ZSF Zrenjaninski Socijalni Forum

ZA SOCIJALNU I NACIONALNU RAVNOPRAVNOST,

ZA PRAVDU I SLOBODU

NIJE TO OD JUČE

Izvor: Novi Magazin, Beograd, broj 573/574 | 21. 4. 2022.

 

Đokica Jovanović

 

Nije to od juče

Žilavo nasleđe Milisava Lapovca

 

 

 

Mi nismo umeli ništa da ocenimo zrelo i smišljeno, a želeli smo slobode

Svetozar Marković

 

 

Na razmerđi XVIII i XIX stoleća područja današnje Vojvodine i drugih evropskih krajeva u Srbiju dolaze mnogi viđeniji ljudi i intelektualci, osnivaju se škole i kulturne ustanove; štamparije i novinarstvo… Beograd postaje utočište brojnih kulturnih stvaralaca: Vuk Karadžić, Jovan Sterija Popović, Joakim Vujić, Dimitrije Davidović… Konačno, u toku XIX i u prvoj polovini XX stoleća nastaju moderne ustanove.

Taj period, zamašnog kulturnog uspona jeste modrerna u Srbiji, kako kaže Jovan Deretić:„naziv moderna, odomaćen u Hrvata i Slovenaca, može se upotrebiti i u srpskoj književnosti kao ime za razdoblje, koje se završava s prvim svetskim ratom. Odlučan zaokret k novom doneo je časopis ‚Srpski književni glasnik‘ (1901). Uređivan po evropskim (francuskim) uzorima, taj časopis postao je glavno književno glasilo ovog razdoblja, te ga, stoga, možemo nazvati i razdobljem ‚Srpskog književnog glasnika‘“.

KULTURA I OTPOR: Negovanje i razvoje moderne nije značilo i nekritički razlaz sa tradicijom, kao kulturnom vrednošću, već je poglavito značilo razlaz sa intencijama da tradicionalno (u interpetaciji ondašnjih „tradicionalista“), i u tome „pusto tursko“, bude jedini valjani i prihvatljiv princip organizacije društva. Međutim, već tada su udareni temelji neravnomernog razvoja Srbije. Ne treba zanemariti činjenicu da je sedište srpske kulture prvo bilo u Beču, pa u Pešti i Trstu, pa u Novom Sadu, i da tek od 60-ih godina XIX stoleća prelazi u Beograd. Kao što se vidi: radi se o važnoj činjenici – srpska stvaralačka kultura se, u svojim modernim počecima, najvećma, ne rađa u Srbiji već van nje i iz stranih krajeva lagano dolazi u Srbiju – a još mnogo sporije i, uz veće otpore, se kreće pravcima južno od Save i Dunava. Ta tužna i nepotrebna podvojenost postoji i danas. Ravnomerni kulturni razvoj, osim na političkom transparentu politike, je tek vremešni, izanđali i nedelatni ideologem. Prestonica neodstupno drži političke i kulturne privilegije i moć u sopstvenom zabranu. Trošeći, pritom, po svom nahođenju, sve slabije resurse Srbije izvan Beograda i, posebno, južno od Save i Dunava.

Ali to ogromno kulturno pregnuće nije bilo bez otpora. Kulturni, moderni napredak Srbije nije bio po volji uticajnih, a često i neobrazovanog činovništva i mnogih posednika vlasti – svo bogatstvo kulturno i sav uzlet toga doba je u njih unosio nemir i strah da će ih, onako nesposobne za javnu službu, uznapredovala i slobodna kultura razgolititi i obesnažiti pred narodom, te da će izgubiti prigrabljene položaje, lažni ugled i halapljivo zgrnuto bogatstvo. Trebalo je tu preteću opasnost baciti pod noge nekakvim sklanjanjem, uklanjanjem, pa i „ubijanjem pismenih“ ljudi. Kao što dalje sledi, predlozi o „ubijanju“ kreću od simboličkog nadmenog omalovažvanja i odbacivanja pismenih i učenih, pa do predoga o njihovom stvarnom ubijanju?!? Takva uticajna politika je bila (a i jeste) duboko i opako protivkulturna, tj. protivdruštvena.

 

Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu (osnovan 1835). Prizor iz nove zgrade, oko 1929. | screenshot: joakimvujic.com

 

