Antropocentrizam feat biocentrizam vs kapitalizam

Prošao je dan od protesta za prava životinja i par dana više od tribine o seksualnom nasilju organizovane u okviru festivala mentalnog zdravlja. Protest po sebi treba da budi neku borbenost, tribina na neku temu da kroz diskusiju razvije potencijal za akciju. U čemu leži neuspeh protesta u dostizanju promene i tribine u tome da aktuelnu temu dovede do konkretne akcije?

Moj utisak je da kada posećujem događaje, nemam osećaj prekida. Sve je kao jedna beskonačna linija reprodukcije istih rečenica. Fraze koje su lepe na uho. Često moderatori kažu “Lepo izloženo i veoma zanimljivo je ovo što smo čuli”. A čuli smo najčešće ono što na tu temu uvek čujemo. Ponovimo da utvrdimo gradivo – “Prosto, mislim da, nekako bi trebalo da shvatimo da…” uz razne varijacije u pristupima, ali uvek i samo uvek iz iste ideološke pozicije. Dakle, niti lepo, niti veoma zanimljivo, već iritantno, amortizujuće i veoma obeshrabrujuće.

Odakle to polaze oni koji su uključeni u proteste ili koji kroz tribine i seminare prilaze nekom društvenom problemu i zbog čega je ograničena efikasnost takvih vidova borbe za to bolje, popravljeno društvo?

Individua polazi od sebe. Individualni aktivizam jeste ono što karakteriše sve građanske proteste na bilo koju temu i karakteristika je svih tribina koje se iznova organizuju da ukažu na društveni problem.

Prateći godinama sadržaj protesta i tribina, uočljivo je odsustvo za klasnim, kolektivnim delovanjem koje stoji nasuprot individualnog aktivizma i ideologije koja ga promoviše. Kolektivno delovanje koji ima jasan klasni interes je efikasnije čak i unutar kapitalizma, ono je podrivajuće po sebi, nije samo simbolično delovanje.

Tribinski govornici i protestni govornici zajedničko imaju to da izgledaju kao ljudi koji kreče kuću pomognuti raznim donacijama, kroz inostrane programe, dobrom voljom onih koji imaju moć, a plafon i malter na kući padaju od vlage i loših temelja. Kada okreče jednu prostoriju, iako je pola maltera otpalo, na jednom delu vlaga izbila i buđ se nahvatala, oni kažu “Mi radimo kao pojedinci koliko god možemo da makar malo bude bolje, kada bi svaki pojedinac učinio toliko…”. Kada bi i učinio, plafon bi i dalje bio polusrušen a temelji napuknuti, ali bi taj pojedinac imao čime da uteši sebe. Dao je mnogo preko granica mogućnosti, iscrpljen, istrošen, ego je nahranio Plazmom i mlekom i može mirnije da spava. Individualizam uvek završava u nahranjenom egu. Ovakav pristup nije karakterističan samo za individue, već i za sve pokrete i organizacije koje deluju po ovom principu, ne videći dalje od svog nosa. Artikulisani interesi su najčešće interesi tih grupa ili dela građana. Otuda stalne podele, zastupanja pojedinačnih interesa. Takav pristup ne podriva društveno uređenje u kom postoje eksploatisani i eksploatatori. Ovakva postavka stvari ostaje netaknuta, dok se uspesi u ostvarivanju prava svode na radovanje robova što mogu konačno da budu nešto dok god ne dovode u pitanje da su robovi. To su takozvane male borbe, mali uspesi, mali koraci ka pobedi, koji iznova traže da se osvojeno iznova osvaja. Koji je onda tačno rezultat istih?

Oni koji organizuju proteste i tribine, nesumnjivo bar većina, polaze od iskrenog motiva da se neki deo društvene stvarnosti promeni, vode se jakim emocijama u toj akciji. Nedostajuće je to da nemaju preduslov efikasnosti – artikulaciju čije interese zastupaju, ko su suprotstavljene strane, šta je to što onemogućava da njihovi zahtevi budu ispunjeni, dakle nedostaje im klasni kontekst.

