Navigacija
Pre samo nekoliko meseci advokati su protestovali ispred Ministarstva pravde sa zahtevom da se povuče nacrt zakona o parničnom postupku. Nacrt zakona predviđa da kada se u parnični postupak ulazi prvo moraju da se plati sudska taksa uz tužbu bez tačnog saznanja koliki je iznos takse koju raspisuje sud, čime su siromašni onemogućeni da ulaze u procese, dok se, na ovaj način, samo imućnima, ostavlja prostor da brane svoja prava. Bez uplate takse, tužba se odbacuje. Ovakav zakon donet je pod pritiskom bankarskog lobija kako bi građani bili sprečeni da ih utuže, naveli su tada iz Advokatske komore Srbije. Ukoliko građanin nema para da odgovori na tužbu, on bi spor gubio po tom osnovu.
Protest advokata u Beogradu povodom nacrta Zakona o parničnom postupku/www.beta.rs
Ministarka pravde Maja Popović optužila je tada advokate da zamenjuju teze:
“Izmene u pogledu sankcije za neplaćanje sudskih taksi odnose se samo na one stranke koje mogu da plate taj trošak, a ne na egzistencijalno ugrožene“.
Ona je takođe navela tada da je ovaj nacrt zakona predložen jer su sudovi preopterećeni sporovima, da bi ova izmena dovela do rasterećivanja sudova, a predviđeno je da sporovi traju kraće, što bi smanjilo troškove građana. Nezadovoljstvo advokata leži upravo u tome, kako je ministarska navela i mediji preneli.
Osiromašenim građanima ostaje na proceni kome će poverovati da zaista radi u interesu smanjenja troškova oko sudskog postupka kao i to da li bi smanjivanje broja sporova, rasterećivanje sudova, dovelo do toga da neki drugi procesi budu pokrenuti.
Apelacioni sud u Beogradu je početkom 2018. godine doneo je nekoliko presuda u korist klijenata protiv banaka zbog nezakonite naplate obrade kredita. U pitanju je suma od nekoliko stotina pa do nekoliko hiljada evra koliko su banke naplaćivale građanima sa stambenim kreditima, a broj tužbi protiv banaka do sad je više od dvesto hiljada.
Iz Udruženja banaka su tada saopštili:
“Zakon o obligacionim odnosima, prema kojem se donose odluke, donet je pre više od 40 godina, a u to vreme nije predviđao deviznu klauzulu ili troškove obrade kredita. Takođe, ako se nastave presude klijenata protiv banaka po tom osnovu, tužiće naše sudove, odnosno državu, međunarodnim sudovima.”
Stav Apelacionog suda u korist klijenata zauzeo je i Vrhovni kasacioni sud maja 2018. godine :
“Troškovi mogu biti iskazani isključivo kroz efektivnu kamatnu stopu, što znači da ih banka može naplatiti samo kroz kamatu, kao svoju jedinu zaradu, a nikako dodatno” što se iščitava iz Zakona o obligacionim odnosima u glavi 35 Ugovor o kreditu:
Član 1065
Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.
Ljudi su bili pozivani da utuže banke, a broj parnica je svakodnevno rastao. Ovakav stav VKS imao je sve do septembra 2021. godine kada ga menja u korist banaka. Upravo ova promena stave povod je za protest u Beogradu i nekoliko gradova u Srbiji na koji su pozvali advokati i udruženja, među kojima se nalazi i udruženje za zaštitu potrošača Efektiva, koje se bavi zaštitom prava potrošača koje je pozivalo na utuživanje banaka. Ukoliko stav ostane u korist banaka, banke će imati mogućnost da upotrebe vanredna pravna sredstva što znači da će klijenti biti u opasnosti vraćanja troškove obrade i uz to troškove suprotne strane koji će tada biti mnogostruko više naplaćeni.
Protest povodom promene stava Vrhovnog kasacionog suda o naplati troškova obrade kredita 20.9.2021./ foto: Josip Čavara, advokat iz Niša.
Do sada se iz postupaka sve tri grane vlasti može zaključiti da rade u korist banaka kao najogoljenijih predstavnika kapitalizma koji zarad profita nezakonito ostavljaju ljude bez krova nad glavom, bez sredstava za život, iako zakon onemogućava tako nešto, na šta ukazuju iz udružene akcije Krov nad glavom koji deluju uglavnom u Beogradu i Novom Sadu.
