Ovaj mart žene u Srbiji, regionu i svetu obeležavaju u još težem položaju nego ranije. Sa protokom vremena raste pritisak kako preživeti, kako održati porodicu, kako podići decu. Na kraju, kako sačuvati živu glavu. Posvetiti se sebi, u okviru čuvenih “tri puta osam sati” je praktično nemoguće. Status žene u društvu je posledica beskrupuloznog vremena u kojem živimo. Iz potpunog beznađa bude se samo pojedine. Danas sa njima i o njima razgovaramo. One dolaze iz civilnog sektora i ne daju da se zaboravi koliki teret žene, posebno na ovim prostorima, nose na svojim leđima. Povod za ovaj tekst je osmi mart, „praznik žena“. Sve ostalo o čemu ćete čitati je uzrok. Mislite o tome. Pokrenite se dok još nije kasno.

Neformalna mreža feminističkih i ženskih grupa i nezavisnih aktivistkinja koja je ove godine organizovala Osmomartovski marš “Dostojanstvo. Plata.Život!” podseća da neoliberalna država žene vraća prvenstveno u ulogu majke, negovateljice i neplaćene kućne radnice i doprinosi stigmatizaciji svih žena, posebno lezbejki, trans osoba, Romkinja, žena sa invaliditetom i pripadnica drugih marginalizovanih grupa.

Zahtevi učesnica i učesnika marša bili su da “zakonske regulative osiguraju, a praksa potvrdi, radno vreme od maksimum osam časova u toku dana, neradne praznike i vikende, pravedne i dostojanstvene plate i uslove rada”.

foto: Lara Končar

U vezi sa novim oblicima rada potrebno je da se nestandardni i novi digitalni oblici rada regulišu pravednim principima i u službi radničkih prava, kao i da se osnaživanjem institucija i usluga socijalne i zdravstvene zaštite preuzme teret rada iz oblasti nege i brige, koji je do sada dominantno ostao ženski neplaćeni rad, na kom počiva reprodukcija radne snage, izgovorilo se na Maršu.

Zahtevi nam moraju otići dalje od reformisanja, rekla je Tara Rukeci iz Zrenjaninskog socijalnog foruma: ”Sve grupe, svi identiteti: verski, nacionalni, LGBT zajednica, trans zajednica, žene sa invaliditetom i druge, oslobođenje neće naći u ovom sistemu ako nisu pripadnice vladajuće klase. Na delu imamo Vladu u kojoj imamo mnogo žena, ministarke Đedović, Grujičić, Brnabić. Da li su žene oslobođene od eksploatacije? Nisu. Da li je LGBT zajednica oslobođena? Nije. Pripadnici LGBT zajednice i radnici rade u najgorim uslovima dok oni na položaju ubiraju kajmak. Ne očekujte oslobođenje od onih koji eksploatišući vas, obezbeđuju sebi lagodne živote. Moramo glasno reći ne protiv čega smo, već za šta mi jesmo.”

Po njenim rečima, odgovor na sva pitanja koja se tiču položaja žena danas, mogao bi da bude “kapitalistički sistem u kom živimo”. Taj odgovor zvuči jednostavno i česte su optužbe da se tim odgovorom pojednostavljuje problem o kom govorimo, dodaje Tara: “Emancipacija žena je emancipacija čoveka i obratno. Emancipacija bilo kog identiteta, rase, seksualne orijentacije vezana je za oslobođenje od jarma kapitalizma – odnosa čoveka nad čovekom, logike profita, privatnog vlasništva i interesa kapitalista. Emancipacija žene je vezana za emancipaciju radničke klase. Kapitalizam ugnjetava sve, s tim da postoje one grupe koje su višestruko ugnjetavane- na osnovu rase, pola, roda ii drugo. Međutim, ne treba da se takmičimo u tome ko je više eksploatisan, već da ne dozvolimo da ideologija vladajuće klase podmeće klipove i stvara razdor među svima onima koji moraju kroz promenu materijalnih okolnosti, dakle klasnih odnosa, odnosno revolucionarnom promenom gde se potlačena klasa obračunava sa eksploatatorskom, a to su žene, osobe sa invaliditetom, lgbt+, sve rase.”

Milica Lupšor, aktivistkinja Udruženja za radna prava žena “ROZA” govorila je na maršu o solidarnosti koje su pokazale žene sa kojima je na svom radnom mestu u teškim trenucima sarađivala:

“Sa mnogim od tih žena sam postala bliska; podržavale smo se, učile kako da se zaštitiš od julskog sunca ili jesenje kiše na njivi, kako ugrejati prste u hladnjači… Kada zatvorim oči, ja i danas mogu da se setim i jednih i drugih, sa osmehom. Učinile su da postanem ovo što sam sada – žena koja je spremna da se solidarno bori za druge žene, sve one koje ne mogu ili ne smeju da dignu glas. Zato sam danas ovde pred vama. Da vas podsetim koliko je solidarnost važna. Koliko je važan osećaj zajedništva i pripadanja.

