Navigacija
Andrej Mitrović
Fašizam i nacizam
Beograd, 2009.
(Oprema i ilustracije prir.)
Srednja klasa, kapital, Nemački radni front i konclogori
Ton u štampi je postajao sve više preteći, da bi se 1939. pojavili članci u kojima je otvoreno pisano da Jevreje treba „samleti“ uništiti „vatrom i mačem“, da je cilj „stvarni i konačni kraj jevrejstva u Nemačkoj“ putem „uništenja bez ostataka“. To je bilo samo posledica onog a što su nacističke vođe već, iza kulisa, pripremale. Na jednom savetovanju, 12. novembra 1938. Gering je saopštio da ima pismeni nalog firera za odlučujuće korake u jevrejskom pitanju, a Gebels je rekao da treba iskoristiti neki veliki međunarodni sukob do koga bi došlo u dogledno vreme da se „sprovede veliko obračunavanje s Jevrejima“. Prvi korak u ovom radikalnom pravcu je, u međuvremenu, već bio učinjen tzv. Kristalnom noći Rajha (Reichskristallnacht), 9. novembra 1938. Povod je pružio atentat jednog mladog Jevrejina na nemačkog sekretara ambasade u Parizu 7. novembra, što je Gebels odmah iskoristio da organizuje pogrome, uz nalog da „spolja partija ne sme da izgleda kao uzročnik“, da sve ima privid spontanog narodnog ogorčenja. Rezultat·je bio: više od 90 ubijenih, više od 7000 demoliranih jevrejskih radnji, zapaljene gotovo sve sinagoge u Nemačkoj. Hitler je počeo i javno da daje izjave kao što su: „Jevreji će kod nas biti uništeni“ i da će u slučaju nekog novog velikor rata „jevrejska rasa biti uništena u Evropi“. Takođe, sa svakim novim osvajanjem teritorija (Austrija, Sudetske oblasti, Češka, Poljska), nacisti su proširivali na te oblasti progone Jevreja.
Kristalna noć Rajha (Reichskristallnacht). Zgarište sinagoge u Esenu (10. 11. 1938) | dhm.de
***
S napadom na SSSR, 22. juna 1941, kojeg su nacisti zamišljali kao najbezobzirnijeg u svakom pogledu, ocenilo se da su uslovi stvoreni za, što se to eufemistički nazivalo, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“. Od tada je počeo sistematski, planiran, tehnnčko-naučno stalno usavršavan, bukvalno fabrički organizovan pokolj. Koncentracioni logori su bili najpogodnija mesta za izvođenje užasnog zločina.
Od 1938. su počeli sistematski da progone Rome, a pošto je rat počeo i pojedine slovenske narode. Tako su poznate naredbe o bezobzirnom ubijanju poljske inteligencije, s ciljem uništenja Poljaka kao nacije. S ratom protiv SSSR-a sve je dobilo najčudovišnije razmere. U logore su se sa svih strana Evrope slivale stotine i stotine hiljada ljudi, da bi tu bili ubijani u masama glađu, boleštinama, preteranim radom, medicinskim opitima, vešanjem, streljanjem i trovanjem gasom („ciklon B“). Jedan od preživelih logoraša, Eugen Kogon, objavio je prvu knjigu o svemu tome i nazvao je „SS-država“. Da, to carstvo bestijlnosti postalo je domen nekontrolisane primene rasističkih ekstremnih uverenja u životu, i to od strane onih koji su bili proglašeni za elitu čistog rasnog nemstva – pripadnika SS.
Sa Hitlerom u senci iza sebe i uz saglasnost ostalih glavešina, ovom krvavom rabotom je s vrha hijerarhije ogromne mreže nasilnika neposredno rukovodio rajhsfirer SS i šef nemačke policije Hajnrih Himler. Lična karta jednog monstruma iz tog aparata glasi, prema njegovoj sopstvenoj izjavi sudijama 1946. godine: „Ja, Rudolf Franc Ferdinand Hes, izjavljujem pod zakletvom sledeće: Imam 46 godina i član sam nacističke partije od 1922, trupa SS od 1934. i oružanih SS odreda od 1939. godine. Od 1. decembra 1934. bio sam u stražarskim odredima SS-a, u takozvanim odredima Mrtvačke glave. Od 1934. radio sam neprestano u upravama koncentracionih logora i bio sam na službi u Dahau do 1938, onda, kao ađutant, u Zahsenhauzenu od 1938. do 1. maja 1940, a tada sam imenovan za komandanta Aušvica (Osvjencim). Aušvicom sam komandovao do 1. decembra 1943. i cenim da je za to vreme najmanje 2.500.000 žrtava bilo pogubljeno i uništeno trovanjem gasom i spaljivanjem; najmanje je daljih pola miliona umrlo od gladi i bolesti. To čini ukupno oko 70-80 odsto svih lica koja su kao zatvorenici bila poslata u Aušvic. Ostali su bili odvajani i upotrebljeni za robovski rad u industriji koncentracionog logora. Masovna pogubljenja gušenjem gasom počela su u leto 1941. i trajala su do jeseni 1944. Lično sam nadgledao pogubljenja u Aušvicu.“
Aušvic | pinterest.com
Rudolf Hes, komandant Aušvica | storiainrete.com
U ovom divljalju smrti ubilačka rasistička ideologija se preplitala sa ekstremnim antikomunizmom, antisemitizam, sa ksenofobijom uopšte, slepilo mržnje prema ratnom protivniku s nacionalističkom zaslepljenošću, ali je trijumfovalo i golo, nikakvom idelogijom ili politikom prikrivano, najsurovije nasilništvo. Pod maskom „elite“ rasno čistog „izabranog“ nemačkog naroda, u stvari, krili su se teški kriminalni tipovi. Koliko su ljudi oni ubili u tim logorima nikada se neće saznati, ali broj se možda približio cifri od 6.000.000.
