Navigacija
Andrej Mitrović
Fašizam i nacizam
Beograd, 2009.
(Oprema i ilustracije prir.)
Pakt kapitalista sa fašizmom i nacizmom
Međutim, ne samo da su ostali nedirnuti veliki savezi industrijskog i finansijskog kapitala, nego su odmah, kao takvi uklopljeni u sitem. Fašisti su počev od tzv, Pakta iz palate Kiđi, sklopljenog između udruženja krupnih industrijalaca Confindustria i fašističkih sindikata, preko tzv. Pakta iz palate Vidoni (2. oktobra 1925) i Povelje rada (21. aprila 1927), do Zakona o korporacijama, donetog 5. februara 1934, tražili organizacione oblike pravne osnove novog „korporativnog sistema“, u kome bi radnici bili potčinjeni poslodavcima, ali preko čvrste organizacije objedinjenih strukovnih saveza i stvorene mogućnosti za ublažavanja klasne borbe putem blagovremenog uticanja i, po pogrebi, dogovaranja u kriznim trenucima. To je bila fašistička formula za ostvarenje onog „nacionalističkog socijalizma“ u smislu zamene klasne borbe klasnim dogovaranjem, a uz načelno davanje potpune prednosti kapitalu.
Nacisti su išli sasvim drugim putem. Oni su krupnom kapitalu obezbedili uticaj u svim državnim organima koji su odlučivali o privrednim pitanjima. U praksi je dolazilo i do povezivanja predstavnika grupa krupnog kapitala s pojedinim najvišim rukovodiocima (grupacija oko Geringa, „Krug Himlerovih prijatelja“; Hitlerovi ljubimci su bili iz redova industrije Sarske oblasti, a i deo rurske industrije, na čelu sa „Krupom“). U isto vreme dok je fašizam teret privredne stabilnosti i razvoja prebacio na teret životnog standarda nižih slojeva, radništva posebno, nacizam je, koristeći se prednostima visoko razvijenih osnova nemačke privrede koje je nasledio, tezu o „nacionalističkom socijalizmu“ nastojao da ostvari saglasno s tezom o „Nemcima kao višoj rasi“, i to tako što će omogućiti dalje bogaćenje i razvitak krupnog kapitala, ali i podizanje opšteg životnog standarda.
U oba slučaja režnmi su, da bi ostvarili ciljeve, najuže sarađivali c privatnim kapitalom, ali uz stalno jačanje elemenata državnog kapitalizma.
***
Posle 1933. država je samo najodlučnije diplomatskim, političkim, ideološkim i privrednim sredstvima podržala stare težnje oba navedena saveza i učinila njihove želje ostvarljivim. Dokle je sve to išlo pokazuje činjenica da u toku svetskog rata država nije samo dovlačila iz svih krajeva E vpope jevtinu radnu snagu za nemačku industriju, nego je i logoraše iz koncentracionih logora stavljala na raspolaganje kao radnu snagu, koja je u industriji često iskorišćavana bukvalno do smrti. I još gore: veliki zločin masovnog, milionskog ubijanja ljudi bio je za neke firme izvor velikih prihoda, jer su snabdevale i opremale mašineriju smrti (na primer IG-Farben je isporučivao smrtonosna hemijska sredstva, firma J.A. Topf & Söhne peći za krematorijume).
Peć za krematorijum. Proizvodnja: Topf & Söhne (Erfurt). Bildrechte: MDR/ Archiv Topf & Söhne | www.mdr.de
***
S jedne strane su bili predstavnici političke vlasti s ograničenim vidokrugom u ramovima jedne dogmatizovane ideologije, takođe odlučni da slede svoj politički pravac po svaku cenu, da se oslanjaju na najgrublju silu, opijeni uspehom, bez pravih političkih, a posebno državničkih iskustava, siromašne kulture, bahati u svom ponašanju. Na drugoj strani bili su mnogo iskusniji ljudi, po pravilu šire kulture, najpre posvećeni svojim užim interesima zbog kojih su i prihvatili i pomagali autoritarnu vlast, ideološki odani ipak, na kraju krajeva, onoliko koliko im je stvarana mogućnost za dobre poslove, a nisu bili bez prezira prema sirovim predstavnicima režima.
U suštini spojevi između dve grupacije na vrhu društva bili su u podudarnosti sa težnjama i opštim interesima postavljenim u programu „nacionalnog uzdizanja“ i posebnim interesima pojedinih grupa ili koncerna u okvirima krupnog kapitala.
***
Razarajući nacistički udar po jevrejskom krupnom kapitalu posle 1938. godine, nema ni u kojem slučaju antikapitalistički karakter. Program „arizacije privrede“ bio je samo konsekventno sprovođenje rasističke društveno-političke koncepcije, ali je , takođe, stvorio mogućnost „arijevskom“, tj. nemačkom kapitalu da se uveća preuzimanjem dotadašnjih jevrejskih koncerna, fabrika i banki i da stekne nov prostor na domaćem tržištu.