Ljudi koji uglavnom rade za minimalnu cenu rada bez stalnog radnog odnosa, nemali broj njih za nadnicu, koji svakodnevno osećaju posledice privatizacije privrede time što ne mogu da planiraju budućnost ni dan unapred nemaju čak ni osnova za kredite kod banaka. Njihova pozicija je jasna- socijalna i ekonomska margina. Toj margini su sve bliži oni koji su svoju sigurnost videli u nesigurnim stranim investicijama. Godinama unazad, radnici koji su imali posao na neodređeno vreme u fabrikama stranih investitora podizali su kredite kako bi rešili stambeno pitanje i priuštili sebi priliku da koliko/toliko planiraju budućnost. Povlačenjem stranih investitora radnici su ostali na milost i nemilost bankama i izvršiteljima. A pandemija korona virusa poslužila je stranim investitorima kao alibi za povlačenje. Štaviše, pravdajući svoje povlačenje ekonomskom krizom, investirori izbegavaju raskrinkavanje sistema koji ih je doveo. Prava istina je to da se povlačenje isplanirano još u trenutku kada je doneta odluka o investiranju – povlačenje se gotovo bez izuzetaka, događa onda kada se završi i period trajanja subvencije, koje su išle i do 10 hiljada evra po radnom mestu, uz davanje infrastrukture, zemljišta stranim privatnim kompanijama.
Poslednji slučaj koji je odjeknuo u javnosti jeste povlačenje Geoksa: više od hiljadu radnika je preko noći ostalo bez posla. Sličan scenario vidimo i u drugim gradovima. U Zrenjaninu je fabrika Draxlmaier otpustila nekoliko hiljada radnika u etapama. Sa preko šest hiljada zaposlenih, ova nemačka privatna kompanija za proizvodnju autodelova predstavljala je najvećeg poslodavca u gradu koji je nekada bio industrijski gigant sa preko 40 hiljada radnika u više od 50 fabrika. Menadžment kompanije Draxlmaier obratio se javnosti preko lokalnog lista Zrenjanin u vezi sa pandemijom, radnim mestima, uveravajući da se ne povlače iz Zrenjanina, ali nije bilo reči o broju zaposlenih i otpuštenih, kao ni o načinu rada i visini plata. O ovim temama ćute i sindikati, kojih u okviru fabrike ima tri.
Šta je sa ljudima koji zbog gubitka posla ostaju bez primanja – to ne zanima ni vlast, ni banke, a ponajmanje strane investitore koji svoje pogone sele u potrazi za jeftinijom random snagom. Govorimo o ljudima koji svakodnevno brinu o goloj egzistenciji, o načinu na koji bi mogla da zarade novac kojim bi, pre svega, namirli kredite, ukoliko ih imaju, i kojim bi platili komunalije javnim preduzećima koja, kao dželati sa izvršiteljima, stoje za vratom svakom građaninu.
To otvara mogućnost za grubo kršenje radnih prava. O potrošačkoj korpi nećemo dužiti, jer je više gladnih nego sitih.
Čoveku koji broji dinar od prvog do prvog u mesecu, svaki veći izdatak jeste nemoguća misija. Prema nekim istraživanjima, građani nemaju ušteđevine ni toliko da mogu da plate popravku mašine za veš ukoliko se pokvari, dakle, nemaju sa strane ni 10 hiljada dinara za iznenadne troškove. U tim situacijama građani su se obraćali bankama za keš kredite – kredit za golu egzistenciju.
Šta će se desiti ukoliko su tužili banku i dobili spor, a zbog promene stava VKS će morati da vrate bankama ono što su naplatili? Hoće li dići novi kredit ili ostajati bez imovine? Visina troškova suđenja je već dovoljno velika da siromašni ne ulaze u sporove čak i kada je izvesno da bi spor dobili. Tromost sudstva, dužina trajanja sporova i nepoverenje u sudove osnovni su razlozi, dok ovakvi postupci sudova još produbljuju nepoverenje građana. Koliko radnika uđe u spor da dokaže da mu je oduzeto neko pravo? Malo, a toga će biti sve manje jer ovakvim odlukama narod vidi da sudstvo i te kako podleže uticaju političko-ekonomskih elita. Koji su načini borbe obespravljenog naroda? Rasterećenje sudova nije garant pravde.
Ima li smisla podnositi prijave, tužiti i ići putem zakona po pravdu u sistemu nejednakosti, gde je jasno ko u čijem interesu radi? Kako privoleti čoveka koga je nečastan advokat doveo do prosjačkog štapa da podrži ovaj i svaki drugi izraz negodovanja kada se donose odluke protiv naroda od strane sudova, vlade ili skupštine? Na koji način ovakav kapitalistički sistem oštećuje advokate da etički rade svoj posao?
Povezivati snage koje imaju isti interes, zadatak je kom prethodi to da čovek zna koji mu je interes. Ne treba osuđivati ljude koji podležu manipulacijama vladajuće političko-ekonomske ili opozicione elite.
Upravo ovakve pobune mogu služiti da se raskrinkaju sve elite i presaberu snage onih koji su na suprotnoj strani. U očima osiromašenih, advokati su bliže političko-ekonomskoj eliti nego građaninu.
Advokati, stanite na stranu naroda, časno.
Piše: Tara Rukeci