***
Masovnu osnovu fašizma i nacizma pružilo je italijansko i nemačko malograđanstvo, srednji slojevi konzervativnih nazora, male kulture, naviknuti na samodokazivanje kroz poslušnost tradicionalnoj vlasti, zadojeni nacionalizmom, a ugroženi privrednim nedaćama, koje su pretile da ih pretvore u siromaške, i zbunjenih revolucijom, koja je bila tu ili na samom pragu. Fašizam i nacizam su im ponudili očuvanje njihovog položaja i stvorili lažnu perspektivu o srećnom društvu srednje klase. Istovremeno su ih politički mobilisali ponudom da putem službe velikoj ideji otadžbine, odnosno nacije – čak kao jedini koji mogu da donesu spas – izađu iz anonimnosti i učmalosti svog svakodnevnog života.
***
Pravo društveno uporište fašističkom i nacističkom pokretu i, zatim, režimu, pružao je najviši sloj građanstva. Fašizam i nacizam su se pokazali i dokazali kao snaga u koju je mogao da se pouzda krupan kapital, koji se suočavao s teškom krizom iz koje je, neposredno, morao da vidi perspektivu svoje skore propasti. Pri tom treba voditi računa da su mnogobrojni kapitalisti svojom podrškom, i novčanom i moralnom i političkom, neposredno i posredno učestvovali u razvijanju i jačanju ovih pokreta, često igrajući iza političkih kulisa izuzetno veliku ulogu, u delovalju desničarskih i konzervativnih snaga.
Fašizam i nacizam su kapitalu nružali tri krupne stvari: prvo, snaru i odlučnost da se ponesu s revolucijom; drugo, državu koja tiranskom vladavinom nastoji da isključi morućnosti buduće revolucije i koja se zalaže da stvori i proširi uslove za razvitak kapitalizma, intervencijom u privredi (stvarajući mogućnosti za mnoge i velike poslove, ali i neposredno pomažući krupni kapital sredstvima kojima raspolaže); treće, spremnost na osvajačku politiku s ciljem da nacionalnom krupnom kapitalu stvori njegovo „veliko privredno područje“. Prvo je bilo važno jer su u krizama potonula sva poverenja u liberalnu državu, posebno u Nemačkoj, u kojoj su ionako ta poverenja bila majušna i bez ikakvih istorijskih tradicija; drugo je bilo važno pošto se tokom kriznih godina pokazalo da je kapitalu potrebna organizovana podrška države; treće jer se problem tržišta i sirovina stalno pojavljivao kao akutan.
Među prvim koracima na polju unutrašnje politike u Italiji i u Nemačkoj bilo je, pored razbijanja radničkih političkih stranaka, uništavanje radničkih sindikata i nametanje radništvu tradicija u nacionalističkom duhu. Fašizam je išao putem postepenog gušenja nezavisnih i stvaranja režimskih sindikata, sve do njihovog konačnog·ukidanja. Načela od koga se polazilo, Musolini je ovako zapisao 1925. godine: „Fašistički sindikalizam ne smatra kapital za element koji treba uništiti, što je praktično i istorijski apsurdno.“ U cilju uništenja internacionalnih tradicija radništva, ali i radi stvaranja mogućnosti za prevaspitavanje radništva u nacionalističkom duhu, još krajem januara 1923. donesena je odluka da se kao Praznik rada ne slavi 1. maj nego 21. april, dan na koji je, po legendi o Romulu i Remu, 753 godine pre n. e. osnovan grad Rim.
Nemački radni Front (Die Deutsche Arbeitsfront [DAF]) | wdr.de
Nacisti su jednostavno primenili grubu silu. Pošto su 1. maja 1933. nasuprot radničkoj proslavi Međunarodnog praznika rada najbučnije slavili „nemački praznik rada“, sutradan, 2. maja, poslali su svoje jurišne čete da opustoše i posednu sedišta sindikata. Tajna politička policija je pohapsila glavne sindikalne vođe, a druge su pretukli jurišnici iz odreda SA i SS. Nekoliko dana kasnije, 6. maja, stvoren je „Nemački radni front“, stvarno organizacioni oblik vezivanja radnika za režim.
Priredio: Đokica Jovanović
Izvor: Medijska kutija, Niš | https://medijskakutija.rs/
