Navigacija
Andrej Mitrović
Fašizam i nacizam
Beograd, 2009.
(Oprema i ilustracije prir.)
Gvozdeni zakon discipline
Organizacione osnove moći dučea i firera činila je džinovska birokratska aparatura fašističke, odnosno nacističke srranke i italijanske, odnosno nemačke države. Međutim, u pitanju je bila svojevrsna politička i društvena povezanost. Ličnoj diktaturi je, radi ciljeva vladanja i održavanja, bio potreban sloj profesionalnih vršilaca vlasti, uglavnom nastao od članova stranke i pripadnika jurišnih odreda, koji su za sve što su stekli i što su postali dugovali, u prvom redu, tome što su služili diktaturi. Time je i samom tom sloju postala neophodna lična vlast, koja mu je, svojom stabilnošću, obezbeđivala stabilnost njegovog vodećeg položaja. Kičmeni stub režima su činile fašistička i nacistička stranka, obe zasnovane na najoštrijoj disciplini i na bespogovornoj poslušnosti vođa.
Primera radi, navodimo da je fašistički statut iz 1929. predviđao da se novi članovi zaklinju na „bespogovorno izvršavanje dučeovih naređenja“ i na služenje „svim svojim snagama“ i „krvlju ako je potrebno“. Državni zakon od 1. decembra 1933. je sadržao da su članovi nacističke partije „dužni da izvršavaju najviše dužnosti prema fireru, narodu i državi“. Dalje, fašistički sratut je predviđao da onaj ko bude „isključen iz partije mora biti i prognan iz javnog života“, a revizija njegovog slučaja je bila mogućna jedino ukoliko bi se pojavili dokazi o zabludi i samo pod uslovom da to naredi duče. Nacisti su za „povredu obaveza“ predviđali poseban partijski postupak, ali i kažnjavanja zatvorom ili robijom.
Posle obostranog podozrenja, savez Hitler-Musolini (dve figure u centru slike) je uspostavljen. Musolinijeva poseta Nemačkoj (septembar 1937) | germanwarmachine.com
***
Nacisti su imali ovakvu zvaničnu partijsku lestvicu: na vrhu je bio firer, ispod njega firerov zastupnik, sledio je nivo najviših vođa, koje su nosile naziv rajhslajteri, pa onih koji su nazvani gaulajteri (oblasne vođe) sa njima podređenim zastupnicima gaulajtera, dalje krajslajteri (vođe okruga) itd. U praksi, najviši sloj, krug koji je sa firerom predstavljao najviše rukovodstvo nacizma i njegove države, nosio je različite titule i međusobno su stvarno bili ravnopravni, a svi zajedno s Hitlerom stvarni vlasnici monopolisane moći. Tom krugu su svakako pripadali rajhsmaršal Herman Gering, rajhsfirer SS Hajnrih Himler, ministar propagande dr Jozef Gebels, partijski ideolog Alfred Rozenberg, firerov zastupnik Rudolf Hes (do neobjašljenog preletanja u Veliku Britaniju u maju 1941), zatim rukovodilac partijske kancelarije Martin Borman. Samom vrhu režima, takođe, pripadali su još ljudi kakvi su bili Robert Lej, Vilhelm Friš, Albert Šper itd.
Svakodnevica u nacističkoj Nemačkoj. Biskup pokreta „Nemački hrišćani“ Ludvig Miler drži govor u Berlinskoj katedrali (septembar 1934) | allthatsinteresting.com
Statut Fašističke nacionalne partije iz 1929. predviđao je ovakvu hijerarhiju: duče, sekretar partije, članovi nacionalne partijske uprave, sekretari provincija i mesni sekretari. U Italiji su elitni sloj oko dučea činili Roberto Farinači, Ahile Starače, Italo Balbo, Dino Grandi, Česare Deveki, Emilio Debono, Đovani Đentile, Filipo Tomazo Marineti itd – sve najvažniji predstavnici fašizma iz njegovih prvih godina. Među njih se docnije umešao i mladi grof Galeaco Ćano, koji je jedno vreme bio drugi čovek po značaju u fašističkom režimu. Samo, fašizam je, u poređenju s nacizmom, imao tu posebnost da su vođe dosta brzo menjale dužnosti i položaje, odnosno da ih duče nije suviše dugo zadržavao na jednom mestu.
Disciplinskih slučajeva značajnijeg političkog karaktera bilo je nekoliko i u fašizmu i u nacizmu. Duče i firer su se najpre sreli sa tim da savladaju samostalnost i samovolju jurišnih četa, koje su se osilile u toku borbe za vlast, a u kojima se okupljala unutarpartijska opozicija.