Krenimo od jednog znakovitog primera. Knjiga Jovana Stejića, šabačkog lekara i kulturnog delatnika, Соборъ истине и науке, trebalo je da 1832. bude prva štampana knjiga u Knjaževskoj srpskoj pečatnji. Ali, štampanje je obustavio knjaz Miloš, jer, između ostalog, Stejić nije dozvolio knjazu da pre štampanja (slog je već bio formiran) pregleda knjigu kako bi je odoborio. Ne postupiti po volji vladarevoj je tada, kao i sada, čin velike hrabrosti. Zbog toga se knjaz ražestio i zabranio je štampanje knjige. Umesto zabranjene Stejiućeve knjige, Gligorije Vozarević je 1832. štampao prvu knjigu u Srbiji u XIX stoleću Србска стіхотворенія Gavrila Kovačevića i Nikole Stamatovića. I štampanje novih izdanja ove knjige je bilo obustavljeno. Problematično za vlast je bilo to što je svoju knjigu Stejić pisao u duhu racionalizma XVIII stoleća, kulta razuma i u njoj se zalagao za etiku vrline, rada i dužnosti. Uz to, izrazio je i neke kritičke sumnje prema Vukovoj reformi pravopisa. Na to je Vuk napisao knjazu Milošu pismo o tome da je Stejićeva knjiga dobra, ali i „opasna“ po njega i njegovu vlast. Knjaza su, jamačno, rasrdila i mesta u knjizi, poput, primerice, ovih: „Čovek je stvoren razumno i slobodno. Volja njegova i njegovo mišljenje to jasno svedoči… Ni same fizičeske stvari i sile ne mogu mlogo prirodnu njegovu slobodu stesniti i ograničiti.“ „Čovek je onda slobodan, kada je u svom uživanju samostalan, i u svom trudu i radu od drugi ljudi – no samo po zakonima i pravima čistoga građanstva – nezavisim. Ova je sloboda, koju inače i nagoni razuma i poštenja moraju upravljati, bez svakog izgovora njemu nužna, da može sebe izobraziti i usrećiti, da može i za sebe i za opštinu polezan biti“.

PLJAČKA, SKELE I RUSKI NOVAC: Istovremeno, starešine su se bogatile: od pljačke turske imovine, od prihoda od skela i đumruka, koje su starešine zauzele svako u svojoj oblasti, pa do ruske novčane pomoći koju su među sobom delile starešine. Sa oslobođenjem novih krajeva sve je prelazilo u ruke novog starešinskog sloja. Turski desetak su starešine nastavile da uzimaju, uvodeći i nove namete, svaki prema svom nahođenju. Posle proterivanja Turaka iz Beograda, 1807, starešine su pljačkale i kupovale turske kuće i imanja u bescenje. O ovome su detaljno pisali, pored drugih, Sreten J. Ristić (početkom XX stoleća) i Slobodanka Stojičić (u novije doba).

Duboko nepoverenje i jaka teskoba vlasti pred sve jačom kulturom, koja će, pobojala se vlast, pre biti saveznik narodni no što će podržati kabadahiluk starešina, su podsticale antikulturno raspoloženje. Iz toga je izrastao strašni predlog knjazu o tome šta valja činiti posle Đakove bune. Đakova buna je početkom 1825. izbila protiv vladavine kneza Miloša Obrenovića. Narod Rudničke i Smederevske nahije se pobunio protiv zuluma starešina, velikih nameta i tražili su da se za nahijskog kneza postavi Miloje Popović Đak. Miloje Popović je bio jedan od retkih, kako-tako, pismenih ljudi. Otuda je dobio nadimak Đak, po kome je bio poznatiji, no po prezimenu. U vreme Prvog srpskog ustanka bio je pisar kod vojvode Vujice Vulićevića. Buna je ubrzo ugušena, a Miloje Đak je pogubljen februara iste godine. Ta buna je kod nepismenog knjaza i njegove (ne)pismene svite izazvala otvorenu nesnošljivost prema učenosti i pismenosti.

 

Jovan Stejić | sanu.ac.rs

 

OMRAZA I DANAS: Omraza spram pismenih i obrazovanih ljudi je kod dela stanovništva i doborg dela vlasti do danas jaka i vidljiva. Povodom stogodišnjice prvog srpskog opšteg nastavnog plana V. S. Radovanović je objavio u beogradskom „Vremenu“ 18. 12. 1938. tekst pod naslovom Pre 100 godina pao je predlog da se svi pismeni ljudi pobiju… Iako nemamo verodostojnu potvrdu, verujemo da je autor tog teksta akademik Vojislav S. Radovanović, naš znameniti antropogeograf. Dakle, posle gušenja Đakove bune, jedan od knjaževih savetnika „Milisav Lapovac javno je predlagao da se pobiju svi koji znaju čitati i pisati, jer oni narod podižu na bune, pa da se porez beleži u raboš, a ljudi pred vlast pozivaju jabukom.“ Ali, Radovanović piše i ovo: „Učiteljski kadar, čak i u samom Beogradu, bio je često opterećavan ljudima koji sa školom nisu imali ničega zajedničkog. Od tri beogradska učitelja – kaže Vuk u pomenutom pismu (misli se na poznato pismo koje je Vuk Kadžić poslao knjazu Milošu 12/24. 4. 1832, u kome je oštro kritikovao Miloševu vladavinu) – koje je sve Miloš izabrao i postavio, jedan ne zna u pravom smislu ni čitati ni pisati; drugi je propalica i skitnica svetska, koji u svome veku nigda nije mislio biti učitelj; a treći, ne samo što je propalica i skitnica i nije nigda mislio biti učitelj, nego je za zločinstvo svoje bio na robiji…“