Teme protesta i tribina o kojima je ovde reč jesu prava životinja, mentalno zdravlje, prevencija suicida, dostupnost i kvalitet zdravstvene zaštite, efikasnost javnih službi, protivljenje vršnjačkom nasilju, protivljenje diskriminaciji manjina, etc.

Zajedničko svima je to da zahtevi idu samo toliko da apeluju da nešto profunkcioniše.

“Mi imamo sjajne programe”, “Evo vidimo kako ovaj holandski model ima prednosti. Primenjivan je neko vreme kod nas, ali nije zaživeo”, “Vladavina prava i pravna država jesu načini da popravimo ovaj sistem”, “Trebalo bi više raditi na edukaciji, na podizanju svesti o ovoj temi”…

Ili poslednji protest #nemanazad sa zahtevima za primenu Zakona o dobrobiti životinja, efikasnosti rada službi i poboljšanje uslova za život životinja kod nas.

“Volontiram više od 15 godina. Sigurno ste čuli za čudo od psa, Miška iz azila kog sam spasila, lavovski se borila da mu omogućim život invalidnog psa (nismo čuli)… Mora se stati na put zlostavljanju životinja. Nehumanost. Štanceri… Azili… legala… nedostatak hrane… pas na lancu… Mi brinemo o 50 pasa…. ako vidite da komšija drži psa na lancu, prijavite ga… veterinarska inspekcijoooo, radi svoj posao… policija da reaguje… gde je tužilaštvo… primenite zakon… zakon se ne sprovodi, životinje pate…”.

Protest ljubitelja životinja, Novi Sad, oktobar 2021 | foto: TR

Kod ljubitelja životinja i zaštitara životinja, koji su vrlo često ujedno vatreni branioci životne sredine i često imaju zajedničke životne stilove, biocentrizam je pozicija sa koje nastupaju i uz to je prisutno nerazumevanje društvenog uticaja na ono što su istakli kao probleme. Delaju kao individue ili kroz vrlo slabe organizacije lokalnog tipa. Kao i ceo civilni sektor, koja god oblast delovanja da je u pitanju.

To je najbolje da objasnim u nekoliko crta.

Sa protesta su se čula dva zahteva. To su vladavina prava i primena zakona. To su zahtevi koji odzvanjaju na svim opozicionim protestima građanskih opcija, po “objektivnim“ i “nezavisnim“ medijima. Ko donosi zakone? Da li su svi zakoni moralni i etički, da li su svi zakoni u interesu naroda? Ne, nisu. Zakone u ovakvom društvenom uređenju donosi vlast koja je u sprezi sa kapitalom koji jedino za cilj ima sticanje profita. Zakoni doneseni u društvu koje karakteriše odnos čoveka nad čovekom obezbeđuju da interesi manjine bivaju štićeni zakonom, eksploatisana većina nije u milosti zakona. Zbog toga je važno znati čije interese zastupate. Ako tražite uopšteno vladavinu prava i primenu zakona, morate se setiti da je Holokaust bio sproveden po zakonu, poštovanjem prava te države. Zakon o dobrobiti životinja (“Sl. glasnik RS”, br. 41/2009) i drugi koji se tiču ove teme svakako da treba da se primenjuju.

Često u grupama za zaštitu životinja pročitam da je mizantropija u redu. Biocentrizam se stavlja kao moralniji pristup od antropocentrizma. Čovek je zao, sistem je truo, životinje pate.

