Navigacija
Danas je 10. oktobar 2021. Dan mentalnog zdravlja.
Ne znam koliko godina je prošlo, sedamnaest mislim, od kada sam zatražila pomoć lekara. Sumnja u sopstvenu vrednost, posledica izloženosti kritici bez pohvale, stalan osećaj krivice i dužnosti, što ću u kasnijim godinama znati da prepoznam kao kafkijansko stanje uma, strah od svih onih nadmoćnijih stvari od mene, ne misleći na figure odraslih već strah od onih stvari poput rata, zakona, države, represije, birokratije, tehnologije, onim što lebdi nada mnom, čini se potpuno otuđeno od čoveka, detetu nedokučivo, a u isto vreme prisutno i spoznato da određuje život. Osećaj nemoći da ništa nije pod mojom kontrolom u isto vreme je sušta suprotnost, rekla bih sada, mom karakteru i nekim crtama koje ne bih nazvala inatom, buntom, već osećajem da bih izdala i ono malo u šta verujem, a to je Pravda, kako sam kao dete označavala to nešto iznad sebe, maglovito sa jedne strane i snažno sa druge, nadvijeno mislim iznad mene, drugih, iznad onog što sam označila kao uzroke kafkijanskog stanja kod sebe od najranijeg doba, ujedno utkano u samu srž onoga što sam smatrala da jesam. To moje verovanje najbolje se opisuje kao negacija, iskazana u odnosu odraslih prema meni – ispravljaš krive Drine, ne možeš ti pomoći svakom na svetu, mani se ćorava posla, svako nek se bori za sebe, čovek je čoveku vuk. Rastrzana između uverenja odraslih koji su se nametnuli sa svojim životnim iskustvom kao konačno određenje istine o svetu i sa druge strane, dečijeg nepoimanja da su patnja i nepravde činioci konačne verzije najboljeg od svih mogućih svetova. U bajkama patnja nestaje na kraju.
Skulptura (nemam tačan naziv) | www.piqsels.com
Unutrašnji konflikt i samovrednovanje sebe kao nedovoljno “dobre” osobe proizašlo iz, prvo, onih viđenja sveta koji svakom čoveku ukazuju na njegovu slabost, nemoć, krhkost i prolaznost koje sam usvojila nekud od spolja i drugo kao dete snažnog kritikujućeg roditelja koji želi najbolju verziju deteta u kompetativnom svetu, oblikovalo je i moje telo i moj duh. Narušenog kvaliteta života, telesnog i mentalnog, drhtave, vlažne ruke, zamuckivanje, tužan pogled, razdražljivost i snažna afektivnost u obe strane, moja građa malog stamenog deteta postajala je građa gojaznog deteta, kome će godinama kasnije dati objašnjenje da mu jedna mala, leptirasta vratna žlezda određuje život; stid od sebe pred svetom, stid od sebe same u odnosu na svakoga, stid da ipak ima boljih, svet je takmičenje pojedinaca, gojazna sam da trčim maraton, suviše sumnjičava prema sebi za intelektualnu posebnost, u vremenu kada je prosečnost prezrena, a ruka ruci nikakva vrednost. Ni u čemu posebno istaknuta, opet sposobna da savladam svaki zadatak. Izneverena očekivanja, koja možda i nisu bila očekivanja onih za koje sam mislila da su iznevereni mojim postojanjem ovakva kakva sam, prema roditeljima, traženje stalne potvrde vrednosti od drugih kao lek na ranu koja se otvarala i zarastala na svaku reč kritike, dobronamerne, što ću spoznati u kasnijim godinama. Može bolje. Stalna potreba da se čovek popravlja, sa jedne strane, i prihvatanje čoveka kao vrednost, stvarali su još dublji konflikt u meni. Prihvatiti svet onakav kakav jeste, uz popravljanje onog što nije suština čovekova, drugim jezikom jeste konačnost ovakvog društva koje ne može biti suštinski drugačije, već samo popravljeno toliko da proživimo neki broj godina u iluziji da smo uradili sve što je bilo u našoj moći.