Jedan od jakih beočuga u lancu nepoverenja u pismenost i znanje je iskovan poodavno. Ovde škola nije nikada bila na bogznakakvoj ceni. A i mnogi učitelji i profesori su doprinosili padu ugleda škole. Još je Svetozar Marković, uz druge ozbiljne pisce svoga doba, pisao o svom školovanju i obrazovanju. Pa, uz ostale manjkavosti, kako đačke, tako i profesorske, uzima za jedan od primera nastavu istorije: „Istorija se u nas čitala kao ‚pričanje znamenitih događaja‘. Mi smo učili događaje i sopstvena imena ljudi, varoši, gradova, itd., samo nismo učili života ljudskog – suštine istorije.“

Tamo gde je javno i slobodno (bez strepnje od moralnog suda javnosti) izrečena reč državnog činovnika da pismene ljude treba pobiti nimalo ne čudi progon onih koji ne pristaju da budu podobni. Andrija Radenić u knjizi Progoni političkih protivnika u režimu Aleksandra Obrenovića 1893-1903, objavljuje „Rešenje Prvostepenog suda kojim se potvrđuje odluka Uprave grada Beograda o zabrani rasturanja 160. broja Malog žurnala“ 1898. godine. Ovaj broj „Malog Žurnala“ ima se uzaptiti zbog teksta Dvolični ljudi, u kome, uz više inkriminisanih stavova stoji i ovakav zaključak: „Stvaranjem dvoličnih karaktera ubijena je u Srbiji svaka nada da se pomoću časnog rada… može postići kakav uspeh… već valja samo puziti i biti dvoličan pa će se sve postići“ To je potvrda, stoji dalje u novinskom tekstu „da se ceni laž, dvoličnost, servilnost, pandurska služba, nitkovluk i sve što je gore i crnje. Pa još moramo da slušamo kako će vlada, koja ovako radi, usrećiti narod“ Pa se zaključuje: „Što nam je najžalosnije to je da se danas očevidno ide na to, da se i ono resto samostalnih umova omalovaže i ponize. To je znamenje današnjeg dana… Srbija je dogurala do ivice propasti, a sa njenom propašću propada izvesno i sav ostali srpski narod.“

 

Stara zgrada Srpske narodne skupštine, Beograd (od 1882) | screenshot: parlament.gov.rs

 

Prilike u politici su podjednako mučne i mutne. Evo šta o tim prilikama, u drugoj polovini XIX stoleća kaže Jovan Skerlić: „Usled ukrštenih dinastičkih interesa, odnosi između Srbije i Crne Gore su hladni, katkada sasvim rđavi. Partikularizam jača i kod Srba i Hrvata, i ranije stvorene veze između oba dela naroda sada slabe i ulazi se u period oporih, katkada i surovih međusobnih borbi. …Ljudi postaju skeptični i praktični, nastaje diferencijacija u duhovima, nove stranke se grupišu i hvataju u koštac, i nastaje ogorčena politička borba. Ukoliko se šezdesetih godina letelo po nebu, utoliko se osamdesetih godina gmizalo po zemlji.“ Od tada do danas se bitna tvar u politici nije suštinski promenila. Možemo, mirne duše i slobodno, da načinimo paralelu sa Skerlićevim uvidom i društvenim prilikama, počev od druge polovine XX stoleća, pa do danas: Ukoliko se šezdesetih godina XX stoleća letelo po nebu, utoliko se od osamdesetih, pa naovamo, gamiže po zemlji.

A, već početkom XX stoleća, 1903, kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu suprugu su usmrtili zaverenici besomučnom paljbom iz vatrenog oružja, pa su njihova mrtva tela kasapili sabljama i bajonetima i konačno ih bacili sa terase u dvorište. Da ne bude zabune, i vladavinu Obrenovića su „krasile“ nasilničke i nedemokratske tekovine. Posle krvavog kraljeubistva i dinastičkog prevrata, nastupilo je, kako mnogi ideolozi tvrde, „zlatno doba srpske demokratije 1903-1914“. Samo par meseci docnije, iste godine, piše Dubravka Stojanović, jedan od skupštinskih poslanika je izjavio: „Mi Srbi za sada smo najdemokratskiji narod u Evropi.“ Slično će ponoviti početkom XXI veka Dobrica Ćosić – Srbi su najdemokratskiji, najcivilizovaniji, najprosvećeniji balkanski narod.

Za kraj, upozorenje Jovana Skerlića, koje je i danas itekako živo. „Ko je malo bolje posmatrao naš politički život, mogao je bez po muke primetiti da se gotovo nigde u političkoj borbi ne unosi tako malo ideja kao kod nas.“ Političke partije su nastale u ime određenih programa. Sada su svi ti programi izbledeli, a borba se vodi oko minornih, ličnih i uskih namera. Partije se okupljaju oko vođâ i koterijâ, a u „najboljem slučaju oko mrtvih tradicija“. Stranke više ne vode iskrenu i savesnu politiku temeljenu na načelima, a u njih se uvlači „gomila koja se valja po prašini otimajući se za mesta i zarade“. Skerlić zaključuje: Mimo ozbiljnog sveta, kod nas je politička borba haotična, „ gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: politička licitiranja, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti.“

 

Comments are closed.