Čovek pati. Druge životinje takođe. Humano društvo je humano društvo za homo sapiens sapiensa i druge mu srodnike. Kapitalizam, sa merama štednje, ili jednostavnije on koji krupnim koracima gazi ka privatizaciji javnih dobara, prirode, komunalnih delatnosti, javnog sektora, nije humano društvo po meri čoveka ni prirode. Privreda je već privatizovana, ne čini mi se da ikom godi osim vlasnicima kapitala. Ekološka pitanja i pitanja opstanka svih evolucijom nastalih bića je pitanje eksploatacije.

Pitanje da li je uopšte moguće u ovakvom društvenom uređenju biti human i imati moralno dostojanstvo. Postavka nije antropocentrizam vs biocentrizam, već antropocentrizam feat biocentrizam vs kapitalizam. O tome više u De Žardenovoj Ekološkoj etici, toploj preporuci svima.

Drugi deo zahteva odnosi se na apele državi da radi u interesu neke grupe, u ovom slučaju ljubitelja životinja, da veterinarska inspekcija i tužilaštvo vrše svoju dužnost i efikasno rade. Ukazivanje na to da je delovanje javnog sektora zakazalo po pitanju životinja ne sme da nas navede na pomisao da je javni sektor nužno zlo.

Sa čime se susreće svaki prosečan ljubitelj životinja, slobodni strelac ili pripadnik materijalno i ljudski slabe organizacije za zaštitu životinja? Beskonačnim vraćanjem dugova, lovom na donacije, apelima za hranu, pregorevanjem ljudstva, materijalnim iscrpljivanjem preko granica mogućeg prosečnog volontera. Rezultati? Po sopstvenim priznanjima, skromni. Edukacija o neophodnosti sterilizacije, čipovanju i vakcinisanju dobacuje koliko i bilo koja druga – efikasnost opisana nešto ranije na primeru krečenja kuće. Materijalni uslovi diktiraju mogućnosti. Odatle polazim u odbrani toga da glavni zahtev mora biti jačanje javnog sektora koji vrši komunalnu delatnost zbrinjavanja životinja. Na protestu se moglo čuti da su uslovi u azilima loši. Jesu. Država je dala veliki novac nekom privatniku da obavlja tu delatnost zbrinjavanja pasa (primer koji je neko od govornika na protestu pomenuo), taj slučaj je pokazao da ne sme da se dozvoli privatizacija komunalne delatnosti. Stoga, poziv da se ustane protiv Zakona o izmenama i dopunama zakona o komunalnim delatnostima koji je omogućio da privatnik vrši usluge komunalne delatnosti, odnosno Zakon o komunalnim delatnostima (“Sl. glasnik RS”, br. 88/2011, 104/2016 i 95/2018), član 5:

Vršioci komunalnih delatnosti

Komunalnu delatnost mogu obavljati javno preduzeće, privredno društvo, preduzetnik ili drugi privredni subjekt.

Komunalnu delatnost iz člana 2. stav 3. tačka 1) i komunalnu delatnost iz člana 2. stav 3. tačka 5) ovog zakona u delu koji obuhvata obavljanje javnog linijskog prevoza putnika trolejbusima i tramvajima mogu obavljati isključivo javna preduzeća koje osniva jedinica lokalne samouprave, društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo (u daljem tekstu: društvo kapitala) čiji je jedini vlasnik javno preduzeće, odnosno čiji je jedini vlasnik jedinica lokalne samouprave, kao i zavisno društvo čiji je jedini vlasnik to društvo kapitala.

Taj primer sa protesta za zaštitu životinja je idealan primer, pokazna vežba kako će proći svako obavljanje komunalne delatnosti ukoliko je vrši privatnik vođen profitom. Posledice primene ovog zakona, kao i Zakona o javno- privatnom partnerstvu i koncesijama videćemo kada budemo zavisili od privatnika kada su u pitanju vodosnabdevanje, odbrana od poplava, navodnjavanje, skladištenje otpada etc. Privatnik ima interes da mu država omogući da obavlja komunalne delatnosti jer azili jesu veliki izvor prihoda. S tim u vezi, zainteresovanih za profitabilne poslove je i jedno od poznatih „udruženja za zaštitu životinja“. Više o tome na: https://nova.rs/vesti/hronika/vodja-levijatana-novac-od-donacija-za-zivotinje-stavlja-u-svoj-dzep/

„Njega psi ne zanimaju, već politika i azili, jer su tamo pare, bio je na sastanku sa Anom Brnabić, tražio je 10 miliona evra, 4 za održavanje azila a ostalo da ide njemu“, navodi se u tekstu.