Završiću sa rečima sa kojima uvek završavam: borimo se da svaka žena može na posao i s posla dignute glave i mirne duše! Uvek solidarne!”

Milica Lupšor na Osmomartovskom maršu, foto Lara Končar

Za KUMA njuzleter, Milica kao i Tara, tvrdi da je glavni problem kapitalizam koji stavlja profit iznad čoveka. Dodaje da u Srbiji tome dodatno doprinosi i povratak patrijarhalnih obrazaca da je ženi mesto u kući (što se u drugoj polovini 20. veka nije potpuno izgubilo, ali je bilo manje prisutno nego danas), i “da je ono što žena zaradi samo dodatak kućnom budžetu, a muškarac je taj koji obezbeđuje novac i donosi odluke. Žene su uvek činile većinu u delatnostima koje su slabije plaćene, pre svega u uslužnim delatnostima u širem smislu: obrazovanju, zdravstvu (dakle, briga o drugima), trgovine, kao i u tekstilnoj industriji.”

Patrijarhat se često odvaja od kapitalističkog poretka, kao nekakva samolebdeća i ne u materijalnom svetu ukorenjena stvar, suprotstavljajući muškarce i žene, nadovezuje se Tara objašnjavajući da je patrijarhat sluga kapitalizma: “Kriza kapitalizma dovodi do vraćanja žene u kuću gde joj se neretko nameće reprodukcija kao jedina svrha, tj da stvara i odgaja novu jeftinu radnu snagu, topovsko meso, koje će kapitalistička klasa eksploatisati. Radi se o tome da ma kakvi god zakoni da se donesu, emancipacija i oslobođenje u potpunosti nisu mogući u kapitalizmu, jer će se svakom krizom dešavati reakrcionarni potezi – na štetu žene. Dakle, žene treba da traže revoluciju, da budu sindikalno organizovane, klasno solidarne, zajedno sa svim ugnjetavanima, da se zbaci eksploatatorski sistem.”

Tara Rrukeci na Osmomartovskom maršu, foto Lara Končar

“Ekonomska zavisnost od muškarca (u nekim gej zajednicama i od partnera/partnerke) stavlja osobe u nemogućnost da se odupru tome da trpe sve oblike nasilja”, dodaje Tara Rukeci.

Samo od početka ove godine u Srbiji je ubijeno deset žena. Spas od femicida Milica Lupšor vidi u ekonomskom osnaživanju žena. Ona kaže da je rešenje upravo  obezbeđivanje poslova “koji će omogućiti ženama da od plata/zarada imaju pokrivene sve troškove za normalan život, da ti poslovi pružaju stabilnost, a ne da budu na par meseci, da zaista bude 8-časovno radno vreme, odnosno maksimalnih 40 sati nedeljno, da postoji odgovarajući broj vrtića, škola sa dnevnim boravkom…”

Ona naglašava da je važno da žene budu isto plaćene kao i muškarci za iste vrste poslova, što često nje slučaj: “Postoji pojam ‘pozitivna diskriminacija’ i kada bi se donela odluka o njoj nekim propisom o olakšicama, stimulisali poslodavci da promene svoj stav pri zapošljavanju žena, moglo bi se doći do bolje situacije među ženama koje su na tržištu rada, posebno onih iz ranjivih kategorija.”

Kazna za materinstvo

U momentu dok šaljemo martovski broj njuzletera, Institut za razvoj i inovacije (IRI) prezentuje svoj predlog olakšica za zarade majki nakon porođaja, te zakonski okvir potrebnih izmena i dopuna za usvajanje ovog predloga, koji su predati predsednici Vlade Ani Brnabić.

Institut predlaže tri scenarija koja obuhvataju od 118 000 do 133 000 majki, a projektovani troškovi subvencija se kreću od 298,1 milion evra do 336,4 miliona evra. Mere treba da utiču na fenomen „kazne za materinstvo”.  IRI navodi da „kazna za materinstvo“ predstavlja razliku u visini plata između žena koje imaju decu i žena koje nemaju decu. U pitanju je dugoročni fenomen, koji uzrokuje da majke imaju niže zarade čak deset godina nakon porođaja.”

foto Lara Končar

Namera IRI-ja bila je da sa mamama preduzetnicama i mamama angažovanim po drugim ugovornim osnovama sačini predlog kojim bi se one koje to nisu do sada, bile u zakonskoj mogućnosti da imaju plaćeno porodiljsko odsustvo. Ostaje otvoreno pitanje kako će državni aparat reagovati na ovaj predlog i da li će on i kada zaživeti.