Šaljivo rečeno, godinama sam postala pravi znalac u nazivima svih mogućih medikamenata za sve vrste bolesti. Popravljati telo zahvatima, isčupati žuč koja stvara bol, pomoći leptirici da nadoknadi ono što stvara, olakšati duhu da preživi svaki dan ubijanjem senzitivnosti na ono što dolazi spolja, pa se unutrašnjim zapletom nadvije nada mnom i guši u boli, uklapalo se u tu predstavu o promeni. Telo je moje, iz njega ne mogu, ono može biti popravljano, to ne menja gen, kod, ćeliju, tkivo. Nikada nisam htela da prekinem život, jer drugi nemam, a u onaj posle smrti ne verujem. Rana spoznaja da bog ne postoji, da ne postoji savršeno biće, kako je moguće da stvori toliko patnje, bunila je moj dečiji um. Nikad okrenuti ka bogu, nikad do kraja u nekoj ideji, porodica je plesala u labilnim sistemima vrednosti, nedosledna i bez ikakvih izgleda da se u nekoj tački nađe, takva nikako nije mogla da stane na put želji da patnja prestane nestajanjem mene. Želja za okončanjem ovog života nestalo je mnogo kasnije.
Anatomska ilustracija ljudskog tela koja prikazuje arterije i utrobu.
Iz rukopisa pripisanog Shikastah-Nastaliq, Persija, 18. vek | commons.wikimedia.org
Ples sam nastavila sama, u svojoj glavi, lutajući po idejama koje sam doticala, jasno uplašena od potpunog usvajanja bilo koje ideje kao dovoljno dobre za mene. Ne iz mog osećaja više vrednosti, već naprotiv, osećaja da ništa nije dokučivo do kraja mojim umom, delimična spoznaja je laž, drama, predstava, to nije suština već maska, Neadekvatnost, to smo tako nazvali na psihoterapiji. Napori terapeuta da izgovorim neku lepu reč sebi bili su poput gubljenja glasa- duboko znam da je moje biće vredno, otvorim usta i hrapavo, pritisnuto od leptirice, izgovorim jedva dve reči: skromna i sa smislom za humor. Humor je čovekov najdragoceniji izum za samoopstajanje. Spoznaja da ovo pišem u jutro kada treba da i objavim nekakv prigodan tekst, imenovanje toga kao Požuri “drajvera”, uz sve ostale “drajvere” i zabrane, gde samu sebe vidim kao neki algoritam; imamo genetski kod i imamo psihoterapijski kod, drugi sa mogućnostima izmene. Oba uslovljavaju. Biološka određenost, biološke osnove društvenog ponašanja, sve tako tesno i strogo, da li je čovek sebičan ili je altruističan, da li je altruizam oblik sebičnosti, koliko možemo dalje od onog što nas drži neodvojive od evolucije, pojedinac je mali, beznačajan, toliko mali deo tog procesa nastanka sveta, istorija postojanja naše vrste je tek tačkica u istoriji nespoznatog, ima li išta smisla?