Zahtev je jačanje javnog sektora koji radi u interesu društva, koji ima programe i resurse. Samo tako će se izbeći enormni stalni dugovi prema privatnim veterinarskim stanicama, beskrajni apeli da se donira hrana, nesigurno korišćenje privatnih poseda za formiranje azila, pregorevanje volontera, beskonačne podele među volonterima i udruženjima, konkurentski odnos među istima, etc. Nepotizam je doveo do slabljenja kvaliteta rada javnog sektora. Rešenje nije u lustraciji državne firme koja upošljava partijski kadar, tako što će se državna imovina dati u bescenje privatniku bez ikakve kontrole kako će dalje obavljati delatnost od društvenog značaja. Rešenje se mora tražiti u potpunoj promeni društvenog uređenja. Ponude opozicije u vidu “stručnjaštva“ i ostalih obećanja otpadaju kao opcija, nešto ranije rečeno i zbog čega. Mi imamo azile, veterinarske službe, inspekcije. Zbog čega nije moguće da se od oporezivanja vlasnika ljubimaca plaća čipovanje, lečenje, hranjenje? Nije moguće jer u ovakvim odnosima moći, svaki porez je dodatan novac koji krade vladajuća kriminogena struktura, ova na vlasti, a bilo bi isto sa bilo kojom strankom iz opozicije koja je trenutno u ponudi jer nema nikakvo uporište u narodu, niti mogućnosti kontrole odozdo.

Zastavica sa istaknutim zahtevima protesta | foto: TR

Jedan fenomen koji je zavredeo pažnju na protestu jeste apel protiv štancera životinja. Visoki porezi i kontrola odgajivača svakako bi doprineli smanjenju ilegalnih štancera. Ujedno možda i zapošljavanju gde bi čovek zarađivao platu za dostojanstven život.

Sa druge strane, rasa je statusni simbol, moda, aksesoar. Ono je karakteristika potrošačkog društva. Jedne godine su u modi cipele na debeli đon. Sledeće su demode. Kupićeš nove, iako starima ništa ne fali osim da nisu više popularne. Tako je i sa psima. Svake 3-4 godine, imamo smenu popularnosti neke rase. Šnaucer, westi, pomeranac, mops… a štanceri ponudu prilagođavaju potražnji. Šta će njemu kujica westija kad su već sad u modi pomeranci? Ona mu je trošak. Njemu treba profit, ne trošak.

Ista situacija je sa svim temama koje se nameću na tribinama. Rad sa žrtvama nasilja, psihološka pomoć, prevencija suicida, bolesti zavisnosti i ostalo zahtevaju jak javni sektor, dostupnu kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, javno zdravlje. Usluge koje pružaju ustanove javnog zdravlja ne smeju biti na margini, simbolične, bez ikakvog realnog rezultata.

Borci za prava životinja, psiholozi, pedagozi, socijalni radnici, sociolozi moraju jasno stati protiv ovakvog društvenog uređenja koje je nehumano. Nehumano prema čoveku, drugim životinjama, šumi, reci, planini… U suprotnom, predlagati da svako zakreči onoliko koliko može nadajući se da će se nepopravljivi kapitalizam popraviti, vodi u beskraj protesta, nezadovoljstava, performansa, tribina i festivala.

Slažem se, #nemanazad. Ni za životinje, ni za društvo. Samo moramo da budemo jasni šta je to napred.