Takođe, navode da Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom definiše deset tipova pomoći. Ipak, po njihovim rečima potrebno je unaprediti trenutno postojeće mere zaštite porodilja nakon povratka na posao posle odsustva radi nege deteta, kako bi se osnažio njihov položaj na tržištu rada: “Mera ekonomske politike koju predlaže IRI radi zaštite žena nakon povratka sa odsustva radi nege deteta je subvencionisanje obaveznih doprinosa za socijalno osiguranje. U prvoj godini subvencionisanje obaveznih doprinosa za socijalno osiguranje bi iznosilo 65%, u drugoj 60% i u trećoj 50%. Takođe, poslodavac ne bi smeo da otpusti majku nakon povratka sa odsustva radi nege deteta sve dok prima subvenciju države. Primera radi, ukoliko je ukupni trošak za poslodavca zaposlene majke sa neto platom od 57.735 dinara iznosio 92.465 dinara, nakon uvođenja subvencija on će u prvoj godini iznositi 65.454 dinara, u drugoj godini 67.531 dinara i u trećoj godini 71.687 dinara. Predložena mera tretira sve majke i poslodavce na tržištu rada jednako i nediskriminatorna je.”

Tatjana Macura iz Udruženja “Mame su zakon” učestvovala je u izradi tog predloga. Objašnjava da je u pitanju jedna od mera koja se odnosi na relaksiranje odnosa između poslodavca i zaposlene žene: “Evidentno je da postoji ozbiljan problem prilikom povratka na posao čak i ženama koje su bile radno angažovane. Poslodavcima, posebno onima koji dolaze iz mikro i malih preduzeća, je najveća briga koliko će ta žena da odsustvuje sa posla, da li ima sredstava da angažuje nekog novog ili nekoga ko bi dodatno radio u firmi da bi mogao da pokriva te delove posla koji ostaju nezavršeni. Onda je osmišljen taj paket mera koji je u vezi sa ženama koje su najčešće imale ugovor sa poslodavcem ili planiraju da tek zaključe ugovor o radu sa poslodavcem. One se odnose na primenu Zakona o posebnim doprinosima za socijalno osiguranje tako što bi poslodavac kortistio tri godine te povlastice. To je i najkritičniji period kada dete ima do četiri godine, kada polazi u vrtić pa se češće razboljeva… Žene tradicionalno više brinu o detetu i češće uzimaju bolovanje.”

U ovom predlogu postoji i jedan rizik u kojem su žene angažovane na privremenim i povremenim poslovima. Po rečima Macure kada se mera primeni, uz sve olakšice za poslodavce koje postoje za žene koje su angažovane na tim poslovima, odnosno angažovane su van radnog odnosa, “postoji opravdana sumnja da će svaki poslodavac u stvari da teži ka tome da nikada ne zaposli ženu na ugovor o radu, nego da je angažuje na tom nesigurnom poslu na kom je lakše da dobije otkaz. Žena tu nema osnovna radna prava, nema prava na korišćenje bolovanja i odmora. Trudničko i porodiljsko odsustvo tek tu ne postoji. Kada bi se ovo koristilo kao mera motivacije za poslodavca, oni bi bili višestruko motivisani da ih nikad ne prebace na neki drugi ugovor. “

Zato je sugestija koju su dale “Mame su zakon” išla ka tome da se ne stvaraju olakšice za žene koje su angažovane van radnog odnosa jer bi poslodavci koji već nisu u zavidnom položaju dobili prostor u kome će moći sebi da olakšaju posao, objašnjava Tatjana: “Jednostavno, imaće manje izdvajanja u pravcu države. Mi smo zato i insistirale da fokus bude na ženama koje su angažovane na ugovoru o radu, jer tu postoji opravdana sumnja da će te žene posle vrlo kratkog vremena da se vrate na niže radno mesto za koje su manje plaćene, sa kojeg ih je lakše otpustiti ili ih poslodavci kroz svoje aktivnosti primoravaju da daju otkaz i da traže neko drugo zaposlenje.“

Ova mera može da se primeni i na žene koje samostalno obavljaju delatnost, preduzetnice. Država bi trebala, po Tatjaninim rečima, da ima interes da sprovede tu meru “zato što država ima najmanje posla oko žena koje samostalno obavljaju delatnost. Ne razmišlja o njihovom zapošljavanju. One pune budžet Republike Srbije, one zapošljavaju druge ljude ukoliko je taj njihov biznis uspeo da funkcioniše. Jedini krizni period generalno, za žene u preduzetništvu je kada požele da postanu i majke. Njih država apsolutno vidi kao nezaposlene. Pored preduzetnica postoji i jedna manja grupa žena koja je registrovana u Srbiji. To su poljoprivredne osiguranice kojima bi takođe značilo da postoje olakšice u periodu kada je njima jako teško da ostvaruju prihode iz kojih bi mogle da plaćaju same sebi te poreze i doprinose. Ista je priča kao i sa preduzetnicama, ali ih zakon prepoznaje kao dve kategorije.”, zaključuje Tatjana Macura.

foto Lara Končar

Osmi mart svaki dan  

Uz povike: “Osmi mart svaki dan!”, organizatorke naglašavaju da su marš upriličile sa drugaricama iz nekadašnje Jugoslavije i da sve žene iz regiona moraju da se bore “za potpunu rodnu ravnopravnost u sferi doma, rada, na svakom mestu i svako doba”.

U više od dvadeset gradova u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Albaniji, Sloveniji žene su izlaskom na ulice pokazale solidarnost i tražile da u svakodnevnom životu zažive zakonom zagarantovana osnovna ljudska prava koje su stekle rođenjem.