasa se emancipovala (odvojila) od zajednice. Ali zajednica, baš zato što je zajednica, ne može da se emancipuje od političke, pa vapije za starateljstvom gospodara. A gospodar skupo, krvavo skupo („ljudski, suviše ljudski“), naplaćuje svoje stareteljstvo.

Ako prilike budu dozvolile, ako nas pamet još služi, ako je ostao koji tračak hrabrosti, pripremimo se za novo razmatranje i čeprkajuće traganje za oskudnim preostalim mogućnostima. Ipak, šta je čovek, ako nije biće mogućnosti?

Inače, šta ostaje? Sve vodi potpunom slomu. A tada tresak pobune neizvesnog ishoda. A šta drugo? Kad nema više ikakve nade u oporavak i preporod. Ali, slom, po svoj prilici, neće poterati ljude iz obamrlosti, čega se nepotrebno boji obnevidela oligarhija. Skrhaće se, sama sobom, trula oligarhijska struktura, kao kakva straćara u kojoj dugo vredni, zdravi i jaki domaćini ne žive.

Sve tri nocije, su, eto, putokazi na, u živu stenu, uklesanom putu ni u šta.

Eto, to je lament nad vremenom u kome obitavamo – i krivi i dužni.

Ipak, ipak mogu se katkad čitati ove, kako neki kažu, japanske krilatice:

„Najmračnije je ispod svećnjaka“
„Duboke reke bešumno teku“

NAPOMENA

Na kraju, i ovaj tekst posvećujem seni Milosava Jukića – mog najboljeg prijatelja

Facebook

Google+

Twitter