***
Musolini je rešenja našao čistkom stranke 1923. i masovnim hapšenjima i interniranjima četovođa i članova četa 1924. godine. Hitler je imao složeniji zadatak. „Smeđe košulje“, pod komandom kapetana Rema, početkom 1933. su brojale oko 300.000 ljudi, a krajem te godine, tvrde neki istoričari, bilo ih je čak tri, možda i čitavih četiri miliona. U njih su se slili svakojaki elementi i njihove kasarne su postale prave đavolske rupe. Pored starih nacista, nacionalista, desničara i reakcionara, među „smeđim košuljama je bilo mnogo avanturista, onih koje je zakon tražio zbog kriminalnih delikata, lenština koje nisu htele ništa da rade, psihički poremećenih, itd. Masovnu bazu su činili malograđani, ali je bilo i prinčeva (na nrimer, treći sin bivšeg cara Albreht-Vilhelm), članova porodica krupnog i sitnog plemstva, sinova bogataša, itd. Tu su stvorena i legla homoseksualizma. „Načelnik štaba“ Ernst Rem je vodio svoju politiku, mimo i nasuprot partijskom vođstvu. Govorio je da treba uništiti staru armiju, a novu stvoriti od „smeđih košulja“ i hteo je da postane ministar rata. Uz to, Remova milionska četnička vojska bila je nedozvoljena po Versajskom ugovoru o miru (Nemačka je imala pravo na oko 100.000 ljudi redovnih suvozemnih trupa) i oko nje su nastajali međunarodni problemi, jer je Francuska počela da pravi diplomatski pritisak.
Nemačke nacističke i italijanske fašističke zastave – pozdrav Hitleru u toku posete Italiji (1938) | www.life.com
Hitler i njegov krug su videli da im Rem sa svojim četnicima, s jedne strane preti, s druge nanosi štetu kod krupnog kapitala, da ih svađa s redovnom vojskom i gura u prerani sukob s Francuskom. Usledio je niz incidenata između oficira i „smeđih košulja“, a uporedo se osetila aktivnost monarhista u pravcu restauracije Hoencolerna, u šta je bio umešan i vicekancelar fon Papen sa svojom okolinom. Monarhisti su uspostavili vezu sa armijom i, ukoliko bi generali prihvatili njihove ponude, nacisti bi se našli u vrlo teškom noložaju. Pošto je uslov za očuvanje podrške vojske bilo slamanje moći „smeđih košulja“, vođstvo se odlučilo na pokolj unutar samog nacizma. U noći 30. juna 1934. do pokolja je i došlo: Rema i njegove najvažnije saradnike iznenada su napale trupe SS i pobile. Istovremeno su nacisti iskoristili priliku da pobiju monarhiste, neke druge mogućne rivale i da, konačno, raščiste račune sa onima koji su slomili puč 1923. Ubijanja su trajala do 2. jula. Bile su to „noći dugih noževa“.
***
Dan veterana Rajha (1939) | www.life.com
Kada su oba režima, s vojnim porazom u drugom svetskom ratu, počela da se sunovraćuju u propast, ono što se dešavalo u vođstvu ostaje povezano s tom vrstom situacija. Tako je Musolini, da bi spasao sebe i režim, početkom 1943. smenio gotovo ceo rukovodeći kadar, izvršio, kako je govorio, „smenu straže“. Tada je i svog zeta grofa Đana s položaja ministra spoljnih poslova i moći drugog čoveka režima poslao za ambasadora u Vatikan.
I glavešine oko Musolinija i Hitlera su se, tada, hvatale za slamku ne bi li sebe spasli. Pribegavali su istoj računici: da u svoju korist žrtvuju dučea, odnosno firera. Ipak, i tu je bilo dosta razlika u pogledu onoga što se odigravalo u oba tabora. U Italiji, nad koju se poraz najpre nadvio, Veliko fašističko veće je poslužilo za ovakve manevre prosto zato što je omogućavalo legalno okupljanje i suočavanje s dučeom. Na noćnoj sednici između 24. i 25. jula 1943. Veće je nametnulo glasanje o poverenju Benitu Musoliniju. Musolini je tada mogao da ustanovi da je, od 28 prisutnih, protiv njega glasalo 19 prvaka, među kojima su bili Dino Grandi, kao najvažniji čovek te opozicije i pisac rezolucije, grof Ćano, oba tada još živa, nekadašnja „kvadrumvira“ Deveki i Debono, itd. Sve je to, u stvari, bila nekakva svojevrsna pobuna, jer niti je Veće imalo nadležnosti da se izjašnjava o poverenju vođi, niti su fašistički prvaci po pravilima te diktature imali drugi izbor do da slede dučea, niti je glasanje bio postupak kojim se u fašizmu bilo šta ikada ranije odlučivalo. Ali stanje u zemlji i na frontu je omogućilo neobične događaje i u ovakvom tipu diktature. U svakom slučaju, glavešine su stvorile uslove za pad Musolinija, ali time i svoj sopstveni.
Hitlerovci su se držali oko svog vođe sve do oko nedelju dana pre njegovog samoubistva. Tek kada su doista sve lađe bile potopljene, pokušala su dva najmoćnija čoveka u Hitlerovoj okolini – Gering i Himler da nešto na svoju ruku urade ne bi li sklopili separatno primirje sa zapadnim saveznicima, a sebi obezbedili ulogu za naredno razdoblje. Hitler je pokazao volju da se brani i obojicu prvaka, odmah po saznanju šta rade, razrešio svih dužnosti, oduzeo im sve titule i počastio ih najpogrdnijim rečima – Geringa „morfinistom“, a Himlera „izdajnikom“.
Priredio: Đokica Jovanović
Izvor: Medijska kutija, Niš | https://medijskakutija.rs/