Sumnjam u ovo što pišem i dok prsti snažno udaraju u tastaturu, kao da je na delu kakva konačnost spoznaje, uputstva za spasenje sveta. Obrazovanje mi nije pomoglo. Mogu reći da je produbilo sumnju u krhku postavku mog viđenja sveta, na način da je svojim sadržajem urušilo u jednom trenutku sigurnost u postojanje…relativizam, metafizika, Biće, stvarnost, znanje, nauka, objektivnost, pozitivizam, konstruktivizam, nominalizam, realizam. Bezbroj ovlaš dotaknutih teorija koje je neko ceo život stvarao, oslikavalo je ovo društvo bolje nego bilo šta drugo. Mogućnost da biramo koja verzija stvarnosti nam godi, sumnja da je išta istinito, neposvećenost već količina šarenolikih pristupa, to je najbliže što može da se opiše humanistika. Osećala sam se kao Kerolova Alisa iako sam duboko bila Kiriku sa zahtevom: “Majko, rodi me” i nekad Mali remorker, veseljak koji prezire sopstvenu slabost koja dolazi u obliku samosažaljenja. Sati pretresanja sadržaja iz stomaka; dobro, da, bolelo je to i to, o sebi mislim to i to, stvari su takve zbog toga i toga, u redu je da se osećam tako i tako pružali su kratkoročni mir i zadovoljstvo da imenovanjem stanja utičem na isto. Psihoterapija je bila poput neovlašćenog automehaničarkog servisa; nekako pokrenemo mašinu, dolijemo ulje, cilindri ponovo pod pritiskom, točkovi se kreću i tu se zadovoljstvo uslugom završava. Ona omogućava čoveku, reći ćemo bolje platežne moći ili u jako velikom problem, da dobija pažnju koja mu nedostaje, od samog sebe i od sveta ka njemu. Parole “rad na sebi”, “prvo kreni od sebe pa menjaj svet”, “ne možeš da menjaš druge ali možeš sebe” jesu ono od čega mi se grčio stomak. Neprijatnost potpuno izvana tolikom pažnjom usmerenom na pojedinca i tolikim odsustvom nade da se drušvo može menjati, od želje za samouništenjem do želje za uništenjem, bilo je osećanje koje je preplavilo svako drugo, i krivicu, i dužnost, i strah, i stid. Neprijanost što postojim i postojimo kao vrsta. Kako sa tim osećanjem biti humanista? Nikako. Prost je odgovor. Tek vremenom, sticajem materijalnih okolnosti, uz samorefleksiju stečenu na psihoterapiji, reč koja je najmanje korišćena na seansama koje su trajale godinama je reč nada, iako uvek nekako podrazumevana, o njoj se kao takvoj nije govorilo. Nada nas razlikuje od drugih životinja. Mogućnost da apstraktno mislimo i da se igramo mislima; nada koja je uvek usmerena ka boljem, ona traži verovanje a ne stalnu sumnju. Poslednjih godina utihnula je moja potreba za hirurškom preciznošću samospoznaje, jačala je želja da spoznam šta je ono iznad; želja za nekakvom određenošću a ne pripadanjem nečemu iznad, otuda odbacivanje pripadnosti nekoj grupi, gađenje prema identitetima koji dominiraju kao krajnji cilj uspostavljanja čoveka, nada borbenog deteta, da ovo nije najbolji od svih mogućih svetova, nazvana je utopija, a put izlečenja pojedinca psihoterapija utopijom.
Tri žene (ili starenje) | www.pxfuel.com
Vraćanjem nade u polje delanja čoveka, vrednosti koje nisu zadate, kako terapijski se kaže, iz ovog referentnog okvira, traganje za mogućim, pravednijim, univerzalnim jesu za mene, sada, psihoterapijske teme koje pobeđuju depresiju koja čoveka koči u odnosu na društvo, melanholiju, autodestrukciju i želju za nestajanjem malog čoveka, nesagledivo male tačke u istoriji. Otuda mislim, dolazi privlačnost raznih mislilaca, najčešće šarlatana, koji ne pribegavaju hrirurgiji već isceljenju duše, često pomirenjem da ne postoji bolje društvo, već samo raj i život dobrog pojedinca u njemu.
Pigmeji- American Museum of Natural History – Bernard and Anne Spitzer Hall of Human| www.flickr.com
Utopija je raj, tako su mi rekli. Raj koji je nemoguć, a jedini cilj. Ko zna, možda starost, ako je izvesna, dovede me opet u tačku na početku, a iza sebe ostavim groblje pokušaja da, sa sumnjom u sebe i bez sumnje u najbolje namere, budem točkić koji je kretao mašinu ka nekom boljem društvu. Psihoterapeuti kažu, preduslov za isceljenje je zdravo okruženje traumatizovane osobe. Bolji svet oslobođenih ljudi, jednakih mogućnosti i jednakih vrednosti, moja je psihoterapija. Nemoguće je biti u redu sa sobom u moru patnje drugih. Nemoguće, nenormalno i nemoralno.
Tara Rukeci, za prijatelje
Gregor Samsa, na usluzi.
U Novom Sadu, 10.10. 2021.