Javni život bio je u znaku veličanja dučea i firera, jednodušnosti naroda i režima, borbenih, a šablonizovanih tekstova, govora punih grmljavine fraza i naglašene, mogućne i nemogućne gestikulacije govornika i, do početka rata, mnogobrojnih svečanih, parada. Iza kulisa je harala tajna politička policija, punjeni su zatvori i širena je mreža logora. Istovremeno, masa ljudi od imena izbegla je iz Italije i Nemačke. U ilegalnosti su najubeđeniji protivnici režima pokušavali da održe aktivnosi (prvenstveno komunisti), a po uglovima salona gornjih slojeva društva nezadovoljnici režimom s desnice prikriveno su stvarali opozicione grupe, katkad i kovali zavere.
Učenici salutiraju svojoj učiteljici (Berlin, januar 1934) | allthatsinteresting.com
Emigracija iz Italije je najvećim i najznačajnijim svojim delom poticala iz političkih stranaka. Izbegli su komunisti (na pr. Toljati), popolari (Don Sturco, Degasperi), liberali (grof Sforca, Niti), među njima i oni koji su odigrali važnu ulogu u učvršćenju fašističke vlasti (Orlando) i mnogi drugi iz svih liberalnih i radničkih grupacija. Od imena iz kulture pomenimo da je fizičar Enriko Fermi iskoristio dobijanje Nobelove nagrade za 1938. da se nagrada više ne vrati u zemlju u kojoj je iznenadni antisemitski kurs nadneo pretnje i nad Fermijevom ženom Jevrejkom. Za Fermijem su pošli i njegovi najznačajniji učenici. Koju godinu kasnije, Enriko Fermi, koji se nastanio u SAD, u Čikagu je, decembra 1942. napravio prvi atomski reaktor u istoriji.
Enriko Fermi (1901-1954) | pinterest.it
Iz Nemačke je emigrirao veliki broj ličnosti političkog života, pre svega komunističke i socijalističke vođe, koje su uspele da se sklone. Ali, nacizam je uspeo da iz zemlje istera i gotovo sve ljude koji su bili od značaja na području kulture 20. veka. Istina, neki su ostali. Kompozitor Rihard Štraus, filozof Martin Hajdeger i pesnik Gotfrid Ben su, čak, dali svoj doprinos učvršćivanju nacističkog režima, da bi zatim bili odgurnuti; ponašanje pisca Gerharda Hauptmana najpre je razumljivo kao želja starog čoveka da, koliko-toliko, mirno proživi poslednje godine života; fizičar Maks Plank je izbegavao sukobe s vlastodršcima, očevidno u želji da svojoj zemlji sačuva bar deo vrednog naučnog kadra u svom domenu prirodnih nauka; na to se ograničavao i rad Ota Hana, koji je u decembru 1938. zajedno sa Štrasmanom, došao do epohalnog otkrića – cepanja urana: Hajzenberg je, mada Nemac, bio napadan zbog svoje „jevrejske fizike“, ali je kasnije, kada se pokazalo da je reč o nečuveno moćnom izvoru energije, bio uključen, kao i baron Karl fon Vajczeker, u nemački atomski program. Ostali su i neki drugi, ali da dele hudu sudbinu sumnjivih ili progonjenih. Takvi su bili, na primer, stari Oto Diks, Emil Nolde, Aleksej fon Javljenski i dr.
Tomas Man (1875-1955) | httpwouterjhanegraaff.blogspot.com
U izgnanstvu je bila većina značajnih i velikih: književnici Tomas Man, Hajnrih Man, Bertolt Breht, Štefan Cvajg i Kurt Tuholski, kompozitori Arnold Šenbertg, Paul Hindemit, slikari Georg Gros, Karl Šmit – Rotluf, Paul Kle, Vasilije Kandinski i Ernst Ludvig Krihner, arhitekta Valter Gropijus, psihoanalitičar Zigmund Frojd i iz njegovog učenja izrasli Vilhelm Rajh i Erih From, filozofi Frankfurtskog kruga na čelu sa Horkhajmerom, fizičari Ajnštajn, Liza Majntner, Maks Bor i, kasnije i Nils Bor (pošto je njegova otadžbina Danska bila u rukama nacista) itd, itd. Moglo bi se navesti čak nekoliko hiljada imena izbeglih stvaralaca na području nauke i umetnosti. Među njima je, ipak, jedna ličnost daleko prevazišla sve ostale kao veliki protivnik okrutnog režima – Tomas Man, koji je to postigao veličinom svog književnog dela stvorenog u tuđini i propagandnom ubojitošću niza umnih političkih eseja.
Priredio: Đokica Jovanović
Izvor: Medijska kutija, Niš | https://medijskakutija.rs/
